STVARNO SE NISAM NADAO...

.U Nemačkoj, prvo su došli po komuniste - ja se nisam usprotivio, jer nisam bio komunista. Onda dođoše po Jevreje - ja se nisam bunio, jer nisam bio Jevrej. Onda su došli po unioniste - ja nisam protestovao, jer nisam bio unionist. Onda su došli po Katolike - ja se nisam protivio, jer sam bio Protestant. Kad su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da se usprotivi...                                                                        Martin Niemoeller 

Nedavno, u Boru pretučena je istoričarka umetnosti Jelena Miletić. U Kikindi lokalna gradska vlast nakon intervjua splitskom Feral Tribune-u poziva na linč književnika Srđana V. Tešina. U Čačku, obučeni u odežde Kju Klus Klana, huligani prete fudbaleru tamošnjeg Borca Majku Tavanjeri iz Zimbabvea zato što je crnac. U istom gradu, krajem 1997, sa smrtnim ishodom pretučen je izbeglica sa Kosova Vitko Dekić koji dvojici skinhedsa nije mogao da dokaže da je Srbin. U Beogradu, na Slaviji, 4. februara 2001. smrtno je pretučen glumac Dragan Maksimović zato što je grupa huligana "procenila" da je naš istaknuti glumac Rom. Meštani u jednom manjem mestu pretukli su mladića zbog njegove navodne (homo)seksualne orijentacije. U Novom Sadu, novembra 2005, skinhedsi iz fantomske organizacije Nacionalni stroj prekinuli su antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu. U Subotici gotovo legalno deluje profašistička organizacija 64 županije. Nedavno, na mitingu u K. Mitrovici, na očigled ministara u Vladi Srbije građani skandiraju haškom optuženiku Ratku Mladiću. Pre par meseci, u Beogradu, na utakmici između  Rada i Novog Pazara navijači domaćeg kluba uzvikivali su zlokobnu parolu: Nož, žica, Srebrenica...

Ovi nasumice izabrani primeri (ako hoćete, dodajte još koji primer na ovaj stub srama) svedoče da u društvu u kom ne postoji ni minimum tolerancije prema drugom/oj (naciji, mišljenju, opredeljenju, životnom stavu...) dolazi do trajne kontaminiranosti zlom. Odavde kao da je izgnana čak i elementarna svest o tome šta se u jednom normalnom društvu sme a šta se ne sme. Šta jeste dozvoljeno a šta će biti sankcionisano, šta oličava glavne vrednosti zajednice, a šta vređa ili umanjuje pravo slobodnog mišljenja i slobodnog govora (Filip David). Opčinjeno tajnim službama, neograničenom moći, neosetljivo na patnje drugog, naše društvo pokazuje poražavajući stepen spremnosti na kohabitaciju i kolaboraciju sa zločinom. Uostalom, u Srbiji danas, sasvim legalno, u državnim knjižarama mogu da se kupe desetine knjiga koje propagiraju profašističke, antisemitske, anticivilizacijske i antizapadnjačke stavove ─ među njima su i srpsko izdanje Mein Kampf-a ili pak autobiografija novosadskog Firera, koja se u vojvođanskoj prestonici odnedavno prodaje čak i u samoposlugama. Ravnodušnost, blagonaklonost ili trpeljivost prema zlu opasne su i razorne koliko i zlo samo → a stvarnost nas uči da od propagiranja ovakvih ideja do pokušaja njihovog sprovođenja u praksu put uopšte nije toliko dug koliko nam se, možda, čini. Da se razumemo, nisam idealista i ne mislim da je problem što u Srbiji postoje ekstremisti → problem je što ih ovde ima više nego u drugim zemljama i što se ovde najordinarniji ološ naziva patriotama. Moguće uzroke ove moralne degeneracije valja tražiti i u sposobnosti naših samoproglašenih društvenih elita da relativizuju i umanjuju zločine koje je neko odavde počinio (i) u naše ime. Naklapanja tipa: jesmo mi ubijali ali su i drugi ubijali nas, najobičnije su zatvaranje očiju i svojevrsna su logistika zla. Zločini koji nisu osuđeni imaju latentnu težnju da se ponove, sami zločinci pak bivaju ohrabreni empirijski dokazivim iskustvom o tome kako se zločin isplati. Zato suočavanje s našom novijom prošlošću i zločinima koje je neko odavde (i ovde) činio nema i ne sme da ima veze sa drugima. Ono je naša lična, unutrašnja stvar, pošto naši zločinci žive pored nas. Drugi neka se pobrinu za svoje → ili neka se ne brinu, u svakom slučaju to se nas ne tiče. Pored nas žive ljudi koji blagosiljaju Srebrenicu, u našoj policiji i dalje rade zlotvori koji su nas zverski batinali tokom 90-ih, u sudovima i izbornim komisijama još sede oni koji su krali izbore, u tajnim službama su logističari i izvršioci političkih egzekucija. Pored nas žive advokati koji (zaštićene) svedoke nagovaraju da lažu, policajci koji pred porodicom pamtimo...ubijenog premijera čitaju Legijine knjige ili pak oni dripci koji paradiraju Specijalnim sudom u majicama s amblemima ubica iz JSO... Znam da će neko primetiti kako je ovo samo konstatovanje poznatih stvari. Kontrapitanje glasi → šta je alternativa? Da li nam nakon svega zaista preostaje jedino da ćutimo, da zločincima ne remetimo pravednički mir ?! Uostalom, ti vampiri, krvopije i dobrovoljni davaoci tuđe krvi sasvim mirno spavaju. I izlaze iz svojih sanduka kad god im se prohte. I imaju poverenja u vladu, imaju svoje advokate, imaju svoje novinare, svoje medije, svoje direktore televizije, svoje pevačice, svoje frizere, svoju ekonomiju, svoj paralelni sistem... Šta imamo mi osim obaveze da ne ćutimo ? U istinski demokratskim društvima na govor mržnje i anticivilizacijske ispade reaguje kulturna, društvena i politička elita. Kad bi kod nas ista postojala tada onaj nesrećnik koji je u hodniku Vlade ispred prostorija Ministarstva kulture izložio voštanu figuru vođe četničkog pokreta ne bi mogao da ostane ministar ni jedan jedini dan. Da imamo društvenu elitu tada svakako ne bismo bili narod u kom se slave teroristi, ubice i atentatori. Naravno, znam da ovo nije od juče ─ utoliko pogubnije i crnje deluje što sve i danas traje... Da smo imali elitu Srbija ne bi slavila zversko ubistvo i varvarsko komadanje tela kralja Aleksandra i kraljice Drage, niti bi ulice naših gradova i dan-danas bile nazvane po teroristi Gavrilu Principu, ubici prestolonaslednika Ferdinanda i njegove trudne supruge. Da imamo elitu u Novom Sadu ne bi mogao da se podigne spomenik antisemiti i ubici svog političkog suparnika. Ne bi bilo moguće → zato što elita, uz pomoć istinski slobodnih medija i organizovane javnosti, takve stvari jednostavno ne bi dopustila.foto:a.anđićPita li iko one nesrećnike koji kupuju postere i kalendare s natpisom: ▪▪▪ srpski heroj, gde su ti njihovi heroji danas i zašto se vucaraju po mišjim rupama. Iz tih razloga svoj prvi blog započeo sam citatom Karla Jaspersa iz njegove knjige o krivici i odgovornosti: Ne postoje nevini: Svaki čovek odgovoran je za način na koji se njime vlada... Svaki državljanin deli odgovornost i pogođenost onime što mu vlastita država čini i trpi...Krivi smo, dakle, opet mi. A, kad je već tako, onda svakako moramo znati to da računi na kraju neminovno stižu. Stizali su i drugima. Što se plaćanje istorijskih računa bude duže odlagalo oni će biti veći, a razduživanje bolnije i teže. Ma koliko vešti u prolongiranju stvari, pre ili kasnije moraćemo da se pogledamo u ogledalo i da sebi priznamo: ko smo, gde smo i kakvi smo. I to, naravno, nema veze sa drugima → to su prevashodno naša tzv. unutrašnja pitanja. Što pre se odlučimo, izgubljenog vremena biće manje. E, zbog toga je ovom društvu neophodna mentalna i kulturna evolucija čiji bi krajnji ishod bio uspostava društvene elite koja bi postala zaštitnik morala i zakonitosti. Elite čiji bi zadatak bio davanje jasnih odgovora na uzroke naše opšte civilizacijske regresije. Potrebno je da se uspostavi nov vrednosni sistem u kom će stvari za početak biti nazivane njihovim pravim imenom. Sistem koji će počivati na poštovanju prava na: život, slobodu, mišljenje, rad, razlikovanje... Sistem u kom će postojati jednake šanse, u kom vam se neće podsmevati zato što ste pošteni, u kom se neće isplatiti demagogija nego rad, u kom će zločin(c)i da se kažnjavaju umesto da se nagrađuju. Sistem u kom će pojedinac biti ispred nacije a interesi građana ispred interesa države. Sistem u kom će lopovi i ubice da strahuju od sutrašnjeg dana – umesto što danas strahuju građani... Ili, kako je pre neki dan, gle ironije (!?!) u istom duhu primetio Tomislav Nikolić: Krajnje je vreme da Srbiju povedu neki novi ljudi. Čak je i on čovek nekako ipak shvatio → mada se od njega, priznajem, tome nisam ni najmanje nadao...