Ottakring

Čitajući gornji tekst nešto mi prevrnu u stomaku a da ni sam nisam svestan šta. Pojava svakodnevne gorčine u ustima bila je prepoznatljiva ali i prevremeno izazvana, jer još nisam pomislio na svakodnevnicu i realno okruženje a već mi je muka. Kad god pomislim gde sam, šta sam i koliko to još treba da traje, predamnom se pojavi ogroman zid blama koji još uvek nisam uspeo da preskočim. Najgore mi pada stara dobra ideja da je sve ovo nečija zamisao u koju sam upakovan mimo svoje volje, a sva moja grčevita borba da se odatle izčupam još dublje me zakopava u paket gluposti. Te slučajne namere koje ''neko'' vešto redja na mojim ledjima pretvorile su me u grbavca kojeg niko neće. Nevidljivi teret pritiska i savija, a okolina misli da me je spopala nekakva ne izlečiva bolest. A kada ''slučajno'' naletim na tudje izbore pomislim: Kakav li je osećaj raditi bez prepunog ranca na ledjima, uspravnog hoda, bez maske, slobodan? Sve je manja nada da ću ikada izaći iz ove crne rupe u kojoj se nalazim od rodjenja. Ma sve je to slučajno. Da li će bumerang sudbine doći na svoje polazno odredište i vratiti svu ovo nesreću koju je ''neko'' poslao meni (nama)? Nadam se...

...dodatku u Politici, slobodna volja ne postoji, podsvest je već uveliko obavila posao dok vi napravite svoju "slobodnu" odluku. Štaviše, misli su nam determinisane koliko i svaki drugi fizički sistem :) Heh, zašto li me to ne čudi?

put je naš ali su koraci gospodnji

Otud možda osećaj uživanja i radosti u putovanjima - svih vrsta . (raz)gledanju . upoznavanju . prepoznavanju .

Kada je ovde na Blogu objavljeno pre nekog vremena da cete nam se pridruziti svojim textovima, pre svega sam ocekivao citirano, a tek potom, sve one sjajne tekstove na koje nemam komentar ( sto bi trebalo u vasem slucaju da bude izvesna vrsta komplimenta ), jer ste vi za mene jedan svojevrstan svastojed koji je uspeo da mutira svoj genetski ( psiho-geneticki ) kod na jedan poseban nacin, tako da je spoljasnji efekat postao "odistinski", sve jasnija projekcija unutrasnjeg dijaloga, koji je vremenom prestao da se racuna, dijalogom.

Ne slazem se sa komentarom da slobodna volja ne postoji, vec je to utabanost podsvesti, ali razumjem sta je komentator hteo reci. Ovo sto sam vas citirao bih nazvao meni bliskim sadrzajem. Svi dosadasnji blogovi, koje ste pisali, u svojim sadrzajima, slicni su onome sto je moj brat imao prilike da prozivljava, dozivljava, susrece, na svojim dalekoistocnim, juznoamerickim i okeanskim susretima, i ja, prinzajem, to nemam potrebu da dozivim. Taj nacin, da iskusim. Dok ovo sto sam danas procitao, me dodiruje u mnogim detaljima. Kada je Beograd izgubio za mene taj momenat, da prestane da bude zanimljiv lavirint, izgubio je svojstvo Grada, i mislim da ga je u statusu zamenila cela drzava. Ali, kad u ovoj drzavi bude na snazi postovanje "dimenziografskih planova svesti" pojedinaca, mislim da cu uzivati celim bicem. Do tada sam u fazi iskljucenja od zbivanja. Lutam Iza , Iza, i skupljam sertifikovane primerke autenticnosti izmedju umnozenih kopija raznih istorijskih perioda.

Dok me je ovo podsetilo na mene kad sam imao svega tri godine, i zanimljivo jos uvek se veoma zivo secam par fragmenata scena sa metroom u Parizu, ali onim metroom koji izlazi iz podzemlja i svojim sarenim vagonima prolazi kroz predgradja nekadasnjeg Pariza. ( sad je to uslovno receno neki od centara na Monmartu ). Od tada pamtim miris metroa, koji retko kad ovde u Beogradu mogu da osetim blizu zeleznickih pruga ili nekih stanica, kad se potrefi da tamo "zalutam", sto je retko, jer vise volim da hodam. Posebno kroz Zemun.

snost o milosti onih koji imaju odrediste da te povezu, prethodjeno odricanjem od svega svojeg koliko god toga bilo.

fake wagabondage. bogobojazzljiva socijala upakovana u tudje filozofsko ruho.

кадсмовећубечу.
1920 шестаје а Ерих Вајс ,magician,шире познат као Houdini (Harry)имао је наступ у Пратеру у оквиру еуропске турнеје.
Сећао се тога отац мој и након пола столећа ,тамо седамдесетих века кљокнутог,до у детаље.Посебно шешира црвеног једне даме у реду испред којим је пола бине ѕаклонила . . .
а госин Хари се на почетку претставе руковао редом са Господом
из првог реда да би потом иѕвео приказ волшебног изласка из дообро закованог сандука ,те и друга умећа.На крају претставе
ливрејисани разводник је,уз извињење, вратио поменутој Господи сатове. Џепне.

je jedna od najlepših stvari koju sam radio u životu. Veliki, mali, srednji, nepoznati gradovi su mesta na kojima sam prvi put bio potpuno sam sa sobom. Paradoksalno, nisam to bio u stanju na izolovanim, pustim mestima. Samo u gradovima. Valjda zato što je to moje prirodno okruženje, nemam pojma.
I onda peške, prevozom, nasumice, ljudi, deca, životinje, kuće, biljke, život. Samo bacim ranac na leđa, kupim kartu grada, ne pogledam je ni jednom (to je samo za slučaj da se izgubim) i hodam, hodam, koliko izdržim ili koliko imam vremena.
Odem na ratište (posao, nenasilan, hvala lepo), odatle za tri dana dospem u Frankfurt za Božić, sterilni, uređeni, pa nazad u zemlju, gde završim u rudniku u kojem je bila eksplozija, poginuli rudari, pa dve nedelje kasnije u Tunis, srednjevekovna medina sa bazarima, neka vrsta socijalizma, srećni ljudi.
Odatle nazad u Beograd, pa onda ratište, pa Priština (aparthejd in vivo), pa Bari, Rim i Napulj.
Kasnije, po "neprijateljskim" gradovima, koje sam znao gotovo kao svoj, neposredno iza rata odem u Vukovar, Dubrovnik, Zagreb, Sarajevo, Prištinu... Užasna osećanja, posebna disciplina - pokušaj da se bude nevidljiv, a da se vidi sve.
I svuda, uvek, kad god imam vremena - peške po gradu, bez cilja, samo sa mnogo radoznalosti. Moj posao me je istrenirao da postojim povremeno sa svim čulima upaljenim, mozak sprema sve to kao jasna sećanja, ali ne analizira, za to ima vremena. Sitni događaji, razgovori na ulici, mirisi, zvuci, boje, tekstura zida pored kojeg hodaš, boja neba....
Čak i bez želje da mnogo komuniciram sa ljudima, iako se to desi prirodno. Naročito na opuštenim mestima, kao u Torontu, gde ti se ljudi obraćaju na ulici samo da izraze mišljenje o nečemu što zajedno posmatrate, ili nude pomoć jer izgledaš izgubljeno. Ili u Napulju, gde ih nije briga da li si živ ili mrtav na ulici, ali se, ako počnete da razgovarate, šokiraju što ste normalan čovek (a niste Napolitanac), pa te vode kući da te upoznaju sa čitavom familijom.
Neću da pravim od tako jednog instinktivnog, gotovo mehaničkog uživanja filozofiju, ali biti gost u gradu kojeg boli uvo za tebe, za koji ti ne postojiš, gledati taj život, pogađati šta se događa iza zidova i prozora, misliti o fantastičnim događajima iz istorije tih mesta, gledati slinavog potomka učesnika tih događaja kako sa šest godina smišlja dečju psinu u parku, svest o tome da gradova bez takvih događaja u istoriji i nema, pokazuje ti da si osoba, da postojiš, da je svet beskonačan ako pristaneš na njegovu složenost i pokazuje ti tvoje mesto u njemu, ako si spreman da ga prihvatiš (što ja nikada nisam bio).
Malo sam se zaneo, izvinjavam se.

Nisam jos procitala ostale tekstove, ali sam stekla ideju da se uglavnom radi o lutanjima.
Dopada mi se i samo-analiza sopstvenih odluka, bez pritiska da se one zaista i rasclane, ili otkriju.
Branin komentar je inspirativan (i izmamio mi je osmeh nacinom na koji je pomenuo Toronto - ovde toga zaista ima).

Htela sam da kazem - dobro vas nasla, Avrame.