Rua Darwin

Foto: Mira ZdjelarDe tudo que há no mundo tem na feira de Caruaru. (Sve što postoji na svetu može se naći na pijaci u Caruaru.)

Omildo de Almeida: A Feira de Caruaru

Pre izgradnje novog i ni po čemu naročito zanimljivog shopping centra, Rua Darwin bila je relativno prijatna i uglavom relativno učmala periferijska ulica, u kojoj se ništa posebno nije dešavalo. Jedna videoteka sa skromnim izborom filmova, jedna frizerska radnja u koju sam navraćao više zbog nedostatka izbora i niskih cena nego zbog naročitih kreacija, jedna prodavnica boja i lakova, dve apoteke, jedna prodavnica potrepština za kućne ljubimce, jedna polulegalna pečenjarnica, gde je potrebno poznavati gazdu da bi se naručio dobar komad prasetine jednom nedeljno, činili su ponudu koja nije bitno različita od mnoštva šorova svuda po svetu.

Donekle je stvar činila zanimljivijom lokalna pekara, u kojoj je subotom mogla da se pojede solidna feijoada za male pare, a ostalim danima vrlo dobri sendviči i druga jednostavna hrana, uz sveže isceđene sokove, uzornu kafu ili rashlađeni mate. I to je bilo to. Osim subotom pre podne. To je bio dan kada se u Darwinovoj ulici dešavala ulična pijaca, feira, i tiha uličica se transformisala u vrlo živahno mesto, puno naroda i aktivnosti.

Pijace vrlo često i za mnoge odlučuju o životnosti grada. Gradu u kojem nema dobre i zanimljive pijace nedostaje nešto ozbiljno, nenadoknadivo. São Paulo, pored epohalne gradske tržnice, spasava i brazilski koncept nomadskih pijaca, koje su određenim danima u određenim delovima grada. Ulica u kojoj je pijaca tog jutra zatvori se za saobraćaj (biraju se ulice poput Rua Darwin u kojima saobraćaj ni drugim danima nije preterano intenzivan), nameste se montažne tezge, dovedu se kombiji sa zalihama, i ulica se pretvori u vašar, a trotoar u narodnu svetkovinu.

Fascinirao me je taj instantni prostor koji, poput putujućeg cirkusa, otvara socijalni život celog komšiluka, stvara iluziju male sredine u ogromnom gradu, i pritom uspeva sve to da postigne krajnje jednostavnom ponudom, bez prevelikih atrakcija. Na pijaci mogu se videti komšije koje inače vrlo retko možete videti u bilo kom drugom kontekstu, privremeno se gube socijalne razlike što je dragoceno osveženje u sredini u kojoj je socijalna stratifikacija iz nekog razloga jako bitna, i svi postaju deo vrlo jednostavnog praiskonskog rituala kupovanja hrane.

Mirisi na pijaci i svežina robe doprinose opštoj svečarskoj atmosferi. Znani proizvodi (paradajz, luk, krastavac, krompir, zelena salata, lubenice, breskve, jabuke) mešaju se sa neznanim ili manje poznatim (couve, acelga, caju, jabuticaba, pitanga, razne vrste papaje). Posebno mesto zauzima mango. Mango se pojavljuje u mnoštvu sorti i dimenzija. Kao što Evropljanin zna koju vrstu jabuke da kupi za koju namenu, tako se u Brazilu mora naučiti za šta i u koje doba godine je bolja manga rosa, tommy, haden, ili neka druga od mnogobrojih vrsta. Neki su slađi, neki malo žilaviji, neki žući i bolji za kuvanje, drugi za jelo u svežem stanju, treći za pravljenje krema od manga, najjednostavnijeg dezerta na svetu a pritom vrlo ukusnog, mešavine u blenderu propasiranog zrelog manga sa sladoledom od vanile, i sve to preliveno sa malo crème de cassis.

Prodavac piletine odmah je do prodavca ribe i morske hrane. Posle nekoliko subota svako me već zna, i mogu da se krećem sigurnije i razgovaram sa svojim uobičajednim prodavcima. Atmosfera je dobra, sve je sveže, cene su niske, ali je najvažnije od svega prijatno osećanje pripadnosti komšiluku tačno u onoj meri kod koje autonomija ličnosti još nije ugrožena, saučestvovanje sa prepoznavanjem ali bez obaveza koje prepoznavanje često može da implicira. Atmosferu zaokružuju prodavci začina, kao i dve tezge sa šerpama, loncima, bambusovim kutlačama i ostalim jeftinim kuhinjskim potrepštinama, koje manje služe kao legitimni štandovi za prodaju a više kao korisna ikonografska dopuna. Zveckanje visećih tiganja koji se dodiruju na vetru deluje prijatno, uljuljkujuće, i doprinosi opštoj idili.

Moja prva poseta pijaci u Darwinovoj ulici bila je, doduše, daleko od idile. Tek pristigavši u São Paulo, za koji su mi napričali kako je opasan grad sa visokom stopom kriminala, prvi put na pijaci u komšiluku, bio sam svedok dosta brutalne tuče koja se odigravala na samo nekoliko metara od mene. Dva čoveka nemilosrdno su se pesničila, do krvi. To nije bio najprijatniji uvod u novi kraj. Na svu sreću, incident se nikada više nije ponovio preda mnom, a prijatni utisci su se vremenom nagomilavali i potpuno ga potisnuli.

Na pijaci se kupuje sveža, zdrava hrana. Da bi se nekako uspostavila prirodna ravnoteža između zdravlja svih tih plodova i povremenih ljudskih potreba za mašću i šećerom, smišljen je običaj koji je neizostavni deo odlaska na pijacu u São Paulu. Na jednom štandu japanska porodica vadi iz fijoka i prži u ogromnom woku testo koje podseća na mekike, samo je nešto tanje, zove se pastel, i punjeno je raznim prilozima koji se mogu izabrati, a najčešći su: sir, šunka i sir, isto to sa paradajzom i origanom, kobasica, palmito (srž izvađena iz stabla palminog drveta), kao i pastel especial, u kojem je više gore navedenih priloga u jednoj mekiki. Sve se to jede sa ljutim sosom, koji se posebno servira, a zaliva sokom od šećerne trske (caldo de cana), u koji se po želji može dodati limete.

Ništa od ovoga što sam opisao nije samo po sebi ni spektaktularno, ni kolosalno, ali baš ta mogućnost bekstva od spektakla i jeste ono što gradove u njihovim najboljim trenucima čini podnošljivim ili čak prijatnim mestima za život.