Živeti u prošlosti i živeti u budućnosti – povratne sprege, petlje i kontradikcije, stereotipi and The Second Mind

Ja mislim da naša podsvest svih 24 sata dnevno, svaki dan, radi jednu dramatičnu redukciju i parametrizaciju podataka/informacija ali u tako širokom i nama nepoznatom gramatičkom prostoru koji se, opet, i dalje širi kako starimo, da je naša svesna redukcija poprilično "bespomoćna" u većini situacija.

"Bespomoćna" u navodnicima zato što mi još i možemo da uradimo tu redukciju, ali nam za svaki slučaj treba toliko vremena da možemo da izanaliziramo mizerno mali broj ne samo slučajeva, nego i kategorija.

A to "društveno zarazno" je meni glavni kandidat za zbrko koja se probija u ovaj naš podsvesni mehanizam. Naime, duboko (kao tonovi), snaga, naglašena ritmika i potreba za sinhronizmom imaju posebnu privlačnu moć za nas, po mom mišljenju, pa se oko takvih osobina instinktivno i grupišemo.

Šarski?

Pisacu sa posla ubrzo. (nego, Cap, jel' ono za 'cun bilo ozbiljno?)

Šarski, prijatelju. Nećemo teška pitanja od sabajle.

Ja sam knjigu tek nedavno kupio.

Tj, svo vreme sam bio ubeđen da znam veliki deo ovako nekog materijala. Ali, u stvari, nisam znao.

Ono gde sam najviše grešio je da sam ja mislio da mi podsvesno isto mnogo više razmišljamo, dok nam je mogućnost da efikasno redukujemo i formalizujemo, podsvesno, pa tako pretočimo u obrazac, kompleksne prostorno vremenske koncepte ograničena.

Posebna zanimljivost je koliko je energije, znanja i novca uloženo u ubrzavanje mašina, a koliko u poređenju MALO svega toga u modele kojim bi ubrzavali prirodnu obradu informacija (ne računam istraživanja, govorim o svakodnevici) sopstvenog misaonog procesa. Ako može u brojkama, za samo 50 godina, mašine su se ubrzale, na primer 10⁹ puta, a naše sopstveno uviđanje, promene modela učenja, razvijanje misaonog prostora,.....koliko puta?

Probaj ovde

Ja mislim da se intuicija trenira non-stop. To ne može da se dešava sinhrono sa svesnim radom zato što je svest suviše spora (što je evolutivno "logično").

Knjiga piše i o tome kako se može našs svest istrenirati kako i kada da veruje intuiciji, a kako i kada ne.

Tj dosta se zna o tome kako, zašto i kada svest ide protiv zdravog razuma.

Ne znam, na žalost, da li se knjiga prodaje i u Srbiji.

.."they began making the necessary adjustments long before they were consciously aware of what adjustments they were supposed to be making."
ili
"It's a system in which our brain reaches conclusions without immediately telling us that it's reaching conclusions."

Sad, ja kao neko koga, baveći se metodikom podučavanja eng. jeziku dolazi do termina mental grammar, navodim vodu na svoju vodenicu, ali jezik je možda jedina "stvar" koju mase svakodnevno koriste posežući iz svog nesvesnog za jako svesnim odrazom u nekoj realnosti.
Možda, ako posegnemo za mehanizmima upotrebe tog verbalnog dela našeg bića koji traži da da smisao našoj realnosti ili čemu već ne, kroz nešto što ne kontroliše (- da pojasnim, dok govorimo ne razmišljamo kako dolazimo do reči i njihovih sintagmi, ne razmišljamo o funkciji, gramatici, čak ne razmišljamo toliko o misli, i često nam izgleda kako ona (misao) nailazi stihijski, sama od sebe)
možemo videti moć uma na delu, u akciji.
Učenje maternjeg jezika se na eng. zove acquisition, učenje stranog potpada pod learning. (jedan od razloga zašto nam tako teško pada učenje stranog jezika, čak i kada jako dobro poznajemo gramatiku tog istog - jer smo jezik prihvatili kao strogo definisanu tvorevinu koju treba objasniti)
Acquisition se bazira na univerzalnoj gramatici, na nečemu što naš mozak usput "pokupi" bez ikakvog uloženog truda, nešto čemu smo jednostavno vični.
Ako pokušamo na svoj govor da delujemo svesno, teško da bismo mogli da išta kažemo. Reči bi se verovatno saplitale u potrazi za smislom koji ne bismo bili u stanju da nadjemo.

Ja mislim da između podsvesnog, svesnog pa neka bude i "jezičog procesora" u nama ne postoji niti previše jasna granica niti previše jasna direkcionalnost.

Svuda ima dosta heuristike i dosta interakcije između raznih nivoa. Iako je, pretpostavljam, dobar deo te podsvesne heuristike "kristalizovan" kroz evoluciju, povratne veze postoje kako od svesti ka podsvesti tako i od "jezika" ka svesti.

Mnogi od nas se često povedu za "lepotom" zvuka naših reči pa nastavljamo manje koherentno da pričamo i kad bi bolje bilo da ćutimo. Ili, ako se opušteno i razumno svesno posvetimo nekim problemima, i ulozimo odgovarajuce vreme, smiri nam se i podsvest.

knjigu Blink dobio pre par godina i baš uživao u njoj. koliko (smo uopšte sposobni da) osetimo,pustimo stvari da se našoj svesti "dogode"?da li su savremenom čoveku zapušeni kanali intuicije?da li je današnji čovek zapušen spoljnim "signalima", pa usled toga skoro sve iz okruženja prima/odlučuje zahvaljujući svim mogućim "protezama" sav. doba koje su mu na raspolaganju...
iako se ponavlja primerima već od druge polovine knjige-topla preporuka.a tipping point je odlična,ako ne i bolja!

za kraj,možda ne i najmanje bitno,retko kada se endorsement neke knjige tako dobro uklapa s realnom vrednošću samog štiva.u slučaju gledvelovog Blinka-svaka reč na poledjini zadnjih korica stoji.

Ja mislim da mi imamo stalnu potrebu za nekim sidrima, referencama. Tako nam prolete i mnoge socijane, medijske, sistemsko vrednosne reference koje nam onda zarobe dobre delove svesti.

Ineresantno je kod tog intuitivnog i kad nam, kao u slagalici, neka nova, nedostajuca kockica, često na prvi ili bilo koji drugi pogled potpuno trivijalna i nevažna u svesnom domenu, "legne" na pravo mesto i odjednom nam se "otvore" oči, bez da razumemo šta se, u stvari, desilo..

Ili Deja Vu - neke "ljutom" redukcijom možemo da dekomponujemo, tj radimo trace-back do nekog alternativnog događaja, ali mnoge nikako. Meni je interesantan osećaj dok se neuspešno mučim. Tj osećam da udaram u neke podsvesne rešetke, ali ove svesne gramatike su ko kapi u moru u odnosu na podsvesne.

Sir Arthur je imao jedan pasaž u Grimiznoj Studiji koji mi je ostao u sećanju od nekog sitnog razreda srednje škole, kad sam ga prvi put pročitao. Kaže Mr. Holmes ovako:

"You see," he explained, "I consider that a man's brain originally is like a little empty attic, and you have to stock it with such furniture as you choose. A fool takes in all the lumber of every sort that he comes across, so that the knowledge which might be useful to him gets crowded out, or at best is jumbled up with a lot of other things so that he has a difficulty in laying his hands upon it. Now the skilful workman is very careful indeed as to what he takes into his brain-attic. He will have nothing but the tools which may help him in doing his work, but of these he has a large assortment, and all in the most perfect order. It is a mistake to think that that little room has elastic walls and can distend to any extent. Depend upon it there comes a time when for every addition of knowledge you forget something that you knew before. It is of the highest importance, therefore, not to have useless facts elbowing out the useful ones."

Nije baš u skladu sa idejom o svemogućem mozgu, reklo bi se... :)

Hvala svakako Milanu na preporuci za knjigu.

V.

pravog scholaship-a. On je covek posvecen detaljima koji su vazni, bez uplitanja u globalne, ali, za njega nevazne price. Kad mu je jednom Watson pomenuo da se Zemlja okrece oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje, on je rekao: "Ma taj detalj nije vazan. Nego, jesi li citao moju knjizicu o 400 vrsta pepela od cigarete koju sam skorije napisao. Poucno stivo".

A da li ste videli R. B. Laughlinovu molitvu kad je anarhista u pitanju - "Dear Heavenly Father, please send this person to me".

Šarski, pa to je to, ovaj pasus je tačno tu kada Wattson pada u nesvest jer Holmes ne zna da se Zemlja okreće oko Sunca i onda kaže da će se svojski truditi da to zaboravi :)

Evo ovde, ključna reč je "attic" :)

V.

je sustina, mislim. Sve te junk cinjenice koje, naizgled, nicemu ne sluze (kao junk DNA), su u osnovi naseg snalazenja u svetu. Platon je nekad tvrdio da Republika treba da se organizuje kao sto je organizovan mind mudraca: da ima egzekutivnu funkciju, odbrambenu funkciju, savet staraca...Mislim da istinsko stanje nije tako. Pre lici na kanadsku skupstinu, sa ekstremnom levicom, ekstremnom desnicom, raznim sarlatanima, ludacima, i par pametnih ljudi, koji svi istovremeno pricaju i galame ("da li vam smeta buka u mojoj glavi"?), i najzad se neka odluka donese. I kad te kasnije stave pred svrsen cin i pitaju: "kako si tacno i zasto tako odlucio (rekao, itd.)?", nemas pojma. A odlucio si i rekao.
Pitanje za Milana: Gledajuci danasnje postove i svadje na B92, video sam da je neko pomenuo i moderatora koji bi trebao da nadgleda sve ovo. Ali, i moderator je covek, pa ne moze da postigne. Da li mislis da je moguce napraviti AI softver koji bi pravedno uspeo da moderira ovde?

Misliš ako "Out of the crooked timber of humanity no straight line was ever made" da probamo neku inverziju tipa "out of the straight timber of technology no crooked line needs to ever be made" :)

Da potegnemo i Gaudino da "u prirodi ne postoje prave linije".

Po meni je moderator nužno zlo. Zato što ograničava slobodu. Koja, doduše, često mora da se ograniči pa ja tako nisam ništa pametniji što ponavljam da bi nam lepše bilo ako nam moderatori ne bi bili potrebni, čak i kad je teško bez njih. Ali, mantra ko mantra.

Dugo vremena su mislili da kad bi se zdravom čoveku bezbolno isključila sva čula da bi se svest ugasila. Sad više nisu sigurni, ali ne treba mnogo mašte pa da zamislimo na šta liče okovi čiste svesti.

Taj civilizacioni hiss and thunder su ona naša ultimativna sloboda. Ali, ta sloboda im i svoje "outliers"!

Što kaže Eric Hoffer: "You dehumanize a man as much by returning him to nature - by making him one with rocks, vegetation, and animals - as by turning him into a machine...". On kaže i "...that fanaticism and self-righteousness are rooted in self-hatred, self-doubt, and insecurity...". I tako ja nemam potrebe da idem dalje. Ja kao ne-sociolog u ovim njegovim okvirima nalazim dovoljno prostora i za svoje mišljenje. Niti bi mi godila neka socijalna perfekcija, a još manje svađe koje idu do pucanja. To mi je fanatizam kojim pokušavamo da vežemo ruke drugima, a ponajviše samima sebi. "Self-righteousness" na ovom našem blogu ume da bude još tužniji, po mom mišljenju, pošto je u formi grupnih napada na pojedince manifestacija naglašene samo-mržnje, samo-sumnje i nesigurnosti.

Razmisljam i gde su ti prekidači kojima često isključujemo čak i ono viteško u nama, koji je to anti-blink kojim uspevamo da se odvojimo od onih fundamentalnih temelja našeg obrazovanja.

Ja mislim da su nam tuđe greške ne samo divna prilika da učimo, nego i divna prilika da praštamo, razumemo svo to bogatstvo oko nas i izađemo iz tih kolektivnih epileptičkih napada u koje upadamo kad lepe manire pobrkamo sa konformitetom.

Nema ništa pogubnije nego kad čovek krene da agresivno prodaje revoluciju izvedenu iz jednog, univerzalnog cilja (pričali smo malo o tome u blogu o romantizmu). Kad se pojedinac tretira kao instrument abstraktnih istorijskih sila. Koji li je tek to unreason - toliki su probali i niko nikad nije uspeo.

A ništa lakše, prijatnije i ništa potentnije nego oprostiti danas onima koji prave greške i znati da će oni nama sutra oprostiti.

1. Nikome se ustvari i ne sviđa antimonopolska regulacija tržišta, progresivni porezi, zabrana diskriminacije, zabrana prevara na berzama ili tenderima - ali ta ograničenja omogućavaju da sistem funkcioniše. Kad bi samo jedan dan (misaonog eksperimenta radi) ukinuli svu tu regulaciju tržišta, trebalo bi manje od "blinka" da se napravi potpuni haos. Ekonomske slobode su dobre "samo i samo ako" postoje "moderatori".
2. Ljudska komunikacija je još bolji primer jer pod slobodom stava ljudi podrazumevaju potpuno različite stvari i razgovor (sukob) počinje, a da se nisu ustvari unapred dogovorili šta se sme, šta se ne sme. Što je "sistem" u kom se razgovor (sukob) vodi otvoreniji, slobodniji, kreativniji, to je teže uspostaviti pravila od kojih bi (poput onih tržišnih) svi imali koristi. Ljudi razgovor uspostavljaju simbolički, na osnovu svojih ubeđenja ili predrasuda, a problem nastaje kad se ponudi TEMA razgovora i kad nedostajanje znanja o činjenicama proizvodi samo sukobe. U privatnim razgovorima odlična je ilustracija razgovora dvoje o preljubi (koja je utvrđena): on/ona kaže "prevario/la si me sa njim/njom", onda on/ona odgovara "ali ja te volim". A "blink" u svakom lsučaju prepoznaje o čemu se USTVARI radi. O čemu pričamo? O ljubavi ili o prevari? Tako i sa drugim temama. A kad su ljudi "opremljeni" prethodnim znanjima, činjenicama, kad su spremni na razgovor o TEMI bez sukoba, paradoks nastaje jer im je tada dovoljan samo "blink" da nepogrešivo utvrde sa kakvim sagovornikom imaju posla - i sukob je onda sloboda izbora. Zašto IPAK biramo sukobe? Zato što je to jedini način da se izgrade pravila komunikacije kojima ćemo zaista imati polje slobode dijaloga. Zato što slobodna, nekontrolisana, u "paket sloboda" veštački umotana promocija predrasuda, laži, stereotipa, neznanja, poricanja očiglednih činjenica, mržnje, rasizma, zla, manipulacije,.....USTVARI ukida šanse da se učestvuje u zaista slobodnom dijalogu. Dovoljan je "blink" da se to uvidi. Ili što bi stara šala rekla: "Nije sloboda govora da u punom bioskopu vičeš "požaaaar!", svoje zle i pakosne zabave radi."
   
   

...

*********************************
i samo da dodam, komentar me odvukao Haroldu Pinteru

"The speech which we hear is an indication of that which we don't hear ... When true silence falls we are still left with echo but are nearer nakedness. One way of looking at speech is to say that it is a constant stratagem to cover nakedness.

I think that we communicate only too well, in our silence, in what is unsaid, and that what takes place is a continual evasion, desperate rearguard attempts to keep ourselves to ourselves. Communication is too alarming. To enter into someone else's life is too frightening. To disclose to others the poverty within us is too fearsome a possibility."

Meni je to Pinterovo, možda, malo pojednostavljeno i personalizovano.

Iako, razni ljudi doživljavaju taj inner-outer dualitet na razne načine.

Evo fragmenta iz Prustove perspektive - "...Man is not a building that can receive additions to its superficies, but a tree whose stem and leafage are an expression of inward sap.....Man is a creature that cannot come forth from himself, who knows others only in himself, and who, if he asserts the contrary, lies...".

ok, govorimo istim jezikom,
samo, da ne ostanem "dužna" Pinteru, pošto istrgnuh ove njegove reči iz konteksta, a na temu problema u komunikaciji iz posta Gordanac.

Taj izraz onog unutrašnjeg (inward sap) kao neophodan sastojak, (koji ne možeš poboljšati dodavanjem izvana) i prethodi ne samo dobroj komunikaciji, već bilo čemu smisaonom, i tu se meni ovo "nakedness" savršeno uklapa - onaj ko je spreman da zaviri u svoj heart of darkness, onaj koji je spreman da u trenutku zaboravi na sebe, da bi sebe otkrio, a samim time doživeo i potpunu slobodu koje se neće bojati, kao nešto što uspeva da i dalje povezuje, otvara neka nova vrata, napija nas tek onoliko da bismo ostali žedni...

"what would I do without this world faceless incurious
where to be lasts but an instant where every instant
spills in the void the ignorance of having been
without this wave where in the end
body and shadow together are engulfed
what would I do without this silence where the murmurs die
the pantings the frenzies towards succour towards love
without this sky that soars
above its ballast dust... "
Beckett

Da, baš. Taj kontekst.

Evo mi se baš nešto lomimo da uvedemo ontologije i naglašenu rezoluciju konteksta u IT sisteme, a ovamo, u svakodnevnom životu, i kad nam čovek da sav kontekst na svetu neverovatna je naša potreba da se što pre focusiramo, ili sinhronizujemo sa izolovanim fragmenitma, bez obzira na okruženje.

Neverovatno je to naše nestrpljenje da što pre negde pustimo korenje.

Samo da dodam jednu kvantitativnu crticu.

a priory definisanje pravila je vrlo dubios posao, opet, ma kako je to često neminovno.

Dubioza je utoliko veća ako onaj ko definise pravila ta pravila i sprovodi u delo.

U kompleksnim, emerging sistemima se propositional knowledge (a one podsvesne, "blink" gramatike ionako rade i evoluiraju non-stop) stiče na razne načine, ali je a posteriori pristup paramount, ako variabilnost sistema nema potencijal da unese neprihvatljiv rizik ili nestabilnost.

a priori pristup u takvim sistemima je veća opasnost da se kvalitet neće ni zapatiti nego da će se zapaćeni kvalitet skresati.

To su okovi za kreativnost.

o moderatoru mislio na mnogo prizemnijem nivou. Konkretna blog pravila nisu trenutno bitna: uzmimo da vaze ova koja sada postoje. Medjutim, uvek ce ljudi pronaci nacina da ta pravila zaobidju ili prekrse, i to krsenje moze da prepozna samo ljudski subjekt (moderator). Hocu da kazem, nikakva masina (AI) jos uvek ne postoji koja ce da razume kontekst komentara - covek moze da koristi sve najljubaznije reci i da izvredja drugog - AI, recimo, ne razume ironiju i sarkazam. Na to se odnosilo moje pitanje.

Znam, sorry.

Znao sam odmah ali nisam uspeo da odolim iskušenju da zloupotrebim priliku. Meni je ozbiljno ljućenje i svađanje, jednostavno, tako tužno i destruktivno.

Ja se uglavnom slažem sa tobom što se tiče AI, bar na neki srednji rok, iako:

- Nisu ironija i sarkazam nedostižni koncepti za AI, pogotovo kad se isključe čulo vida i čulo sluha.

- Na blogu je interakcija ipak ograničena, iako sa bloga možemo da izađemo poznavajući osobu mnogo bolje

- I mi svi imamo individualne granice do kojih možemo sa potrebnom brzinom da kvalifikujemo i kvantifikujemo ironiju i sarkazam.

- Heuristika kojom mi razvijamo tu podsvesnu inteligenciju možda, iako to ne znamo, nije previše kompleksna u strukturi pa će i AI da je prvo podesi nekom regresijom i onda ubrzano nauči mnoge stvari za koje su nama potrebne godine.

Sarski,

vidim da se već u nekoliko postova pitaš šta to neke ljude čini posebno pronicljivim, a druge potpuno slepim za očigledne stvari. Mislim da ćeš ključ za tu kozervu naći u knjizi Abrahama Maslowa "A Theory of Human Motivation", ali u integralnom obliku, jer u sinopsisima ti mehanizmi nisu opisani (bar koliko sam ja videla).

.