Nedostatak senzibiliteta

Ovo blogovanje prava je zabava, od one lagane, opuštajuće vrste, kao kada dok gledaš neki lagan film znaš u glavnim crtama šta će dalje biti, al' ipak te zanima kako je priča ispričana. Takve su reakcije na moj prethodni tekstić - uopšteno očekivane, ali u detalju zabavne. Obzirom da mi se čini da otvaraju neka interesantna pitanja, pominjem ih ovde, a ne u komentaru koji bi se, bojim se, izgubio negde u grupici onih koji su u diskusiju ušli.

Tako se nekolicina njih našla razjarena što sam pomenuo da sam "sve skloniji da prihvatim mišljenje" - o potrebi da se ubijaju psi lutalice. Niko od tih ljutitih nije, međutim, našao za shodno da prokomentariše samu scenu, sličnu scenama iz Grinavejovog "Kuvara, lopova, njegove žene i njenog ljubavnika". Ne želim ovde da insinuiram da bi oni koji su se razoropadili zbog bloga hteli, kada bi ih poznavali, i Grinavejeve filmove da osude - tamo, recimo, kanibalska gozba deluje kao gastronomsko slavlje, a u "Bebi iz Mekona" scena masovnog silovanja device sa atributima majke božije traje dobar deo filma. Ne daj bože da pomisli da ta rečenica, de facto, ima funkciju stilske figure kojom se opisuje šokanstnost same scene. (Mada, ostajem pri tvrdnji da sam sve bliži pomenutom mišljenju.)

Nužno se nameću razmišljanja o svesti koja produkuje potrebu za represijom u suočavanju sa mišljenjem sa kojim se ne slaže. Jedan takav, pozivajući se na činjenicu da se bavim novinarstvom, konstatuje da neke novinare treba pobiti. Ništa novo, navikao sam na takve predloge - sećam se poluzvaničnih inicijativa da jednu grupu novinara vežu za mostove tokom bombardovanja NATO-a. Druga osoba, pak, daleko je blaža - smatra samo da treba da mi se zabrani da ovde pišem. Treći se, ljubazno, samo zgražaju. Četvrti me prozivaju za primitivizam, a obraćaju mi sa na ti, što u kontekstu razljućenosti deluje pomalo neprilično, uprkos intimnoj prirodi interneta. I još spočitavaju čoveku koji se sa njima ne slaže zbog potpuno nedvosmislenog "tipfelera". I dele privatne savete i lekcije da treba da se uradi nešto o čemu pristojni ljudi ne govore, da ne bi bili samohvalisavi, nego jednostavno urade - pa je prozivanje za tako nešto krajnje nedžentlemsko, jer prozvani, ako je to ili takvo nešto uradio to neće reći, a ako nije - opet neće reći.

Interesantno, niko nema dovoljno senzibiliteta da, kada već ne prepoznaje blagu ogradu po kojoj ne da se zalažem, nego "sam sve skloniji", prepozna vrlo jasnu poruku koju šaljem čitaocima bloga, kada koristim nedvosmislenu ironiju i kažem da ženu koja je bila sa kerovima ne treba ubiti ni ako niko po nju ne dođe sedam dana. Nedostatak senzibiliteta, ostrašćenost, zaslepljenost - to su, rekao bih osobine tih kometara. Pomislio sam čak i - mladalačka, klinačka neizbalansiranost, žestina i napaljenost - ali jedan od komentatora tvrdi da je '57-mo godište.

Ima ih koji se pozivaju na etiku javne reči (tri linka na temu), ali zanemaruju ono što joj nužno prethodi - a to je sloboda izražavanja. Da ne govorimo o prirodi Interneta, kao najslobodnijeg medija, i bloga, kao najličnije forme na njemu. I, naročito, da ne govorimo o nužnoj književnoj prirodi svakog dnevnika (što nikako ne znači da je svaki dnevnik ili blog dobra književnost, niti samo književnost, ali nužno jeste i književnost), da ne govorimo o slobodi stvaralašta, itd, itd... Imalo bi tu svašta da se kaže, ali - imam utisak da koliko god blog vremenski bio ekstenzivan, trajan medij, toliko je prostorno ograničen. Tako da za drugi put ostaju teme o uzrocima ostrašćenosti i nedostatku senzibiliteta, teme vezane za malograđanštinu koja iz nekog razloga ovde često ide sa nekritičkim pozivanjem na EU, o sposobnosti da se prepozna provokacija, o spremnosti da se govori na osnovu utiska ili emocije, pre nego na osnovu činjenica, argumenata i znanja. Uopšte, koješta se tu otvorilo.

Oni koji su smirenije govorili na temu, shvatili su je ispravno, kao tezu oko koje je smisleno argumentovano razmišljati.

No, biće još zabave, rekao bih, u ovim diskusijama.