Čekajući Borisa Asiškog

Tadić je pristankom da sa Koštunicom umesto o vladi razgovara o Ahtisaarijevom papiru anulirao prednost stečenu izborima. Čini to namerno, ali time grabi ka slepom kraju ćorsokaka u kojem je proveo dve godine očijukanja.

Kreće drugi krug onoga što „Ekonomist magazin“ odlično nazva hodočašćem kod Tadića. Opet će stranački lumeni da se ređaju na Andrićevom vencu, ali sada ne da pričaju (samo) o budućoj vladi nego „i šire“. Tadićeva Demokratska stranka Srbije je već najavom sastanka na temu koju joj je nametnula druga istoimena stranka ponovo uspela da od gotovog napravi veresiju i da anulira prednost stečenu izborima. Jer umesto da Tadić razgovara isključivo o formiranju nove vlade, odnosno da zatraži direktan, decidan, jasan, nedvosmislen itd. odgovor na jedino relevantno pitanje – hoćete li ili nećete koaliciju tzv. „demokratskog bloka“ pristao je na trakavicu nadgornjavanja i nadmudrivanja o Ahtisaarijevom papiru tj. o tome kako odgovoriti Fincu koji je u Nacikorpusu na počasnom mestu Obersatane zamenio Mrsku Carlu. Vlada će zato još malo da pričeka. A to je upravo ono što je želeo Koštunica: da se malo „saberemo“, da mudro svi zajedno vrteći palce divanimo najmanje nekoliko meseci o tome šta nam je „u zlu vremenu“ činiti, da „upregnemo sve snage“ ne bismo li bolje sastavili koje zajedničko saopštenje pa da onda pokažemo tom Zapadu da nismo mačji kašalj i da ne može tako sa nama.

Nije sporno to da predsednik Države ima pravo ako mu je volja da razgovara sa ostalim lumenima. Ali je pitanje na koje valjda svaki političar pre bilo kojeg poteza traži odgovor šta nekim činom može da postigne. Šta je dakle Boris Tadić zaključio da može da postigne razgovorom sa Tomislavom Nikolićem & Vojislavom Koštunicom u vezi sa Ahtisaarijevim papirom? Hoće li se Tadić prikloniti radikalnim zalaganjima tih dveju stranaka da je Ahtisaari neprijatelj i nepoželjan i da bi trebalo svakoj državi koja bi priznala eventualnu nezavisnost Kosova zapretiti zaoštravanjem veza i čak prekidom diplomatskih odnosa? Ne verujem. Hoće li njih prevući na svoju stranu da im politika bude da je „Kosovo već izgubljeno, ali da se treba boriti do kraja“. Ne verujem ni to. Mogu li se „naći na pola puta“? Teško jer i Koštunica i Nikolić, podržani od strane popova & „patriota“, nastupaju sa pozicije da je ono za šta se oni zalažu bottom line, odnosno da se ispod toga ne može pa da nema pogađanja. Čemu onda novo hodočašće na temu Ahtisaarijevog papira? Ima li tu ikakve moguće dobiti za Tadića? Ja bih rekao da nema, ali da Tadić nema ni alternativu koja ne bi bila preskupa. Tadić očito misli da to ima svrhe, videćemo na kakvu dobit računa.

Boris Tadić je stigao do samog kraja ćorsokaka u koji je ušao još 2004. kada je počeo i sebe i stranku da priprema da jednog dana vladaju zajedno sa Vojislavom Koštunicom. Sada ne može da se iščupa, a da ne napravi neki radikalan zaokret. A radikalan zaokret ne može da napravi iz istog razloga iz kojeg ne može da skoči u dalj sedam metara: konstitucija mu nije adekvatna. On za to nije kriv – naivni su oni koji očekuju da bi on to mogao.

Drugo, radikalan zaokret ne bi se sada Borisu Tadiću uopšte isplatio i kada bi mogao da ga napravi. I on i njegova stranka uložili su u protekle dve godine veliki napor (i ka vani i ka unutra, dakle ka spoljnoj percepciji stranke i u stranci samoj „raščišćavajući“ je) da se pozicioniraju negde između onog mesta koje je zauzimala Demokratska stranka u vreme pok. Zorana Đinđića i mesta koje zauzimala Demokratska stranka Srbije kada je bila jedina takva stranka.
Deo prostora koji je zauzimala Đinđićeva Demokratska stranka prepustili su koaliciji koju predvodi Liberalno Demokratska partija. Naravno, nije problem što je prepušten taj prostor, nego je problem što su prepuštene i ideje, prioriteti i vizije one Demokratske stranke. Dovoljan dokaz je činjenica da će u ponedeljak, 5. februara početi još jedna faza gubljenja vremena – jedinog neobnovljivog resursa što je, za razliku od ovih, pok. Đinđić i te kako shvatao pa je govorio još pre skoro pet godina o neophodnosti „pronalaženja neke treće trake kojom treba preticati“ kako bi bilo nadoknađeno propušteno. A od tada je još propušteno ohoho.

I treće, kao što je Franjo Tuđman godinama na neki način zavideo Slobodanu Miloševiću jer je ovaj imao petlje da ide do kraja, tako otprilike i Boris Tadić negde u dubini sebe verovatno zavidi Vojislavu Koštunici jer on ne mora da se pretvara da je ono što nije i zato što niko od Koštunice ne očekuje takvo glumatanje i šmiranje do kojeg dolazi kada treba izgovoriti jedno, a u glavi, negde u dubokom defaultu je drugo.

Dve godine i malo više Boris Tadić i njegova stranka bili su više nego dosledni u jednome: gledali su da nikako ne naljute željenog koalicionog partnera. Tadić je samo jednom, i to u samoj završinici predizborne kampanje, povukao potez koji je „rivala-partnera“ učinio nervoznim jer mu je izbio adute iz rukava. Isticanje Božidara Đelića za kandidata za premijera bio je potez na koji Koštunica nije imao adekvatan odgovor i još ga nema. Ali se zato Tadić pristankom da ga stranački lumeni sada hodočaste na temu Ahtisaarija, što je Koštunica još na prvom hodočašću tražio, a ne na temu vlade što bi bilo jedino svrsishodno, potrudio da „rivala-partnera“ vrati iz knock-downa. Naivno bi bilo zaključiti da u Tadićevoj DSS ovo rade jer ih Koštunica možda na to navlači, a oni to ne shvataju ili da samo ponovo ispoljavaju ono što je nekome moglo izgledati u protekle dve godine kao mnogo puta viđeni nedostatak političke hrabrosti. Ne, nije to. Rade ono što im je cilj već dve godine i što su kada su na taj put krenuli mislili da je moguće. A Tadićev cilj nije u ove dve godine bio pobediti Vojislava Koštunicu. On to uopšte nije želeo. Njegov cilj je bio privući Vojislava Koštunicu sebi. Je li mu to cilj još uvek, ili shvata da mu iz ćorsokaka nema natrag bez velikog belaja - ne znam. Šta god da je - Tadić menjajući temu hodočašća, odnosno pristajući da tema bude ono na čemu insistira Koštunica vadi Koštunicu iz knock-downa u koji ga je bacio kada je obznanio ime potencijalnog premijera, što je tada morao da učini jer je znao mu od toga zavise glasovi. Bilo bi ovo vraćanje Koštunice u igru dobar potez kada bi koalicija sa njim, takvim kakav jeste, bila moguća, a da Tadićeva stranka sačuva makar deo onoga što joj je još ostalo iz vremena od pre februara 2004. Tvrdim da nema nikakve, apsolutno nikakve, šanse da Boris Tadić i Vojisav Koštunica dogovore iole trajnu i stabilnu koaliciju u kojoj bi:

1. bilo šta što Vojislav Koštunica smatra ključnim kontrolisao bilo ko osim njega;

2. Koštunica kontrolisao ono što on smatra bitnim, a u kojoj bi Boris Tadić uspeo adekvatno da zadovolji poslovne interese svojih stranačkih lumena & tajkuna;

3. bila moguća kohabitacija, a da se Tadićeva DSS toliko ne pomeri ka stranci-posestrimi da potpuno izgubi identitet.

Ako u ovo u Krunskoj ne veruju trebalo bi umesto majica, kalendara i zastavica da štampaju, ali ne članstvu, nego sopstvenim lumenima, fantastičnu knjigu Nebojše A. Popovića i Koste Nikolića „Vojislav Koštunica – jedna karijera“.

Biće potrošeno još poprilično jedinog neobnovljivog resursa dok Boris Tadić ne bude pokazao da je shvatio da sa Koštunicom uprkos željama ne može napraviti stabilnu i trajnu vladu. Na svu sreću Vojislav Koštunica je više nego dosledan u jednome – da ni u čemu ne bude dosledan, pa će Tadić ipak konačno morati hteo-ne hteo da pokaže da je shvatio. Dogodiće se to sigurno pošto nema ni šanse da Vojislav Koštunica eventualno bude u skorije vreme smenjen u samoj stranci. Originalna Demokratska stranka Srbije sada je jedina od „starih“ parlamentarnih stranaka u Srbiji koja od prvog dana ima istog predsednika. Vođu. Vojislav Koštunica je tamo Konstanta, Jedinstvenost, Datost, Izvor Života.

Kako ćemo prepoznati trenutak u kojem će Boris najzad pokazati da je shvatio? Jednostavno: Tadić se već godinama dobro pazi da u kritikama slučajno ne izrekne neku težu reč na račun „rivala-partnera“. On je poput Sv. Franje Asiškog, „velikog kritičara“ kojem je papa Inokentije III „legalizovao jeres“ odnosno dopustio kritiku bogatstva crkve i licemerja društva uz samo jedan „mali“ uslov: kritika - da, žestoka kritika - može, ali ne sme biti dovedena nikada u pitanje nepogrešivost jednog jedinog - Svete stolice. Kada prvi put budemo čuli iz Tadićevih usta makar jednu ozbiljnu, suštinsku kritičku opasku na račun Vojislava Koštunice lično i/ili temeljnih postavki politike Koštuničine stranke - znaćemo da je konačno shvatio da mora pokazati da je shvatio.

Do tada, ogromna odgovornost, možda čak i presudna, leži u ovakvoj pat-situaciji na koaliciji koju vodi Liberalno Demokratska partija. Ona mora preći preko svega što je pretrpela i pružiti ruku Borisu Tadiću. Ona čak to mora nagovestiti i ranije. Ne sumnjam ni jednog trena da će koalicija građanskih stranaka koja je odbila „vlast i slast“ zarad principa, pijeteta i vizije i koja je umela da se nosi sa neviđenom satanizacijom znati da proceni trenutak u kojem će Boris Tadić shvatiti da mora da pokaže da je shvatio da se sa Vojislavom Koštunicom ipak ne može i da će koalicija umeti da se postavi u tom momentu. Pitanje je samo hoće li uspeti to i da realizuje.

Koalicija koju vodi LDP je naime u ovih nekoliko meseci antiustavne i izborne kampanje i pogotovo u vreme nakon izbora pokazala da joj je najveći problem nedostatak partijskog „srednjeg oficirskog kadra“. Jer koaliciju, makar tako izgleda sa strane, čine „stari asovi“ – ličnosti neokaljanog obraza, tehnički dobro spremni „stranački generali“ – ljudi velikog moralnog i političkog autoriteta i - obični partijski vojnici, uglavnom mladi i vatreni što naravno nije negativno, naprotiv. Ali za pobedu je, to je opšte poznato, pogotovo kada preovlađuju žestoki i nestrpljivi, ključan srednji ešelon sposoban i „vlastan“ da obuzda napaljene regrute koji bi, u žaru borbe, ako nemaju iskusnih kaplara, poručnika i kapetana, udarali i levo i desno bez ikakvog smisla nanoseći više štete nego koristi. Samo na ovim blogovima B92 su u protekla otprilike tri meseca najmanje četiri osobe (za toliko znam) decidno napisale da su simpatizeri te koalicije, ali da bi ako bi postojao jedan razlog da promene izbor stranke za koju će glasati to bili ponavljani verbalni napadi radikalnih „Drugova Članova“. Daleko je više onih koji su i na ovom blogu, počevši od domaćina – RTV B92, preko autora blogova do anonimnih „običnih“ čitalaca iskusili napade tih napaljenika i stranačkog bašibozuka da su nedovoljnom vernošću i revnošću „izdali našu stvar“. Dok se čeka da Asiški izduma, za koaliciju koju vodi LDP bi prvi ozbiljan postizborni zadatak, kao nekakva vrsta treninga za ono što će doći, trebalo da bude obuzdavanje onih koji im nisu samo „mangupi u sopstvenim redovima“ nego neopevane budale i štetočine koje im od prijatelja i simpatizera prave neprijatelje ili u najmanju ruku zgađene i razočarane ravnodušnike.