Peixaria Uo Katsu

Foto: Mira Zdjelar

We fashion our sensibilities, extract our sense of wants and needs, and locate our aspirations with respect to a geographical environment that is in large part created. It is probable that our culture, conceived of as an ethnic domain, emanates from created space more than it succeeds in creating space. (David Harvey)

Nema stanovnika velikog grada koji bar u ponekom trenutku ne oseti potrebu za prisnijom, intimnijom, komšijskom, palanačkom komunikacijom, kakvu nude manje sredine. U želji za zaštitom koju pruža urbana anonimnost uvek se nešto izgubi, a to je osećaj apsolutnog poznavanja i prepoznavanja bližnjih. Nije čudo da se ta potraga za prisnošću vrlo često povezuje sa jednostavnim i neophodnim ritualima hrane i pića. Otuda tolika fascinacija narodnom kuhinjom, malim porodičnim kafanama, spremnost da im se oproste česte nesavršenosti hrane i usluge.

U São Paulu, gradu sjajnih restorana, gde ih je toliko da je teško u isti se vratiti više puta od mondenskog straha da se nešto ne propusti, Peixaria (ribarnica) Uo Katsu vremenom se pretvorila u mesto koje mi je pružalo taj potrebni doživljaj malog u velikom, sredine koja se može bez muke iz velikog grada preneti u bilo koji gradić ili čak selo, gde se zaboravlja na brzinu, vrevu i stres da bi se uživalo u domaćem, makar nekim čudnim apsurdom to domaće u ovom slučaju bilo japansko.

Ono što je neposredno oko nas uvek doprinosi onome što želimo da doživimo, a naši su doživljaji vrlo često dirigovani. Uo Katsu nalazi se u Ulici Manuel da Nóbrega, u kraju grada koji se zove Paraíso, a koji se spušta od Avenije Paulista prema parku Ibirapuera manje eksploatisanim padinama, na kojima se umesto visokih i skupih grada iz susednog Jardim Paulista često nalaze jednospratnice i dvospratnice, još uvek neuklonjene iz prošlih vremena. Zapravo, Uo Katsu, iako i dalje u centralnom delu grada, dovoljno je zabačen i dovoljno neugledan da neko tamo mora prvi put da vas odvede.

Upravo takva su mesta koje svako ko nije potpuno prepušten turizmu kao načinu otkrivanja gradova obavezno mora da nađe da bi se u tom gradu osećao dobro. Peixaria Uo Katsu to je što joj ime kaže, dakle prodavnica ribe, ali ima i jednu malu salu za ručavanje, sa visokim drvenim stolovima i visokim drvenim stolicama, u kojoj uz malo truda može da se smesti dvadesetak ljudi. Oskudnost dekora je gotovo asketska, i baš taj nedostatak ukrasa približava Uo Katsu još više idealu kafane na ćošku.

Čak i u gradovima poput ovog, gde istorija i potraga za istorijom nisu primarne ni posetiocima ni stanovnicima, u najmanju je ruku šarmantno naći se u prostoru u kojem je vreme stalo u nekom prošlom trenutku. Možda je prijatnost ovoga osećanja potvrda da u svima nama opstaje konzervativno-nostalgičarska žica. Svejedno, u ribarnici Uo Katsu uvek sam se osećao kao kod kuće, iako mala japanska ribarnica ni na koji način ne može imati bilo kakve veze sa mestom odakle potičem, i mestima na kojima sam živeo.

Ljudi koji rade u Uo Katsu ne trude se preterano da budu ljubazni. Posao ide dovoljno dobro i bez toga, a izvesna grubost doprinosi opštoj atmosferi. U vreme ručka uvek je vreva u ribarnici, od ljudi koji kupuju svežu ribu, naručuju hranu, jedu, pokušavaju da dođu na red i ponesu hranu kući, i u tom malom prostoru zna da bude poprilično glasno. Sudaranje je opšta pojava, mnogi se laktaju da bi mogli ući, izaći, doći do stola ili doneti sebi hranu. Naručuje se na kasi, kod žene koja na portugalskom sa blagom japanskom intonacijom izvikuje majstoru za sushi i kuhinjskom osoblju šta je ko naručio, rolne se rolaju, zeleni čaj se puši, miriše riba sa roštilja.

Hrana je jednostavna, ukusna i jeftina. Ovde se može jesti sushi za pare za koje u japanskim restoranima u drugim delovima grada, da ne spominjem drugde u svetu, jedva da može i čaj da se popije, sve je izuzetno sveže, često i maštovito napravljeno, wasabi je ljut taman koliko treba. Pored sushija mogu se naručiti i riba sa roštilja sa pirinčem, japanske pečurke pržene na buteru, i još ponešto. Male nesavršenosti u vidu rolnice koja nije baš idealno zatvorena, ponekog nigirija koji se malo raspada, barenog pirinča koji nije dovoljno vruć, i slično, tu su da nas podsete zašto smo došli na to mesto, a to je baš taj osećaj prijatnosti koja proističe ne iz uglačanosti i savršenstva pompeznih gradskih ambijenata, već upravo iz toga što im proizvodi zdravu i potrebnu protivtežu.

São Paulo verovatno je grad sa najviše ljudi japanskog porekla izvan Japana. Uo Katsu nije deo moje lične prošlosti, ali je deo prošlosti grada u kojem u tom trenutku obitavam, imigrantskog iskustva koje je i moje iskustvo, i na neki način mi dozvoljava da zamislim stvari kojima nisam bio svedok, da uđem u intimu mesta koje je omogućilo da ja i ti neobični ljudi koji viču, seku ribu, naplaćuju, nose čaj, jedu i nalaze se tu neposredno pored mene budemo sugrađani, čak komšije. Dok umačem ribu sa mladim lukom u sos od soje, delim neku čudnu vrstu bliskosti sa drugim ljudima koji sede tu pored mene i umaču svoju hranu u svoju ćasicu sa sosom.

To je lepota gradova: ti ljudi ne znaju ništa o meni, ja ne znam ništa o njima, ja sam za njih stranac, ali poput ljudi koji u istom trenutku gledaju istu predstavu, naše sudbine prepliću se taman dovoljno da zagolicaju moju maštu, ali ne i da povrede moju autonomnost i anonimnost.