Foto: Mira ZdjelarIn dense, diversified city areas, people still walk, an activity that is impractical in suburbs and in most gray areas. (Jane Jacobs: The Death and Life of Great American Cities)

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.

Foto: Mira Zdjelar

Ono što je uvek zanimljivo jeste međusobno prožimanje, a ne dominacija jednoga nad drugim, koja nikad nema nikakvo značenje. (Michel Foucault)

U većini gradova postoji bar jedan kraj koji se bogatstvom svoje ponude, životnosti i zanimljivosti izdvaja od ostalih urbanih prostora, i postaje fokus života u užem smislu te reči, vreve, druženja, izlazaka, i sve ostalog što velike gradove u njihovim najboljim trenucima čini privlačnim mestima za život. Ova karakterizacija donekle je subjektivna, jer različiti ljudi vole različite stvari, ali može se i objektivizovati prostim brojanjem bioskopa, knjižara, restorana, mesta za provod, pekara, radnji najrazličitijih vrsta i, još važnije, ljudi na ulicama. Civički centar Havane je Vedado.

Foto: Mira Zdjelar

"Large numbers of people entertain themselves, off and on, by watching street activity." (Jane Jacobs: The Death and Life of Great American Cities)

Praćenje proticanja vremena, često uz odsustvo bilo kakve značajne fizičke ili mentalne aktivnosti, jedan je od primordijalnih oblika uživanja. Ovo je jednostavno uživanje, koje ne traži naročitu potporu, i često se zadovoljava stimulacijom koju pruža šolja kafe ili hladno pivo, uz neki oblik spoljne aktivnosti. Prednost velikih gradova jeste što na svojim prometnim mestima često pružaju taman dovoljno da zadovoljstvo izazvano protokom vremena bude potpomognuto posmatranjem prividno banalne i nespektakularne urbane gungule.

Prolaznici, pogotovu oni koji su zanimljivijeg izgleda, bilo zbog svoje celokupne pojave, upadljive odeće, skija koje nose u avgustu ili bilo čega drugog, sitne svađe oko parkiranja na ćošku, iznenadni susret dvoje starih prijatelja koji se grle kao da se nisu videli, a možda i nisu, godinama, kiša koja odjednom počinje da lije po nepripremljenim pešacima, sve to doprinosi da se upotpuni zadovoljstvo ispijanja kafe i gledanja u prazno.

Foto: Mira ZdjelarDo povo oprimido nas filas/Nas vilas, favelas/Da força da grana que ergue/E destrói coisas belas... (Podjarmljeni narod koji po redovima/U barakama obitava/Moć para koja u nebesa diže/A lepotu uništava...)

Caetano Veloso: Sampa

Gradovi su stalni izvor snova, ali i strahova.

U São Paulu postoji bar koji se zove Favela. Zapravo, postoje dve filijale, ali firma je ista. Jednu od njih, onu na granici četvrti Itaim Bibi i Vila Olímpia, nikada nisam video, a druga se nalazi u Moemi. Moema je jedan od najskupljih i poslednjih godina najtraženijih rezidencijalnih delova grada. Ciljna grupa za solitere kondominijumskog tipa, uglavnom visoke između petnaest i trideset spratova, ovde je srednja i viša srednja klasa (a brazilska viša srednja klasa ima novca - mnogo novca). Ono što Moemi diže cenu jeste što je vrlo živahan kraj, u kojem ima dosta mesta za izlazak, prodavnica, tu se nalazi najveći shopping São Paula, Shopping Ibirapuera, a ima čak i ljudi koji se po ulicama šetaju danju i noću, što inače u mnogim delovima São Paula nije česta pojava. Vila Mariana, recimo, primer je rezidencijalne četvrti sličnog socio-ekonomskog profila, koja je, međutim, noću poprilično pusta, gde se eventualno može doći kolima do ponekog restorana, ali gde se šetanje ne upražnjava i ne preporučuje.

Foto: Mira Zdjelar

The lift is always full of piss/ The fifth floor landing smells of fish/ (not just on Friday,/ every single other day).

Pulp: Mile End

Već prvi zalogaj kikiriki butera koji sam pojeo za doručkom vratio me je u prostoru i vremenu, pravo u Stepney Green. Ima nešto u ukusima i mirisima što omogućava trenutno transponovanje u već proživljene i često potisnute trenutke naših života. Iako ta asocijacija može biti krajnje subjektivna, vrlo je delotvorna. Ne bih sad umeo ni da kažem zašto me je taj kikiriki buter baš toliko podsetio na Stepney Green. Verovatno sam ga tamo jednom jeo za doručak, i to mi je nekako ostalo urezano u dubinama sećanja da bi se probudilo petnaestak godina kasnije, na drugom delu sveta, u sasvim različitom kontekstu.

 Foto: Mira Zdjelar

La técnica es la técnica porque sin técnica no hay técnica. Tehnika je tehnika jer bez tehnike nema tehnike.

(Félix Savón, kubanski bokser, trostruki olimpijski pobednik u teškoj kategoriji)

Ritual odlaženja na pijacu vikendom u gradu kao što je Havana postaje neminovnost. Svežeg voća i povrća gotovo da nema u prodavnicama, niti se može kupiti iza ćoška. Odlasci na agromercado, odnosno mercado agropecuario, definitivno su najelegantniji način da se obezbedi nešto za kuvanje. Postoje, naravno, i drugi načini: preprodavci koji nemilosrdno zvone po kućama nudeći često uvenulu robu za veće pare, kiosci sa voćem i povrćem raspoređeni na nekoliko punktova po gradu, takođe sa uskim repertoarom ponude, i samoposluge u kojima se za konvertibilne pesose ponekad može kupiti paprika ili luk po sumanuto visokim cenama, ako tog dana imate sreće.

Foto: Mira ZdjelarDe tudo que há no mundo tem na feira de Caruaru. (Sve što postoji na svetu može se naći na pijaci u Caruaru.)

Omildo de Almeida: A Feira de Caruaru

Pre izgradnje novog i ni po čemu naročito zanimljivog shopping centra, Rua Darwin bila je relativno prijatna i uglavom relativno učmala periferijska ulica, u kojoj se ništa posebno nije dešavalo. Jedna videoteka sa skromnim izborom filmova, jedna frizerska radnja u koju sam navraćao više zbog nedostatka izbora i niskih cena nego zbog naročitih kreacija, jedna prodavnica boja i lakova, dve apoteke, jedna prodavnica potrepština za kućne ljubimce, jedna polulegalna pečenjarnica, gde je potrebno poznavati gazdu da bi se naručio dobar komad prasetine jednom nedeljno, činili su ponudu koja nije bitno različita od mnoštva šorova svuda po svetu.

Foto: Mira ZdjelarLutanje je proračunata akcija određena odsustvom istinskog odredišta. (Michel de Certeau)

Najjasnija manifestacija slobode je mogućnost izbora, a izbor je retka mogućnost da dirigujemo sudbinom. Što skučenije manevarsko polje, to je dragocenija ta borba u kojoj se trudimo da za sebe pronađemo duhovnu i fizičku zavetrinu u ovom velikom svetu koji nas često nemilosrdno pritiska.

U danima kada je jedino što sam imao u Beču bila mesečna karta za javni prevoz, glavna zabava bila mi je da testiram tu mogućnost izbora, donoseći odluke na licu mesta koje ni sam nisam mogao predvideti, a sve u svrhu proveravanja dokle može da dovede ta igra žmurke sa sudbinom.

Foto: Mira Zdjelar

We fashion our sensibilities, extract our sense of wants and needs, and locate our aspirations with respect to a geographical environment that is in large part created. It is probable that our culture, conceived of as an ethnic domain, emanates from created space more than it succeeds in creating space. (David Harvey)

Nema stanovnika velikog grada koji bar u ponekom trenutku ne oseti potrebu za prisnijom, intimnijom, komšijskom, palanačkom komunikacijom, kakvu nude manje sredine. U želji za zaštitom koju pruža urbana anonimnost uvek se nešto izgubi, a to je osećaj apsolutnog poznavanja i prepoznavanja bližnjih. Nije čudo da se ta potraga za prisnošću vrlo često povezuje sa jednostavnim i neophodnim ritualima hrane i pića. Otuda tolika fascinacija narodnom kuhinjom, malim porodičnim kafanama, spremnost da im se oproste česte nesavršenosti hrane i usluge.

U São Paulu, gradu sjajnih restorana, gde ih je toliko da je teško u isti se vratiti više puta od mondenskog straha da se nešto ne propusti, Peixaria (ribarnica) Uo Katsu vremenom se pretvorila u mesto koje mi je pružalo taj potrebni doživljaj malog u velikom, sredine koja se može bez muke iz velikog grada preneti u bilo koji gradić ili čak selo, gde se zaboravlja na brzinu, vrevu i stres da bi se uživalo u domaćem, makar nekim čudnim apsurdom to domaće u ovom slučaju bilo japansko.

 Alt-Erlaa

"Kad god dođete u neki grad, prve dve nedelje je sve novo i zanimljivo; posle toga su svi gradovi isti." (Billy Wilder u Beču sredinom devedesetih, prvi put posle pola veka, u TV intervjuu, parafraza po sećanju)

Od 23 gradske opštine Beča iz mog stana verovatno je najteže bilo stići do te poslednje, najzabačenije, 23, koju će svi turistički vodiči uvek zaobilaziti. Sa Nestroyplatza u 2. opštini valja sesti na podzemnu, ići jednu stanicu na jug, presesti sa U1 na U4, zatim nekoliko stanica dalje sa U4 na U6, i onda se voziti na jug. Bilo mi je uvek zanimljivo da se vozim linijom U6, jedinom od pet linija bečkog metroa koja ne prolazi kroz centar, već obilazi periferiju, limese, obode gradskog područja. Uprkos relativnoj homogenosti Beča u odnosu na mnoge druge gradove, na liniji U6 grad koji se vidi nešto je različit.

U neka doba dana od svih jezika ove kapije Istočne Evrope u vozovima ponajmanje se čuje nemački, kompozicija koja uglavnom ide iznad zemlje otkriva javne kuće, etničke kafane, i ostala mesta gde buržoazizovani, ulepšani Beč ustupa mesto sumnjivijoj infrastukturi koja valjda svako ulepšavanje na neki bizaran način podržava i omogućuje. Iza svakog sveta stoji polusvet.

Foto: Mira Zdjelar"Num pais marcado por tamanha desigualdade, a função da polícia não pode ser outra senão impedir o terceiro mundo de invadir o primeiro." "U zemlji obeleženoj takvom nejednakošću, funkcija policije ne može biti ništa drugo osim da sprečava upade trećeg sveta u prvi." (Luiz Alfredo Garcia-Roza: Vento sudoeste, str. 44)

Kada sam saznao da ću se sa periferije São Paula zvane Alto da Boa Vista prebaciti u elitni deo grada, Jardins, prvo što mi je palo na pamet bilo je da obiđem svoj novi komšiluk, zamišljajući u kojem ću od nepreglednog mora solitera stanovati. U Vrtovima (Jardins) soliteri su zaista soliteri, odnosno odvojene višespratnice. Koncept gradskih četvrti kao vrtova u Brazil doneli su Englezi, zaduženi za prve ozbiljne urbanističke planove krajem 19. i početkom 20. veka. Tada su na mestu sadašnjih solitera stajale porodične kuće sa baštama. Naravno, više od sto godina kasnije, od vrtova ostale su samo male zelenkaste površine oko bogatijih zgrada. Sve ostalo je sada staklo, beton, i poneko zalutalo drvo.

Svejedno, Jardins su danas prestižni deo grada, sa najekskluzivnijim restoranima, najviše bioskopa, modnih butika, hotela, kockarnica, i drugih oblika urbane infrastrukture potrebne da bi višoj srednjoj klasi odala utisak da živi u metropoli, a i svima drugima da povremeno mogu biti učesnici u gradskom spektaklu.

Foto: Mira ZdjelarHavana je minsko polje, malarična močvara sa koje su prognana sećanja, džungla u kojoj vrela stihija ne prepušta ništa samilosti, sama sadašnjost puna retrospekcija, nedovršeni film u kojem gangster vadi svoj pištolj i ubija svoju sopstvenu sliku, i tako u nedogled.

(Miguel Mejides: Rumba Palace, 1995)

Izgleda kao da se u Havani koja više ne postoji sve zvalo Biltmore: jedan od najčuvenijih hotela s početka 20. veka (sadašnji Hotel Sevilla), najekskluzivniji društveni klub u kojem čak ni predrevolucionarni predsednik Batista nije mogao da bude član jer mu koža nije bila dovoljno svetla (sadašnji Club Havana), i ko zna šta još ne. Od svega toga danas je ostao jedan jedini starinski natpis, koji se jedva drži iznad trošnog ulaza i još trošnijeg salona koji se krije iza ulaza: Cafetería Biltmore.

Foto: Mira ZdjelarHOLDEN: One one eight seven at Hunterwasser...

LEON: Oh... that's the hotel... where I live.

HOLDEN: Nice place?

LEON: Huh? Sure. Yeah. I guess.

(Hampton Fencher i David Peoples: Blade Runner)

Pre dvadesetak-tridesetak godina još uvek se uveliko govorilo u teoriji kako živimo u civilizaciji koja se odrekla vremena i temporalnog, a u korist prostora i sadašnjosti. Kritikovala se supremacija spacijalnog u modernizmu, težnja za ekspanzijom, mit o granici. Danas, kada je i prostor, kao i vreme, sabijen i skuckan u virtuelno, i ta varijanta graničarsko-osvajačkog modernizma deluje anahronično.

U neonu i staklu kojima smo sve više i sve sistematičnije okruženi, prostor gubi svoje atribute, prostranost i prostornost, i osećaj uzbuđenja pred neistraženim, osećaj iznenađenja i anksioznosti pred novim, sve je ređi, i sve standardizovaniji. Zara nas čeka i u Beogradu, i u Torontu, i u Bogoti, i u Kuala Lumpuru. Ista planeta, iste pantalone. Čak i da nema Zare, ili baš tih pantalona, DHL isporučuje.

Foto: Mira Zdjelar 

Alguma coisa acontece no meu coração
Que só quando cruza a Ipiranga e a avenida São João

(Caetano Veloso: Sampa)

Sa 40. sprata zgrade Itália grad izgleda zastrašujuće. Do kraja horizonta sve što se vidi su oblakoderi, i izgleda kao da je grad samo konglomerat zgrada, između kojih nema mesta ni za ljude, ni za život. Na ćošku Avenija Ipiranga i São João, međutim, São Paulo pokazuje svoje drugo lice; ono što iz visina najviših zgrada izgleda kao trijumf modernizma, sa pločnika deluje staro i oronulo, pobuđuje samilost više nego anksioznost. Neko je rekao da je São Paulo jedan od retkih velikih gradova gde čak i u centru centra mogu da se čuju petlovi pred zoru.