Komunikacija

zvuci manje paradoksalno. U stvari je potpuno slikovito.

podrazumevamo da su sagovornici zainteresovani da istinski komuniciraju.
Treba se samo setiti sta se desava na ovom blogu. Ima ljudi koji su istinski zainteresovani za dijalog (a dijalog, kako ga je Platon definisao, sluzi za unistenje laznog znanja, u cijem god posedu ono bilo). Ima ljudi koji stupaju u dijalog samo da bi se igrali, provocirali, ili pravili skandale. Ima ljudi koji su tu iz zezanja. I, najzad, ima ljudi kojima nikakva kolicina dokaza nije dokaz. Tada je komunikacija teska ili nemoguca, pa dolazi do sukoba.

Poseban problem predstavljaju ideologije. Ako bih ja, recimo, posao od nepokolebljivog i kategorickog stava da je Bog stvorio svet bas onako kako je zapisano u Vedama, i zapoceo dijalog o nastanku sveta sa ljudima koji drugacije misle, tu nikakve komunikacije nema, niti, sa moje strane, zelje za njom.

da je rasprava sa prijateljima, familijom, itd..o stvarima gde su stavovi dijametralno suprotni potpuno bespredmetna. I sto jace argumente potezes da dokazes nekome ko nije u pravu da gresi, to su manji izgledi da uspes. Uostalom, i blog b92 je cesto pravi primer tog trenda. To se draga moja Srbadijo zove inat, najjaci "argument" mnogih "mudraca" cak i kada je u korist sopstvene stete.

samo shto pametni ljudi na blogu vide kada rasprava ulazi u beskonachnost, pa na vreme zakoche, dok ovi drugi...

Jeste, ali ovo se komplikuje kasnije, kako gramatika postaje "prirodnija".

Zamisli da jarci imaju pravilo koje kaže da ako je oblačnost preko 50% ide jedan jarac a ako je ispod 50% ide drugi. I sad, oblačnost je očigledno preko 50%, "svi" to vide osim ovog jednog jarca koji neće da se skloni.

Ono što ja kažem je da često i u situacijam gde je istina "očigledna" većini ona je ipak subjektivna pa nije očigledna baš tom jednom jarcu koji je u ovoj situaciji važan. I ovde često nije u pitanju breakdown u komunikacijmam nego uvrnut subjektivni svet, pa je popuštanje jedan potentan sastojak u našoj "logici".

Da, u pravu si, tako i ja mislim.

Tragikomično je da mnogi ljudi to shvate tek kad obrate pažnju kako drugi imaju razumevanja prema njihovim greškama.

To je, npr, jedna od lekcija koja može da se nauči iz grešaka.

Po mojim iskustvima je naveci deo pricanja u stvari slusanje. Prvo slusas sta ljudi imaju da kazu, pa ukapiras na koji nacin razmisljaju i zasto misle onako kako misle. Onda je jednostavno da sa njima vodis bilo koju discusiju.

Slusanje obogacuje coveka, jer se slusanjem nesto prima. To je, mislim, pocetak svakog razgovora.

Evo primera, svima poznatog: kad sa vama razgovara predpostavljeni (sef, profesor, general), vi vrrrrlo pazljivo slusate sta on(a) govori da bi mogli adekvatno da odgovorite. To je zato sto zelite da se razumete - vi zelite dijalog, razgovor, razumevanje. I ne pada vam na pamet da ga prekinete sa "ma to su gluposti...sta pricas!".

Možda te pretpostavljene uopšte ne slušamo zbog želje da nešto čujemo, već zbog moranja da pretpostavljene slušamo - a neretko naš odgovor nije ni potreban (što ne znači da ne postoje situacije o kojima govoriš).

Želja da čujemo radi saznavanja, a samim tim i mogućnosti stalnog prenosa komunikacije na novi nivo, od učesnika zahteva napor prevazilaženja razlika, za koje verujem da nemaju mnogo veze sa različitim razmišljanjem, već načinima dolaženja do izvesnog mišljenja, tj. kako izaći iz svog okvira subjektiviteta, dok ne postane uvrnut...

Upravo ono što si napisao - dijalog služi za uništenje lažnog znanja - i svi se učesnici u tom istom dijalogu neprekidno menjaju, a samim tim daju mogućnost da granice izmedju njih prestaju da postoje. U takvoj razmeni ideja mogućnosti se ne sužavaju, već naprotiv, postaju bezgranične...

Ja sam tu imao sreću - moja šena je takva da je slušanje prirodna i jedina moguća strategija.

Ako sam se i nadao da ću jednog dana imati izbor i to je nestalo kad je naša mlađa ćerka dobacila do 9-te, 10-te godine :)

"moja šena je takva da je slušanje prirodna i jedina moguća strategija" - cija strategija? Tvoja ili njena?:)))

Odgovor sam, vidim dovoljno vešto, stavio u drugu rečenicu :) Iako, pretpostavljam, nije ni potrebno :)

potpuno se slazem sa Vama. Kazu da nam je Bog da par usiju ( tj.2 komada) i jedna usta - i da u toj razmeri treba da ih koristimo.

Evo moj primer od juce:
Vozim se taksijem, Brankov most paralisan, i krenem da pricam sa taksistom. Naravno svaka losa stvar u nasoj zemlji (pa i popravljanje ulica) logicno vodi do politike.

Kazem ja coveku, vidite , moramo nesto da ucinimo. A on meni- ma sta da ucinimo ja vise i ne glasam. (ja cula sta je rekao, i razumem ga.)

Kazem - ni ja nisam uglavnom, ali ovaj put jesam, zato sto necu vise da vi i ja - koji mislimo isto cutimo, dok oni broje glasove onih koji nas vuku dole.

Pa za koga da glasam, ma nema medju njima ni jedan koji je na mestu. Hteo sam za onog Cedu, ali on je isti. (glas mu sve ljuci i ljuci). Samo da je rekao kako nas drzava potkrada sa racunima za struju i na gorivu koje je razvodnjeno - glasao bih za njega. Sve ostalo mu je na mesto - al' nije to rekao znaci da je isti kao oni.
####### KRITICAN TRENUTAK RAZGOVORA: covek je lepo rekao sta misli, ja saslusala, a ja imam jos 5 minuta do svoje odrednice. Nije Rim izgradjen za jedan dan, pa se ni misljenje ne moze promeniti za 5 minita.

Kazem - potpuno vas razumem, vidite ni meni se bas ne svidja niko, ali ima nekih koji mi se JAKO NE SVIDJAJU, pa sam ja glasala PROTIV. "A protiv koga ? " pita covek, sad vec malo uzdrzaniji. Protiv radikala - rekoh ja, takodje malo uzdrzanija. Hajde da prvo sklonimo najgore, da nema rata, pa mozda u medjuvremenu i dodje neko bolji od Cede sta vi mislite ?

"U pravu ste, ma ne treba se vise sklanjati i pustati ih"....i prica kako od sad tako ...

Platila, drzim se za vrata da izadjem, covek i dalje ponavlja, "ne, ne - upravu ste ne smemo vise da ne glasamo da se ne cujemo".

Vidite, mislim da u komunikaciji cesto gresimo, zeleci da idemo u najvece sitnice. Mislim da sa ljudima treba pricati, slusati ih, shvatiti zasto tako misle, ponuditi im njima prihvatljivo resenje.

Za svadju je potrebno dvoje - uvek bilo i bice.

p.s. izvinite na ovako dugom komentaru, al' uboli ste me u "moju temu" :)

Ogledalo je za takve, koji vole da se svadjaju, pravo resenje:)

najkorisnija svadja je sa samim sobom, samo slabo je ljudi uprazhnjavaju:-)))

Samo sto onda svi misle da si lud. Jos ako se zavrsi fizickim obracunom ....cccc....

kada se ljudi dernjaju i svadjaju sa TV ekranom, ili monitorom kompjutera. Poneko ga i razbije ili izbaci kroz prozor.

se bash meni desilo..bio sam toliko ljut na TV da sam ga jednostavno izbacio iz kuce, pa sam sad miran:-)

A najvise razumevanja za svoje greske imamo mi sami.
Negde sam skorije video studiju koja pokazuje da svoje greske ljudi rutinski vide kao bezazlene omaske, dok u tudjim traze malicioznost ili zlu nameru.

podrazumeva razuman, osmisljen i relaksiran dijalog - situaciju kakve se u realnom zivotu skoro nikad ne dogadja.
Najcesce smo u brzini (kao sto je Vladan dole opisao), kad nemamo vremena da se "raspravljamo sa budalama", ili pod drugim pritiscima, tako se nalazimo jako daleko od "razumnog osmisljenog i relaksiranog" dijaloga. Kad zurimo negde, ili nam je nesto jako vazno, a pred nama se nadje neko ko uopste ne uvidja u cemu je cela frka. E, ti su najgori! Tada padnu teske reci, pominje se rodbina razna...uobicajena scena:)))

pokvarena brava, bez izlaza ?

Oni su, dakle, takodje podesavali komunikaciju. To je lepo. Demokratski.
A na kom ste se vi poslu "zatekli" kad je krenuo Milosrdni Andjeo ?

svaka cast. Morali ste na kraju govoriti "njegovim jezikom" - a pri tom se zapravo niste ni svadjali. Covek je vapio za naredjenjem, vi ste to osetili i to ste mu dali.

Smatram da je ovo zaista odlican primer kako se moze izaci na kraj sa takvom vrstom ljudi.

Neprijatelj ne sme saznati lokaciju ovog važnog strateškog objekta i stoga ga moramo smesta isključiti!
=====================================
Ovo me je oduševilo!!! Znači oni ne bi znali gde je SC da nije tog satelita??? I ne bi mogli da ga gadjaju???
Kakvih mozgova ima u našoj zemlji.

a i nije vazno - :-))

U stavri na kraju osetih olaksanje

Zvekneš ga u njušku kad se najmanje nada (ako ti je zaista prijatelj), pa se posle tiho izvinjavaš.

Šalim se, naravno.
Ali, sve se svodi na to.

"Ako si u pravu, zašto vičeš?" - ne vredi kod nas. Evo, pogledajte bilo koju izbornu kampanju. Svi iscepaše glasne žile, kao da im od toga život zavisi. Ili, što je još bolji primer, "kulturno-zabavne" emisije tipa "Grand šou" i slično: svi urlaju jedni na druge. Ali, sa silikonsko - porculanskim osmesima.

Još uvek se mi motke nismo odrekli. One, umazane.

"zvekete u njušku" je esperanto koji svaki divljak razume!

To je komuniakcija svedena na najmanji zajednicki

Mislite "komunikacija svedena na najmanji zajednički "nos-ilac""?

pa da se nosi

Slušanje ima još jednu interesantnu karakteristiku, koju ne treba zaboraviti.

Mi možemo nekoga pažljivo da slušamo, do trenutka kad neka činjenica, mnogima na prvi pogled nevažna, nama popuni neku značajnu rupu u glavi. Tj, kao u slagalici, baš nama "legne" na pravo mesto. Ili, razne činjenice, kod raznih ljudi, imaju razni asocijativni potencijal.

I mi onda lako odlutamo. Suviše bi grubo bilo, po mom mišljenju, svesti to na nedostatak vaspitanja. To je pomalo i kulturološki fenomen. Taj fenomen se onda pojačava sa još jednim gde je u nekim kulturama u redu naglašeno glasno razmišljati, pa to razmišljanje može da bude više ili manje struktuirano, a u nekima ne toliko.

da je slusanje i istovremeno procenjivanje odslusanog; "A da sa tim se slazem, a ne to je netacno..." Pa se brzopleto odmah odbaci nesto sto bi nam u narednom procenjivanju mozda bilo i blisko. To je osobina koju je najteze, cini mi se, odbaciti- selekcija odslusanog

slazem se sa vama.

Samo bih jos dodala, da bi bilo divno u osnovne skole jos, uvesti predmet - komunikacija. Ne mora da se ocenjuje, dovoljno je da deca uce kako da CUJU drugoga, da je bitno da ga razumeju i u vidu radionice, uz zabavu naucili bi mnogo.

predmet koji je uveden kao alternativa onoj gluposti od veronauke- gradjanska inicijativa!!! Tamo ih samo o tome uce. Komunikacija, komunikacija, medjuljudski odnosi, pa komunikacija.
To nam tako fali.Godine rata su iza nas.
btw. sve moje drugarice koje su napaljene na veru, su decu upisale na gradjansko vaspitanje, valjda im se ne svidja da se ne uci samo o pravoslavlju.

U mojih 19 godina formalnog skolovanja me nikad niko nije ucio komunikaciji. Da imam dete, to bi bilo na prvom mestu.

O dijalogu i toleranciji napisane su silne knige. Jedna od najboljih koje mogu da preporuchim je vec antologijska "Dijalog i tolerancija" Djure Shushnjica. Udzbenik. :)

PS "Nemoj zuriti da se slozish sa mnom - ni meni nije sve jasno" reche A. Platonov :)

a da li je ok ?

Nema vise skim da ogovara

...ali sutra je novi dan!

A mozda otvori i blog, pa onda pljuje i sve javno. I to sam.

...je vrlo bitan faktor. Ako sam jako zagrejan da ona druga strana čuje moju poruku, vrlo ću se potruditi u tome.

Dobar primer je vežba iz komunikologije koju sam prošao na jednom treningu pre 5-6 godina. Nas osamnaestoro su podelili u parove, svako je dobio papir sa zadatkom. Na jednom papiru pisalo je: Vaše dete je bolesno, a može ozdraviti ako popije sok od kore pomorandže. Na svetu je ostala jedna pomorandža, prodavac je drži u ruci, a Vi i Vaš partner treba da se dogovorite.

Na drugom papiru pisao je isti tekst, sa malom razlikom: sok je od mesa pomorandže.

Jednostavno, vežba treba da pokaže kako treba jasno formulisati svoje zahteve, i pažljivo slušati sagovornika. Ukoliko su ispunjena oba uslova, sagovornici će shvatiti da im trebaju različite stvari, podeliće iznos, kupiti pomorandžu i otići svako na svoju stranu sa onime što mu treba.

U devet grupa, svi su vikali "Meni treba pomorandža". Loše formulisan zahtev i skoro svi su izašli pred trenera sa time da nisu rešili zadatak.

Sem dve grupe.

Jedan kolega je rekao svom paru da će izvaditi pištolj i pucati u njega ukoliko se primakne pomorandži (a njegov par zna da u stvarnom životu ovaj nosi pucaljku za pasom). Naravno, na kraju zadatka je prijavio da je rešio problem.

Ja sam ubedio svog para da je meni prodavac već prodao pomorandžu, i da on treba zapravo da ubeđuje mene. Pošto mučenik nije znao tekst mog zadatka, poverovao mi je i na kraju je digao ruke. Treneru sam rekao da sam sačekao da se ovaj udalji i kupio pomorandžu.

Šta je zajedničko meni i kolegi kauboju? To da smo jedini u pomenutom drušvu imali decu. Trener nije očekivao takvo rešenje problema, ali pomorandže su ostale kod nas.

Motivacija je čudo, kao što rekoh.

podsjeti me tvoje rjesenje problema na kavkaski krug kredom, onako na prvu loptu. Iako je rjesenje postignuto sasvim drugacijim pristupom.

Komunikacija je "strasna" stvar, ali joj je znacaj podcijenjen. Mislim da su ovakve radionice, kao ta koju pominjes, svima nama potrebne. Ima milion vjezbi na tu temu. Jako, jako zanimljive stvari. Svima preporucujem!

Kod tebe je, ako dobro vidim, onaj 4. "jezik", apelacioni bio najjaci,a 2. i 3. odmah tu. Cinjenice izgleda nisu nikoga pretjerano zanimale ;-))

vidjeti ćeš kada svane dan.

Ne uvlacite se u tudje koze i odore. Nije dobro za zdravlje. Ima nas jos takvih, al' ne odustajemo. Nemojte ni Vi!
Dobro se dobrim vraca, a zlo zlim - sigurna sam.

when in rome...

onda su zainteresovani za nesto drugo, a to nije ova tema. Kad dvoje izadju na podijum, oni su mozda izasli da bi plesali, ali su mozda izasli i da se boksuju ili rvu, ili su izasli na dvoboj. I za jedno i za drugo je potrebno umece.

pa meni se i cini da kolaps bas i nastane kad se komunikacija koristi u tom - pogresnom smislu sto je kod nas dosta cesto... takoreci pravilo

za kolaps komunikacije. Mi smo mozda samo eksplicitniji u grubom odnosenju - lako se opsuje i slicno. U "finijim" sredinama ljudi te ne psuju, ali te ni ne slusaju, sto se svodi na isto. U svakom slucaju, za komunikaciju je potreban mentalni napor i dobra volja, a toga, nazalost, ima u sve manjim kolicinama.