Mirno!

zatekao na sajmu automobila. Beko i Olivera Kovacevic bili su u istoj sali gde sam se i ja u tom trenutku nalazio.
Bili su vrlo opusteni. Ne znam zasto je to bitno, ali toga se secam.
Da secam se i tih automobila koji su jurili pored sajma 200 na sat.
Morao sam da odvezem neke ljude preko Brankovog mosta a posle da se vratim kuci preko Pancevackog.
Bio sam preplasen.
Kada sam dosao kod najboljeg prijatelja izneli smo sofu u dvoriste i nas petoro posmatralo je bombardovanje kao vatromet. Kada je prestalo otisli smo u podrum i svirali do jura.
Tako je sve pocelo.
Kasnije su dve rakete pale na petsto metara od moje kuce.
Moj sijamski macak i ja bili smo na terasi na potkrovlju i zalepljeni za beton terase gledali i slusali raketu koja je isla kao kometa pravo na nas.
Imao sam tikove od brujanja aviona koji su leteli negde iznad sivih oblaka.
Zemljotres je dotukao moj nervni sistem.

cudno je to sto niko od nas do samog 24 matra i prve bombe nije ni pomislio da ce se to stvrano desiti...ja sam tada bila relativno mala imala sam celih 14 godina i ja sam to malo drugacije zamisljala...igrom slucaja to vece sam bila u klinickom centru i tek tamo me je uhvatila panika sa prvim sirenama ...onako nesto nisam dozivela...prebacivali pacijente u podrume ,gasili svetla..po meni nepotrebna panika ali ajde...onda sam dosla kuci to vece i shvatila da je na celih 100 metara od mene pogodjen neki vojni institut i tada sam se definitvno pomirila sa tim da je to stvrano...ni jednom nisma usla u skloniste ,uzasavala sam ga se ,kako njega tako i te panike dole...ovo sve je bio pre 8 godina...ko bi rekao da je proslo vec toliko...i ma koliko ne pricala o tome i ne razmisljala o tome...taj odvratni zvuk sirena,paniku i zvuk aviona nikada necu zaboraviti...ni sada kad ga cujem nije mi sve jedno..svima nama ce ostati trag od ovoga ...svesno ili nesvesno...
Vas 24.3. je bio jako uzbudljiv priznajem...i pozdravite Nataliju ...odusevljava me ...:) hvala sto ste podelili sa nama ovo...

sedamdesetogodisnje komsinice koja je kod nas obicavala da gleda neku spansku seriju na Pinku jer njoj nije radio TV. 15-ak ili 20 minuta od pocetka serije je grunulo u Vrbici (okolina BG), zemlja se zatresla, baka je kao munja trcala cetiri sprata do podruma a svi su izbezumljeno ocekivali tepih bombe á la drugi sv. rat. Sledeceg se dana nigde nisu mogle naci cigarete. Nikada se ne ponovilo.
Svima poginulima neka je laka zemlja.

Moj dragi se par dana pre vratio iz Pariza. Izasli smo u nasu uobicajenu setnju. Culi neke cudne zvuke (avione) i iskulirali ih. Dok nismo stigli do kafoca "Roma" gde su mladi ljudi nekako preozbiljno gledali CNN. Tu smo shvatili da je pocelo, mada jos nista nismo shvatali ozbiljno.

U ulazu smo zatekli prepadnute komsije sa cebicima i radio aparatima u rukama. Mama je uredno otisla u "skloniste", ustvari obliznje obdaniste posto mi nismo imali skloniste. U tom "sklonistu" sedele su u polimraku prepadnute komsije koje nisu glasa pustale.
Sutradan nisam mogla da kupim hleb, morala sam da umesim (srecom oasu zalihe brasna uvek postojale). Mama je herojski pricala kako je prelazila most iduci na posao. I u panici prekidala svaki posao na prvi zvuk sirene i trcala u skloniste.

Prva noc bez sirena bila je neobicna.

Trebalo mi je nekoliko meseci u Izraelu, godinu i po dana posle, da prestanem da se trzem na zvuke aviona.

mi ne znamo sta se dogadja, ne spavamo, visimo na netu, stalno ukljucena televizija. Zovem kuci - mama i tata OK, staramajka skroz kul, kaze: "Matora sam, al ne sekiraj se, necu da odapnem dok je rat, za inat"

Javljaju - u Lisabonu demonstracije. Planiram da se samospalim, kao Jan Palach ne bih li onom bogomlojcu od premijera pokazao da ne moze tek tako da mi bombarduje kevu i caleta i dragu mi staramajku.

Krenem autoputem, stanem na benzinskoj pumpi da piskiriskim, i taman zakopcavam slic ispred pisoara, kad do mene piski niko drugi nego neki ministar- krupna zverka. "Je li, gospodine ministre, vi meni bombardujete majku, sram da vas bude, zlikovce. Jel vas zato ovaj miroljubiv narod birao?" "Nije to tako lako, kaze ministar" i prekida piskenje, u strahu da cu mu u tom trenutku otinuti jaja i okiti se njima.

Kad su pogodili neku fabriku blizu mojih, zovem ih u neko zlo doba i pitam kako su. Moj otac pita: "Dobro, a sto zoves tako kasno?" "Cujem pala bomba u kraj!" "Jeste" kaze tata, "a dal' je to razlog da me budis u ovo doba?"

Nego moram da pohvalim Portugalce - do kraja rata nisu mogli da nadju nikoga ko bi na TV-u zastupao rat kao resenje. Istrazivanja su govorila da preko 60% bili protiv bombardovanja, sto ih stavlja na listu odmah do Grka - ali Portugalski motiv je ispravniji - preziru nasilje.
Mene je na dan kada je poceo rat pozvao Saramago, s kojim sam imao samo poslovni odnos, da me pita sta moze da ucini. Posle se kao najsveziji nobelovac glasno protivio nasilju. I ne samo on. Ne vole ljudi rat, pa to ti je. Al dzabe.

I jos nesto - tek tada sam u potpunosti shvatio neke svoje poznanike Sarajlije koji su tokom opsade Sarajeva venuli po Londonu od silne depresije. Tada mi se takva opsesija cinial cudnom - ne mogu pomoci, njihovi su na sigurnom, kako da ne mogu bar na trenutak da se opuste? da pokusaju da zaborave.
Negde 2000 sretnem jednog tog Bosanca, Danija - inace Sefarda, i izvinim mu se. A on kaze - i ja sam tek kada je pala prva bomba na Sarajevo shvatio Vukovar.

U vreme tog prokletog bombardovanja, vec sam nekoliko godina bio ovde - u Kvebeku - i bio student drugog ili treceg semestra na ovdasnjem Univerzitetu. O bombardovanju Srbije mnogo sam saznavao od sestrica iz Bgd sa kojim sam skoro celu noc znao catovati (Internet je kod vas tada bio besplatan?) Ne znam da li preterujem, ali mi je to bombardovanje vas teze palo nego sve cetiri godine zajedno koje sam proveo "na liniji" u Kopackom ritu. Vrlo sam se ovde bespomocnim osecao. Ne znam taj osecaj da opisem.
I jedan jos detalj: upravo tih dana iz predmeta CIVILIZACIJA KVEBEKA (to je, ustvari, istorija, sociologija, kultura itd.)profesorka nam je govorila o MIRNOJ REVOLUCIJI u Kvebeku (Tada su se digle nacionalisticke-frankofonske snage, ali je vojska i policija intervenisala i stvar sredila bez krvi.) Da bi nam docarala kako je tada bilo, profesorka veli:
- Mozete misliti, nije se moglo s mirom telefonirati. Sve je bilo prisluskivano.
U tom momentu sam bukvalno zinuo na tu izjavu. Delovala mi je toliko nesuvislo kao najvece iznenadjenje i vulgarnost. Naravno, nista nisam rekao, ali ni od moje koncentracije na predavanje nije bilo nista.
A iz rata (u kojem Srbija "nije" ucestvivala, a ja jesam) ostalo mi je vrlo upecatljivo da, kada bismo "na liniji" dobili uzbunu, ja toliko odjednom ogladnim, da je to za pricu, iako sam, mozda, netom jeo. Zato sam u rancu uvek imao koju konzervu i 'leba.

Zateklo me na Terazijama, ustvari, na trotoaru izmedju "Moskve" i "Zvezde". Pocele sirene, nije da nisam ocekivao, znalo se vec neko vreme da ce biti bombardovanje. Stao sam, gotovo se ukipio, te gledam levo-desno. Neki ljudi poceli da panicno trce, neki stoje i gledaju u nocno nebo. Jedan covek zaustavio automobil uz skripu kocnica, otvorio vrata i otrcao nekud. Neki upalili cetiri migavca i dodali gas "do daske", ne hajuci za crveno svetlo na semaforu. Neki pogasili svetla na kolima, parkirali se na trotoar i cekaju. Malo dalje, trolejbus pun ljudi, stao nasred ulice, pootvarao vrata, a ljudi izlaze i trce kud-koji.

Koliko se secam, po prestanku tih prvih sirena, sve se malo umirilo, niko vise nije panicno trcao, mada, bilo je veoma tesko i rizicno pretrcati ulicu, vozaci su bili pomahnitali.

Te oblacne prolecne veceri, pre osam godina, strah, panika i neka cudna mesavina bespomocnosti, letargije i besa, uselili su se u nasa srca.

Svi mi nosimo posljedice svojih odluka, a i okolnosti u kojima smo se zatekli. Ja sam otisla prije nego je sve pocelo, jer je moj tata "namirisao" da se zlo sprema, pa me "pogurao" da odem prije no sto sam bila planirala. Posljedica je da od tada stalno negdje "odlazim", nigdje da se "vratim".

Kad citam komentare ljudi ovde ko da nismo bili u istoj zemlji za vreme bombardovanja.

Pocetak bombardovanja sam sa drustvom docekao u zuzusu, blejali, komentarisali ribe na fashion tv-ju i zezali kelnera, kome je zena iz pariza javila da ce u 8 da pocne bombardovanje. Daj vidi jel ima nesto od 10, rano je 8. Do kola se smejali ljudima, u fazonu ceo grad navaren svi gledaju u nebo. Bila malo frka prvihp par veceri, ali kakvo crno skloniste, to je za decu i pacijente, baska sto nema u mom kraju sklonista, ali je bilo par komsija mentola koji su isli u podrum.

Posle par dana se videlo da su do bola precizni, posto nisam ni pored jednog znacajnijeg objekta, bilo je maksimalno opusteno.
I onda udri po kaficima. Monjument(ironija zar ne kafic pored zgrade koja je pogodjena),oko, civava, zuzus i ponovo oko.3 meseca bljenja. Raspao sam se.

to sa posledicama i tasnom, IDENTICNO i ja sve do prosle godine
kad sam dobilu naredbu da razoruzam tasnu i da je bacim
upalilo

Svim nevinim zrtvama ovog zlocina, i svima koji su zivot izgubili braneci svoju zemlju, neka je laka zemlja.

Isti onaj prijatelj koji mi je dan ranije iz Italije javio ocekivano "NECE DANAS" , prilicno me je uznemirio oko 18:30 vescu da se u Avijanu nesto kuva.Mislim, slusao sam ja sve te price, ali stvarno nisam verovao da je tako nesto moguce.

Elem, prva reakcija je bila odlazak do samoposluge i snabdevanje najneophodnijim sredstvima za sve izvesniju prvu ratnu noc (grickalice, sokovi ...).Rodbinu i prijatelje nisam uznemiravao jer je panika i onako vec bila na nivou.

Stanje u kuci: Otac,oficir, vec nedelju dana na polozaju po ratnom rasporedu, majka nervozna ali se sve vreme trudi da to sakrije od mene i brata ,koji iako klinci apsolutno shvatamo ozbiljnost situacije.

Kod nas je znak za pocetak dala prva Batajnicka detonacija posto nam je lokalna sirena malo zakazala.Ostalo je klasika, telefon, televizor i do zore. A kad se matori konacno javio oko pola sest,moglo se i na spavanje.

Inace pored oziljaka koje verovatno nosim negde u sebi, kako od ovog tako i od predhodnog ratnog iskustva, u secanju mi je ostala i cinjenica da je ta specificna situacija izazvala totalno neocekivanu reakciju naroda.Ne znam da li su se sociolozi i psiholozi vec bavili time, i da li to ima neke veze sa inatom i prkosom koji nam se pripisuju kao kolektivna osobina.Limanov je to definisao kao "KOLEKTIVNI MAZOHIZAM NACIJE-KOJA JE SVOJE NAJVECE RADOSTI DOZIVELA U POSLEDNJEM RATU" (doduse mislio je na Ruse).U svakom slucaju nikada necu zaboraviti taj pozitivan duh, i druzenje tog proleca.

I jedan fenomen za kraj.Ako zelite da se prisetite kako ste se osecali tih dana probajte da preslusate ovu stvar:
http://www.youtube.com/watch?v=Hi4vCxexofg
:) STRASNO,ZAR NE !?

Sto sam stariji pocinjem sve vise da verujem da je nasilje ipak jedini nacin ... I za njih, i za nas - ko god da su i oni i mi. Izgleda da se ljudi sve teze dogovaraju a jos teze postuju dogovoreno. Na kraju, pitanje je samo koliko do novog bombardovanja. Nadam se samo da ce se ovo primirje meriti u vekovima a ne u godinama.

setite se samo te male trogodisnje devojcice,ne morate vise niceg!

je imao 5 godina. On, dete, nikad o tome ništa nije pričao i mi smo, u principu, nastojali da ga, na neki način, zaštitimo. Mislili smo da smo uspeli.

Posle jedno 5 godina, 2004., vodio sam ga tokom Science Weeka ovde, u Cambridgeu, do opservatorije (dete, zaluđeno: ima teleskop, astronomske atlase i ostale gluposti). E sad, do velikog teleskopa se silazi niz neke mračne, vlažne stepenice i dok smo silazili dete odjednom dobi napad i poče da me moli da izađemo. Ja ga izvedem i jedva nekako uspeh da ga smirim. Kad sam ga pitao šta je bilo on mi reče: 'Tata, izvini, ali podsetilo me ne Beograd, znaš na ono kad su bile sirene.'

Ja na srpsko- albanskoj granici. 22.03. stiglo naredjenje (ko da ga je pisao Petković, bivši selektor fudbalske reprezentacije), pozivajući se na Mišića i istoriju da se napusti karaula i zauzmu "pogodniji položaji". Mi se ukopali, ali je meni lično i dalje bilo u glavi "Ma neće...". Već 23.04. sam shvatio da sam pogrešio. Leteli su iznad Albanije, sa manjim preletima i kod nas, ali nisu "delovali". Zato su nas 24.03. probudili na vreme. Čisto da se ne uspavamo.
Tri meseca je proletelo kao dan. Svaki dan menjali položaje, ukopavali se sve dublje i dublje, i čekali da krenu pešadijom na nas (jes' nemaju pametnija posla). Za sve to vreme ja sam samo pokušavao da stupim u kontakt sa mojima u Bgd-u, da bi znali da sam OK. Kad sam to nekako uspeo sve mi je bilo lakše.

Zato mi je onaj junski dan, kada smo se "povlačili", bio najtužniji dan u životu. Iako sam znao da je sve gotovo, i da će se bar mirnije spavati, bilo mi je žao onih ljudi koji su nas ispraćali kao heroje, a mi smo ih ostavljali dole, same, bez igde ikoga. Oni su bacali cveće na nas, nudili nam hranu, kao da smo ih oslobodili. A mi smo bežali... Da me ne razume neko pogrešno, znam ja da nismo mi ništa drugo mogli da uradimo, ali sam se opet nekako jadno osećao.

Došli smo do Kraljeva i tu smo se razdužili. Posle sat vremena su nas pustili da idemo kući. Jedva smo skrpili neku civilnu odeću, da ne idemo goli, jer je sve ili ostalo negde usput, ili je uništeno. Para naravno niko nije imao. NIJEDAN vozač nije hteo da nas primi u autobus bez karte. Ponosnu, oslobodilačku vojsku Jugoslavije su ostavili na autobuskoj stanici da moli nekoga da stigne kući.

Zvali smo neke rodjake da dodju iz Bgd-a po nas, pa smo nekako otišli odatle.

Neću da ovo pretvaram u politički post, ali JA IM NEĆU ZABORAVITI. Ko može, neka mu je sa srećom.

Moje saučešće porodicama poginulih tokom bombardovanja, kao i svima koji su preživeli traume tokom tih 78 dana...

Prvu pretnju bombardovanjem (oktobar/novembar 1998. ako se ne varam), ja i moje društvo sa faksa nismo shvatili ozbiljno. Zezali smo se kako ćemo ići u Šangaj da gledamo kako bombarduju rafineriju i kako svi treba da se okupamo, obrijemo, očešljamo i da izađemo napolje i gledamo u nebo jer "domovina se brani lepotom". Mart sledeće godine, ponovo se zakuvalo, ovog puta je izgledalo ozbiljnije ali sam mislio, ako bude NATO intervencije, biće je na Kosovu. Nisam ni slutio tada da bi Novi Sad mogao da bude meta (silly me). Sećam se da su tog dana (24. marta) na Limanu isprobavali zavijajuću zvučnu sirenu... došao sam sa faksa nešto nad*kan jer sam se posvađao sa profesorom, legao da spavam i probudilo me je odzvanjanje klompi po hodniku studentskog doma. Sirena se čula spolja, ali sam ja uz sve to registrovao i cimera i neko njegovo društvo kako se smeju pa sam nastavio da spavam. Posle podne - gužva u holu doma, neki stanari idu kući, drugi telefoniraju i traže savete od svojih, treći posmatraju šta se dešava. Uveče, oko 20h, dve detonacije. Nisam bio siguran da li nas bombarduju ili to naša vojska nešto izvodi. Sirene koje su usledile razbile su tu dilemu. Svi u rekordnom roku silaze u hol, u punoj borbenoj opremi - sve što možeš da obučeš na sebe, lova, dokumenta (indeks su svi poneli). Nekome padne na pamet da dom baš i nije najsolidnije sagrađen i da bi eventualna eksplozija u blizini mogla da ga ošteti. Izlazimo napolje na prohladan noćni vazduh. U drugom domu žurka, udarili brigu na veselje. Neko vrišti "Neću da umrem kao brucoš!". Nakon toga čuju se dva fijuka u našoj neposrednoj blizini, posle nekoliko sekundi dve detonacije. Nakon toga opet sirena. Shvatam da su pored nas prošišala dva tomahavka a detonacije su se čule negde iz pravca severa... Izdaje nas hrabrost i vraćamo se u dom. Telefonske linije su blokirane a mi bi smo voleli da se javimo kući svojima, da im kažemo da smo dobro... Odlučujemo da pokušamo kod nekih drugova koji stanuju blizu. Sirena nas sačekuje na brisanom prostoru, na sred nekog parkinga. Kažem drugu, trčimo cik-cak, ti idi u cik a ja ću u cak. Mislim da smo oborili svetski rekord na 110m sa preponama. Šteta što niko nije merio vreme. Uspevamo da se javimo svojima, sutra ćemo pokušati da dođemo kući. Vraćamo se u dom, svi kažu da su na TV čuli da će u ponoć biti novi talas bombardovanja. U pola dvanaest, toliko smo gladni da odlazimo u sobu i spremamo večeru. Vraćamo se u hol oko 00:15, siti i manje zabrinuti za neposrednu budućnost jer smo načeli i flašu rakije... Sutradan odlazimo svako svojoj kući jednim od retkih autobusa koji su odlazili iz NS... posle par nedelja su se čak nastavila i predavanja na faksu, ali su ponovo prekinuta nakon što je zgrada Univerziteta u Nišu pogođena kasetnom bombom.

24. uvece '99, jer je moj rodjendan 25. To mi beše onako podrumsko slavlje, drugi dan jos smo išli u podrume, kao bojali se. Komšije tražile te večeri 24. da gasimo svetlo da nas ne prepozna neprijatelj. Moj sin tada trogodišnjak nije shvatio šta radi u podrumu uveče i uopšte nikada pre ni posle nije išao u podrum.
24 uveče, sećam se gurala sam bicikl po centru, zvala me mama, kaže: gde si ti, ludo jedna, sirene su? Šta ću udjem u svoj omiljeni kafić, tamo neke mape na tv-u sa onim znakom vatrice, kao da se radi o šumskom požaru. Shvatih odmah, gađali su Novi Sad. Posle nam lokalni cenzori na kablovskoj ugasili bbc i sky news i cnn, valjda da ne znamo kada ce nas i gde tući. Bolje kad ne znaš...
I jos jedna sličica moj sin sa šest godina, tek smo došli u Slo. Oni ovde vežbaju svake prve subote sirene, dete utrča sa najstrašnijim strahom u očima i kaže: Mama sirene!

...pamtim da sam tog dana kupio 6 tegli Bebe Lac-a, mleko u prahu za moje blizance koji su imali nepunih mesec dana. Spremao sam stvari za sestre, majku i zenu da ih prijatelj odbaci do Novog Pazara kod rodjaka. Dan pre toga NVO (iz USA) sa kojima sam radio su napokon uspeli da me ubede da ce biti guzve i da ce trajati do 3 meseca, do tog trenutka nisam ni pomislio da ce se NATO stvarno napokom oglasiti da nas spase situacije u kojoj smo bili mi gradjani Kosova kojima je bio los horooskop i nisu bili u znaku Kosovskih Srba.
Zvao sam bracu (od tetke, posto rodjenih nemam) da im pozajmim par stotina maraka da mi se nadju pored onih par stotina koji su mi dali na poslu kao avans (zlu ne trebalo)....
Nisam ni sanjao da ce taj susret za bracom biti ujedno i zadnji (bice hladnokrvno ubijeni od prvog komsije i paravojnih "junaka", zajedno sa 25 ostalih komsija), ponovo sam im video samo crne vrece sa kostima....
Ostalo sta se desilo te noci i ostalih 77 je vec svima nama znano.
Vratio sam se kuci posle 4 meseca i putesastvija po N.Pazaru i Crnoj Gori. Sa sobom sam vukao 2 torbe sa najpotrebnijim stvarima za moje klince, jednu omanju torbicu za nas 5 odraslih i jos jednu najvredniju torbu u kojoj sam imao slike, kasete sa vencanja, rodjendana i ispracaja u JNA...ispalo je da je to bio i najpametniji potez...jer su svi plakali za uspomenama kaga su se vratili nazad i nasli zapaljene kuce, kao i ja.
Ostavio sam samo oca u gradu koji je od onda i dalje u ratnom stanju (pogadjate verujem, zivim u K.Mitrovici).
Otac mi je dva puta vodjen na streljanje i dva puta spasen u zadnji trenutak...kazu sudbina, ja dodajem: komsija (Srbin) kome sam zahvalan sto mi je otac i ziv i sto ne gajim negativna osecanja prema mojim bivsim komisjama, bez obzira sto sam tokom tih 78 dana izgubio 7 clanova sire porodice, 11 prijatelja sa kojima sam se druzio, rastao sa njima i delio sve i puno poznanika, mojih komsija i sugradjana koje sam sretao svaki dan.
Neka im je svima laka zemlja.
Treba prastati a ne pamtiti.
Jedan od ucesnika u ovom blogu rece : "necu im oprostiti nikada", a ja mogu samo dodati da bih bio srecan da sam bezao samo od raketa a ne i od "junaka" koji su harali po zemlji.
Pozdrav svima.

B2 stealth bomber polece iz baze u St. Louis-u, Mizzourah(!), i posle 6,000 nautickih milja mora da se puni gorivom. Ovako je bilo:

ja tu stanujem (ovo ispod je reka Misisipi), i cujem ih da polaze. U panici pokusavam da javim svim ljudima koje tamo znam da su posli. Za nekoliko sati ce poceti da gori nebo na Bg.. Neko koga znam kaze mi da maze nokte, jer "kako cu na bombardovanje sa nenamazanim noktima?". Tako je to bilo, odavde.

Mogu i da zaboravim i da se setim, ali ne mogu da oprostim, pa to ti je!
Ne mogu da kažem "prosti vam bili mostovi novosadski". Ne mogu.

I ne mogu da oprostim izraz "kolatelarno" za žrtve, ne mogu i neću ni da pokušavam.

Jedna sjajna žena iz moje familije je na pitanje kako smo prošli rekla:
"A svi smo prošli k`o pendžeraš kad padne na leđa!"

I leto posle pamtim po silnim olujama sa gromovima kakvih kao da nije bilo ranije.

A kad pričam sa ljudima, oni najčešće kažu: "Ne ponovilo se!". Ništa više. Kao da hoće samo da zaborave.

Kraj srušenog Varadinskog mosta stigao sam par minuta posle prvih patrola policije i vojske. Rušenje Mosta slobode gledao sam sa terase zgrade u kojoj sam živeo. Dok su bombardovali Žeželjev most bio sam na vrhu Radničkog univerziteta, koji se tresao. Vatre iz Rafinerije obasjavale su ceo grad svih tih noći.

Kao i većini ljudi koji žive/su živeli u Novom Sadu, ti mostovi, kao i skele kojima smo se prevozili na sremsku stranu, jedna su od prvih asocijacija na bombardovanje.

Sećam se i priloga sa TV-a o ubijenim ljudima u Varvarinu i Nišu. I histeričnih redova u gradu za cigarete i vodu.

Sećam se i kratkog telefonskog razgovora sa jednom meni vrlo bliskom osobom, koja je bila u VJ na granici kod Košara, a pre toga u Djakovici, i njenih reči: "Ovde je užas, ovde je pakao. Jadni ljudi, šta im sve rade. Arkanovi razapinju ljude džipovima. Pljačkaju, pale i siluju. Oni, policija, bande. Gledaj kablovsku televiziju, sve što kažu to je istina, pa i gore. A nama kako Bog pomogne".

Sećam se i pokojnog MM, kog smo krili tokom celog bombardovanja, jer je "pogrešne" nacije.

I moram da se setim telefonskog razgovora sa NK. Bila je u kolima na putu za Kosovo. I pitala me da li sam svestan šta se dešava. Rekao sam da sam svestan. Pitam se da li sam slagao.

Ih kada se samo setim tog bombardovanja,zivelo se mnogo dobro :) ceo dan se igrao sony (naravno kada je bilo struje),duvalo se,pusila se drina bez filtera,cugalo se pivo,pekao rostilj.

i samo jos jednu stvar da dodam
ovo smo sada kao solunci
ja se se UZASNO sve vreme plasila, bog te pita cega, ama bas svega, bukvalno sam drhtala
ljudi oko mene nisu
i onda se procuo glas da se ja plasim i da kod mene mogu da dodju da prespavaju svi koji se plase
te pocese ljudi da dolaze sa vrecama za spavanje
ili bismo uglavnom sedeli i cekali da prodju sirene pijuci vino i pricajuci da bi se manje plasili

Ja siđem u podrum kad se oglasi sirena, kad ono tamo već se svet okupio. Vidim ja tamo neke fine dve devojke, i šta ću, malo pomalo počnem sa njima priču.

Tako ti se ja zbližih sa njima.One žive tu u nekom ulazu u zgradi, i viđao sam ja njih ali nikako nisam imao neku adekvatnu priliku za kontak.

Vidiš kako to bombardovanje može da ima i svoju pozitivnu stranu.

I danas , 8 godina nakon što je organizovao bombardovanje Srbije, Milošević, kroz svoju političku zaostavštinu - radikale, DSS i SPS , i dalje ima, skoro dvotrećinsku, većinu.

Pitanje koje se za mene postavlja je sledeće:
Zašto bi iko sposoban i pametan ostao u zemlji čiji građani i dalje uporno glasaju za sopstveno samouništenje?

text koji vam donosim bezobrazno je dugachak, znam. ali, mislim da ce oni koji se odvaze i prichitaju ga do kraja, uzivati u mojim reminiscencijama vezane sa srpsko prolece 1999; i nece se pokajati.
hvala vam na ukazanom poverenju

SRECNA VAM (nam) GODISHNJICA !

biti zrtva Istorije ne znachi isto shto i biti andjeo. nedostaje tu josh kojechega. na dohvat ruke nam je ona shiroko rasprostranjena predrasuda, teshka, duboko ukopana - "chovek je ono shto jede". i to je otkrio onaj zloduh, engels. hm... kolosalna laz ! chovek je i shtoshta drugo, mnogo jebenije i gadnije od pitanja klope. ne treba mu zavirti samo u creva vec, i prvensteno- u mozak ! uostalom, nashi su dragi nauchnici vec utvrdili da postoji neshto kao mozak creva, crevni mozak....tako... otkrice se tu josh kojeshta...da bi se (Chovek) promenio, treba ga prvo dresirati. trpi li dresuru?...nikakav ga sistem nece dresirati. snaci ce se on ! izbeci ce svaku kontrolu!...izvrdace, shmugnuce vec negde ! ko ga ulovi, pravi je lisac ! josh ako je pritom srpskog roda !...josh jedan mit, na zalost ovaj je saobrazan istini. na kraju, ko ga pa jebe. zivot je i tako prekratak ! propovedanje morala ne obavezuje ni na shta. fingiranje choveka, chisto foliranje. svaki govnar propovednik ! shto porochniji tim drchniji !

najzad ono glavno : sredjena je vrlo vazna stvar, dve muve jednim udarcem - albanci ne moraju vishe da strepe pred srpskom tiranijom, srbi ce biti oslobodjeni najpodmuklije, najskarednije i najsirovije vlasti sa verbalnim shibicarem i vrhovnim komadantom na chelu. od potopa pa na ovamo, niti je bilo niti ce biti klase pretvornije,surovije, lakomije, grabljivije... prevrtljivi propovednici nacionalnog otreznjenja ! ima li igde nezasitijih, vecih picajzli u privilegijama, sitnichavijih, anemichnijih, pohlepnijih na isprazna bogatstva ?

chardak ni na nebu ni na zemlji, u chijim odajama nije vishe bilo stida. samo cutanje mrznje i zlobe; tamo daleko, gde su svi do jednog drushtveni bogalji , u kolu koje ce se, tada je izgledalo, zauvek vrteti u krug.

tog trudnog 24. marta 1999. godine chardak je "muchki" , "pod okriljem mraka", zasut neumoljivim bombama koje je chitav svet - urocen protiv "malog, ali "nebeskog naroda" odluchio da prospe kao gnev bozji nad njim. uobrazenost ubija , kao i sve drugo. narod sve prihvata kad mu se podidje ! guta sve zivo! shto ga vishe guraju u govna, shto ga vishe izoluju, to je uobrazeniji i samoljubiviji. a to zastrashuje, verujte mi. i shto je jadniji, to se vishe hvali i busa u prsa, ponosi svojom bedom. ovaj rat doshao je kao poruchen, mislio je vrhovni verbalni shibicar. izvrstan shtos ! zato su ga oberuchke preuzeli i do pucanja po shavovima naduvavali i negovali! svakih pola sata rat je iznova docharavan, zbog gorkobezglavog utiska koji je narodu trebalo saterati u kosti: sada, u ovom rasvetlujucem chinu, koji bi trebao da jednom zauvek potvrdi sps-istinu (sve-po-starom-istinu) da je chitav svet urocen protiv ponosnih NAS. i tachka... kao poslednja i odluchujuca kap otrova u peharu punom jada: nastaje meshavina koja opija lazju i svo postojanje izvrce na glavu ! charobni napitak, eliksir mrznje sa nebrojeno sporednih dejstava, pogubnih. ko se o srbima brine, a ko hoce da ih sravni sa zemljom sada je jasno- onaj ko nas to chuva i naredjuje da gasimo svetla i zamrachujemo prostorije, shto stavlja u pogon izlishne sirene koje kao izgladnele hijene oplakuju ovaj sa svih strana pritisnuti i zaista jadni narod, koji je odavno prestao da umishlja svashta i ponizno prihvatio svoje muke, bedu i torturu: u zamenu dobio stanove sa kupatilima i wc-ima u koje je mogao da odlazi sa svojom proleterskom literaturom, ne bi li hranu redovno pojedenu u menzi "kod zlatnog kaveza" teshkom nuzdom predao u postojanu kanalizaciju za chijom sigurnoschu mnogi gradjani sada, dok im bombe cepaju oblake, cheznu.

dakle, bombe su pochele da kao kisha padaju sa neba, precizne bombe dodushe, chije bi zrtve postajale kolateralna shteta: damaged goods zauvek otposlani u beslovesan san; bombe-poruke, humanitarne bombe "kill for peace"; sve to uz silni optimizam krajnje odluchnosti ... svi pokolji , svi ratovi vodjeni su sa muzikom optimizma. zashto bi ovaj bio izuzetak ? dobrodoshlo je sve shto iole pomaze zavodjenju masa zaglupljenih godinama lazi i silnim pohvalama u cilju dresure. lako je pojmiti da potlachenima beda dojadi jednom zasvagda, ali, beda je i neshto kao neophodni alat za mehanizam shvatanja istorije modernog sveta. najcrnja,najniza oholost, prazna naduvenost, zavist, gnev, laz; sve vrvi od busanja u grudi izlishnim herojstvom koje se svodilo na pljuvanje u pravcu neba iz kojeg bi se pljuvachka nuzno vracala u lice junachko-pljuvachko; gradjenje zivih shtitova mostova, koji tog dana izvesno nece biti bombardovani, branika na zili kucavici otadzbine; ti i takvi ljudi opsedaju , osvajaju ovo ogranicheno ali i nepregledno podruchje neizvesnosti, drushtveni karantin u kojem vecina dishe jednim dahom, a ostali beze u brda. ne da bi se skrili od bombi agresora ili oslobodioca (kako hocete); vec od gluposti sopstvenog naroda.

tako sam i ja odluchio da se iz, u to doba, centra gluposti sklonim u manastir i tamo potrazim duhovni mir. produzetak vanrednog stanja, autobuske i zeleznichke linije ukinute, na svakih 100.metara neuredna patrola vojske jugoslavije, koja gnev nemoci i straha, delirijum opijenosti "junashtvaom" moze da iskali samo na sebi ravnima-PESHACIMA- pa to i radi.
moj otac; u gipsu i izbezumljen, kao uostalom i svi drugi dobri i ljudi zdravog razuma; ja - potpuno zbunjen i sa ochiglednim simptomima laksheg emocionalnog udara , zelim samo da nestanem iz drzave chija je vishedecenijska glupost oplodjena neobuzdivim ludilom, darom rata- ovim "nichim izazvanim bombardovanjem"-
radnja se odvija u kraljevu, idilichnom gradicu na obali ibra , kao opkoljenog od strane predivnih brda koja se pruzaju u krug oko grada u kojem sam rodjen, brda koja kao da opkoljavaju iz vazduha opsednuti grad - brda po kojima sada padaju bombe.
ali, kao shto rekoh, nemocni otac u gipsu me preklinje da ne napushtam roditeljsko okrilje. barem dok situacija ne postane malo svakodnevnija, dok se na bombradovanje ne naviknemo. ali ja ne zelim ni da chujem. opshtu pometnju koja u tom trenutku vlada i od koje se nashoj maci jezi dlaka na ledjima, moja majka koristi da bi mi smutila par bensedina u limunadu, koji su me mozda spasili od sloma titravih zivaca. iako je otac, dan pre toga donesen iz bolnice u gipsu do grla, u kobnom, jevrejskom nalik zzaru insistirao da nikuda ne odlazim (u jednom trenutku besan u nemoci sa sve gipsa ustao sa kreveta i odmah pored njega pao i tu se koprcao kao riba na suvom) ja ostajem neumoljiv i odlazim. napushtam roditeljski dom u pravcu beograda gde srecem drugara za kojeg znam da je, kao i ja, na sve spreman. predlazem mu da se odmetnemo u inostranstvo. u madjarsku. on se slaze. ubrzo nakon mog pristanka u beograd (ili je to bilo dan posle) otiskujemo se u neizvesnost sa planom "b" u rancu. naime mapom na kojoj se nalazi ucrtan manastir kovilj, u koji nameravamo da odemo i potrazimo utochishte u sluchaju da ne uspemo da predjemo preko grane. tako ce i biti.
negde oko pola devet uveche stizemo stopom do nekog mesta od kojeg do manastira ima oko 1.sat hoda. napokon smo tu. otvaramo manastirske dveri, kucamo na manastirska vrata. smejemo se, jer smo se nas dvojica uvek smejali i pravili pizdarije.otvara nam monah (kaludjer) u crnom, crvene brade. drzi usisivach u ruci. mi ga tu pozdravljamo i usrdno objasnjavama o chemu se radi. napolju , u gradovima, vlada nepodnoshljiva glupost, glavnu rech imaju najgluplji i najglasniji, i zato dolazimo kod vas, u nameri da potrazimo barem duhovni mir, ako je onaj fizichki vec ischezao.
on nam kaze da sachekamo i zatvara vrata. chekamo. to je trajalo sigurno nekih 10-15. minuta. konachno se otvaraju vrata konaka, koja pruzaju pogled na stepenice po kojima su, valjda u skladu sa hijerarhijom, pravilno kao u nekom blesavom mjuziklu, bili poredjani kaludjeri sa igumanom na vrhu. ovaj shto je otvorio vrata nam kaze da treba da pozdravimo igumana. mi prolazimo kroz ovaj nesvakidashnji shpalir ne bi li pozdravili igumana, kojem se po pravoslavnom obichaju ljube ruke. ja sam to znao , ali nisam uchinio- ni sam ne znam zashto. valjda iz prezira prema autoritativnim oblicima drushtva koje je bilo svuda oko nas i ovde nas sateralo. duhovni mir je za mene podrazumevao odsustvo autoriteta. greshka, koju je bilo dobro napraviti, kako se kasnije pokazalo. moj ortak, bonnie u bekstvu pred idiotizmom, nije ni znao da je iguman ochekivao da mu celivamo ruke. to je bio prvi i poslednji put da smo sreli glavnog bradonju .
da ne duzim : nash boravak u manastiru bio je kratak i nash napor da dopremo do igumana, ne bi li sa njim poprichali o nashoj daljnoj sudbini, bio je uzaludan nalik pokushavanjima kafkinog geometra K. da dopre do Zamka.

nakon 1-2. dana, jednog divnog sunchanog jutra koje je kosim zracima opaljivalo vojvodjansku ravnicu, jedan nam je kaludjer saopshtio da je patrijarh pavle, king kong spc-a, izjavio da je napad na nashu zemlju ujedno i napad na pravoslavlje; i da , sa tim u skladu, bratija manastira kovilj nema nameru da nas tu skriva , da smo kao sveze mlado meso obavezni javiti se prvoj kasarni, i svoje mlade zivote staviti na rapolaganje sumanutom vrhovnom komadantu; da prolijemo mladu krvcu za pravoslavlje i Srbiju- duzni smo im sve, jebiga.
da se javimo prvoj kasarni i ponudimo se na dar?! da, rekao je blagopovijeni div od kaludjera, "to vam je poruchio iguman", i izljubivishi nas tri puta pokazao rukom prema Suncu: "samo pravo preko njive i doci cete do auto puta. to je prechica". prechica koja vodi u glupost i eventualno smrt, pomislih, srecan shto nam nisu dopustili da ostanemo u prgavom husckachkom manastiru u kojem je, usotalom, dosadno kao u raju. onda je naishao neki dobrocudni traktorista bez prikolice kojeg smo zaskochili za prevoz do auto puta. pristao je samo gundjajuci, a mi smo se popeli na blatobrane i sa kosim suncem u ochima prebrodili vojvodjansku njivu. ovo je bio prvi put da sam se osecao kao pobednik i heroj. a i bilo je krajnje vreme !

fenomenalan tekst! Katarzičan smeh!

Kad su prošle prve panike i prvi doživljaji po skloništima, moja majka shvati da joj manje skače pritisak na četvrtom spratu u stanu nego s paničarima u skloništu i prestane da odlazi tamo. Jednog dana kreću sirene, ona na madrac u predsoblje stana, kad zvoni i telefon - zove je prijateljica, i sama dugogodišnja udovica, i kaže: "Dođi kod mene na kafu, da ne budemo same dok traje vazdušna opasnost. A ako nas strefi neki projektil, bar ćemo lepo umreti!"

Nije ih strefio. :)

Od kada znam za sebe sanjam cesto isti san. Pancevo, moj grad, ja se krijem ispod tamiskog mosta, iznad mene uzasna buka aviona, bombe, prasina. Trcim prema centru grada, prolazim pored Gimnazije, nemam snage da stignem do kuce, uzasan osecaj nemoci.........
Moji roditelji znaju za moj san, moj suprug, isto. 1985. godine odlazim u Belgiju, san se vraca povremeno, vise mi ne smeta, kao dobre stare udobne cipele.
I onda pre osam godina BOMBE, ja na 1600 km od moje kuce, od mog Panceva, Strasno!
Osam godina, ne sanjam vise Tamis i most na isti nacin.

P.S. zamislite facu moga supruga kada ustanem i pocnem da mu pricam sta sam sanjala....

Jelena, drago mi je da si podelila sa nama svoje iskustvo tog 24.3.1999. Pometnja, rekla bih. Nista neuobicajeno za taj dan.
A moja porodica docekala ga je u konfornom, podstanarskom stanu na trecem spratu, na pola puta izmedju Strazevice i Sremcice.
Uskoro ce osam. Vreme da mom andjelu dam lek. Bolesna je. Temperatura visoka. Grip!
Muz u dnevnoj sobi prati vesti. Dolazi kod nas sa konstatacijom da su krenuli i sa pitanjem - hocemo li u skloniste, ako pukne. Odbacujem svaku pomisao o bombardovanju, sklonistu, strahu...
Prozori su se zatresli, u zgradi buka. U vazduhu se oseca panika.
Sisli smo u skloniste. (Bili smo jedni od retkih u ovom gradu koji su imali odlicno skloniste)
Nisam, svih tih dana, osecala ni strah ni bes ni... Znala sam, odavno, da svetom vladaju mocniji i da ce biti sto biti mora.
Ono sto pamtim bila su deca. U nasoj rodnoj zgradi bilo ih je dosta. Uzrast od pet do devet godina. Moja kcerka je imala sedam. Njihovi pogledi uprti u nebo, njihov strah, zebnja...trazenje izlaza u ocima odraslih, crtezi,razgovori...
Jos cuvam novine koje je pravilo moje dete. Male, od kartona gde je na naslovnoj strani nesigurnom rukom bilo napisano za glavnu vest "Bilu Klintonu puko kapilar u mozgu", pa sve do poslednje strane sa programom TV kanala.
I proslo je...
Ne mogu da zaboravim, ali oprastam, jer nisu znali sta rade.
PS Sa najiskrenijom tugom izrazavam saucesce porodicama svih nastradalih u ovom besmislenom ratu.
Da se nikada vise ne ponovi.

bravo puta zillion. Smejao sam se tako da su mi se bar tri od mojih cetiri macke samo zgledale, u fazonu: evo, ovaj Pothead ponovo nesto eksperimentise.

Zovem se Slobodan. Mirjanu sam upoznao poslednjeg dana bombardovanja u Pozarevcu. Svaka slicnost sa ozloglasenom porodicom je cista, ali zanimljiva, koincidencija.

...Prethodnih 77 dana proveo sam radeci (putujuci po sablasnim putevima Srbije, vozeci sumanuto brzo), dobrano se opijajuci (svaki dan a posebno svaku noc).

Prvu noc, 24/03/99, proveo sam u sklonistu u Zemun polju (ostajuci u firmi sa kolegama zbunjenim situacijom) potpuno nesvestan da sam preko puta poznatog centra za obuku specijalaca i kasnijih brojnih masovnih grobnica. Bombardovali su centar te noci; kreveti u sklonistu su skripali, a ja sam mislio da se oseca od bombi bacenih na batajnicki aerodrom. kada se smirilo, izasao sam napolje: tiha je noc bila. Dugo mi je trebalo da se odvazim i odvezem kuci na Novi Beograd...

U Italiju smo otisli neposredno nakon svrgavanja Milosevica: shvatismo da je zivot suvise kratak i da vec krckamo najbolje godine, da nemamo nista, iluzija ponestalo, nema ni dece...

Sada smo cetvoro: Mira, Sloba i dva mala Moncezea (5 i 3 godina); vozimo u sestoj brzini, ne bismo li nadoknadili izgubljeno vreme. O iskustvima i osecajima tokom bombardovanja ne pricam puno. Nekako mi se uvek place kad se setim sopstvene nemoci... jos uvek regularno pijem.

Srbijo....Srbijo draga....

Malo mi je glupo da pominjem, licice na politizaciju... prosto ne mogu da se otmem utisku. Gledao sam neku emisiju, politicku, od onih sa gostima u studiju. Izmedju ostalih i ostalog, mnogocenjeno/uvazeni/citirani Petar Lukovic rece da je bombardovanje trebalo da bude mnogo brutalnije, agresivnije... Posle toga, dan danas, nekako ne mogu da ga gledam kao coveka, normalnog coveka, narocito ne kao nekoga ko je politicka alternativa. Imam utisak da smo, sve u svemu, dobro prosli - ne smem da pomislim sta bi se dogodilo da je na mestu Klark&co bio Lukovic.
Ni ja ne mogu reci "nek im je prosto".

jelena, kraljice zemlje precanske i sire, shto real shto virt ;-)

secam se noc pred bombing sam slusala poslednje vesti valjda oko 2am na b92 (ili vec ne znam sad tacno kad, posle su ih 'iskljucili' :-) kada je mislim antonela riha rekla da ne panicimo, da ce od sutra da krene kako saznaju vec odakle...ja i dalje u neverici. mama me zove i preti smrcu ako ostanem u beogradu, te se ja upucujem u srem toga jutra.

te veceri, sedim kod drugarice, vec se smrklo i raspravljale kako Ipak Nece nista da se desi i kako nase mame panice a ja ostavila u stanu u BG sve stvari, comp, sve kao da se sutra vracam. a i dogovor je ostao jedan, da sledeceg dana idemo na veceru u 4ro...

elem, djuring cheta slusale smo studioB, prvo nas je prekinula sirena sa radija...gledamo se, cujemo sirenu jos jednu, jacu...svira nam iz 'stvarnosti', ne samo sa radija. neverica...panika...ja se pakujem da krenem kuci...ulice puste, ni macka da pretrci put. inace stanuje blizu mojih pa sam stigla brzo ali sam imala napad panike dok sam isla jer sam iza svakog zbuna cekala da me napadne 'nemac' :-) poslednjih 100m sam trcala.

tu noc smo svi zajedno proveli u podrumu...
u ulici je bilo dosta izbeglica iz bosne i krajine te su nas zamlacivali da pogasimo sva svetla u kuci nocu dok nismo skapirali o cemu se radi: oni su se ubijali nocu medjusobno, komsije na komsiju, tako da sam uvela red u kuci da je svetlo ok. nastavili smo da spavamo u podrumu dok meni nije puko film a puko mi je film kad su srusili Varadinski most. necu nikada zaboraviti kako me je mama probudila (jer sam nocu slusala radio slobodnu evropu do 5am) i rekla da su ga srusili. prvo nisam verovala jer je i mama upala u paniku i onda sam sacekala vesti. plakala sam jako. i bas to jelena, koliko sam samo puta prelazila taj most svaki dan 3 godine da bih isla na akademiju?! i koliko puta se pratila i sastajala sa raznim muskim i zenskim svetom kod/do/ispod mosta preko 5 godina?! kako li je starosedeocima?

onda je srusen i novi most, moja mama ga je presla ka sremu jedno pola sata pre rusenja. jako sam psovala. taj most mi je bio najlepsi komad srbije u celini. jebes zlatibor :-)

onda sam se 'sabrala' i sve vreme bombardovanja izgledala isto - kao mlada partizanka! potpuno obucena, zimske cipele (ako nas teraju u sumu kao u igmanskom marshu, pa da mi se ne smrznu prstici ;-) jedna krem torbica koju sam skidala samo kad spavam, sa lekovima, slikama iz detinjstva, pasosem i indexom (setila sam se svojih kolega iz sarajeva koji nisu mogli da dokazu da su studenti ;-) i diskete sa svojom muzikom (zlu ne trebalo!).

i tako, iz noci u noc radio slobodna evropa, danju spavam a predvece gledamo preko fruske gore kako gori Novi Sad. zasto novi sad? nikada mi nije bilo jasno.
moja snaja je svaki dan pravila kolace, jer je to bio njen ventil, posle je 'sadila bastu' (zena je iz grada, nikad ni cvece nije imala u saksiji). moj cale koji je preziveo bombardovanje beograda 6. aprila, je spavao svaku noc kao da se nista ne desava. i sve vreme mi se smejao :-)

onda sam pocela da komponujem...i samo sam komponovala...i ugojila sam se oko 10 kila i nikada iste nisam skinula i od tad volim slatko, a nikada nisam bila ljubitelj. jeste, potpuno sam bila psihoticna, nikoga sem familije nisam vidjala i pretvorila sam se u 'seku + kompjuter'. i nastavila sam da spavam danju. i dalje mi je comp najdrazi od sve dece...da ih tuzim? ;-)

oduzilo se, sorry :-)))
ps. moja sestra od tetke je pricala svom 3godisnjem sinu da su nas napali vanzemaljci :-))))

Kada sam prvi put cula sirene pomagala sam sinu oko domaceg zadatka. Prosla me je jeza. Odagnala sam je - nece na civile.

Kada mi se prvi put zaljuljala zgrada od bombe. Prosla me je jeza. Nasmejala sam se i odagnala je. Zaista su precizni.

Nikad nismo isli u skloniste, bilo mi je najvaznije da ocuvam psihu svoja dva sina.

Kada je pala kineska ambasada (5 minuta hoda od nas). Prosla me je jeza. 20 minuta kasnije Hotel Jugoslavija - preko puta ulice. Osetila sam strah, kakav nikad nisam u zivotu. Drugi napad na hotel, projektil na 3 m iznad nasih glava. Pozar u hotelu. Roletne spustene, prozori otvoreni u stan ulazi dim, sin mi je imao astmu, stavljam mokre peskire na roletne, vise nisam ziva, cujem dole od vatrogasaca da su dobili naredjenje da se sklone, ceka se treci napad.

Cekamo.Uspavljujem decu, bolje da spavaju, ako...Cucim pored kreveta, cekam dobro poznati zvuk, spremna da se bacim preko dece. Ne placem. Bojim se. Prihvatam ono sto dolazi. Cekam. Svice. Dato mi je da vidim jos jedan dan. Cekam. Muz spava, deca spavaju. Gledam ih i pozdravljam se u mislima. Potpuno neocekivano - sirena, gotovo, proslo...

Lezem u krevet i placem, dugo, jako dugo...

secam se da sam od samog pocetka, 24., pa naredne tri nedelje stalno izlazila u setnju i visila sa drustvom po kaficima preko dana, a po kucama uvece. nije me bilo strah za mene, ali sam za roditelje koji su svakodnevno dvaput prelazili most brinula i strepela jako.
nismo isli u skloniste, slusali smo radio non-stop, posmatrali i osluskivali iz prirode, sa terase ili kroz prozor kako grad gori i kako se trese, a sredjivanje je padalo redovno (kako da se negde zateknem nedepiliranih nogu?). u torbi su mi stalno bila dokumenta i slike, nekako nisam mogla da zamislim da ikako ostanem bez najbitnijih prica u slikama detinjstva i mladosti.
kada sam, posle oko tri nedelje, ipak otisla iz bg za ny, sirene oko st. vincent's bolnice i razni avioni koji su nisko nadletali manhattan su me trzali vise od bombi i sirena tokom bombardovanja. te su traume trajale oko godinu dana, a traume iz zamisljanja kako je mami i tati bilo kada su pogodjene kineska ambasada i hotel yu (nasa zgrada tacno izmedju) me jos uvek ne napustaju. o njima brinem i dalje vise nego o bilo kome.

u ny smo bili kao le resistance - brat obrijan do glave, upali nam obrazi od brige i nerviranja, povukli smo sve pare iz americkih banaka (nece nasim parama zlo da se finansira!), isli busom u washington u mars na pentagon. nas dvoje i srpsko-engleski umetnik ciji je otac srbin poginuo od crnogorskih bombi u dubrovniku smo bili usamljeni ne-amerikanci, inace je bilo bas puno aktivista iz cele zemlje, cak i sa zapadne obale. u dc-u je bila druga prica, mnogo sarolikije srpska, od cega najsimpaticnije i bas nekako lepo, da te ponosom ispuni, puno mladezi koja je rodjena u nekim illinois-ima, ohio-ima, a pricali super srpski i o srbiji, onako setno i skromno, fini tradicionalisti i kulturni ljudi.

u toj nesreci sam, uz sve nus-pojave, ipak dobila dobrog drugara i produbila neka od najdivnijih prijateljstava. svega drugog zelim da se secam samo kroz maglu.

na one nesrecnije od mene mislim danas, na sve i svakoga koga su izgubili tada.

U vreme bombardovanja bio je sjajan dzez na radiju. Klasika tipa "dan zalosti" valjda nije isla zbog morala nacije, ostalo zbog svega, dakle dzez....pa presece Avram, pa opet sav taj dzez...

Druga stvar je bio sjajni Zabavnik i male Grasijeve urednicke "podmetacine". Hogar recimo, koji opisuje strasnog protivnika koji napada Vikinge i protiv koga ce se hrabro boriti, pa onoliko oruzje, brodovi....a Edi pita "a sta mi imamo, smesne kape?"

Bilo i drugih clanaka "sa porukom"...da li neko ima zabavnike iz tog perioda, da okaci nesto?

.....hteo sam da vam se pridruzim svojim secanjima na te dane, ali mi neka voda "curka" niz obraze. Neka to bude moj prilog....

pozdrav

Vodnik
Blaf, šanker u džez klubu, čim je zasvirala prva sirena, otrčao je kući po televizor. Posle sat ipo, Blaf poče da se ljubi sa svima redom. Na kraju je izljubio i Dašketa.
"De ćeš, Blafe?"
"U rat."
"A šta da radim sa televizorom?"
"Vratićeš ga posle rata."
Sutra uveče, Blaf je ćutljivo za šankom brisao čase. Panduri su ga, kad je došao da se prijavi, oterali na spavanje. Od tada ga svi zovu "Vodniče."

Švaler
Prvo jutro posle bombardovanja, u gradu se pojavio – pres ataše španske ambasade. Na pitanje – kako to da nije evakuisan, sa svim ostalim diplomatama iz NATO zemalja, odgovorio je da su ga – zaboravili. I, naravno, odmah osudio agresiju. "Mora da je isključio mobilni dok je bio u švaleraciji", konstatovao je Stupar.

Pelene
Frajer i riba, u ganc novim, uštirkanim uniformama ulaze u radnju za decu. Imaju šlem, pokriven maskirnom mrežom, pištolj i gas-masku za pasom.
"Imate li roze Pampers, od 12 do 16 kila".
Prodavačica daje, riba razgleda i kaže:
"Dobro, uzimam dva paketa."
Uzme i ode. Frajer je prodavačici napisao potvrdu na kasa bloku, da nema problema sa gazdom.

Svinjska mast
Tip iz kraja od prve uzbune spava u kolima. Da bude mobilan, kaže. I još tvrdi da mu jedan ortak, da mu napakosti, kad zaspi – stalno maže kola svinjskom mašću.

Lokatori
U jednoj zgradi na Novom Beogradu, ćale, keva i sin, svi zaposleni u panduraciji, čim prođe uzbuna, izlaze na krov i traže lokatore. A Mita priča da je jedan takav lik na njegovoj zgradi iščupao neki konektor za satelitsku antenu – mislio da je lokator. Na Pančevačkom mostu, lovac u uniformi i sa zastavom Lovačkog društva Beograd, sasvim ozbiljno kaže: "I mi lovci radimo šta se može. Tražimo lokatori, padnuti projektili i avijoni." U sledećem kadru, slika sa Brankovog mosta i transparent: "Beži NATO, stižu Krajišnici."

Nevidljivi avion
Sasvim ozbiljno, seljanka na pijaci u Kikindi prodaje sir i objašnjava, priča Timofejev: "Ma kak'i nevidljivi avion. Da je nevidljiv, di bi pilot znao da uđe?"

Bešika
Zove keva Vasketa upomoć, ćale već 10 dana sedi non-stop u avliji, sa dvogledom i karabinom, i čeka da mu se neki spusti ispod 900 metara. Kaže keva: "Urazumi ga. Prehladiće bešiku, pa ću ja čajeve da mu kuvam."
Inače, neki pukovnik u penziji na Konjarniku, po celu noć sa krova roka mitraljezom po nebu – računa, ako pogodi-pogodi. Niko ne može da ga ubedi da uđe u kuću.

Vest
"U periodu od 7:30 do 13:00 časova na teritoriji Vojvodine poljoprivredna avijacija će vršiti zaprašivanje. Molimo građane da ove avione ne obaraju." (Glas javnosti, 22. april 1999.)

Toni Montana
Veran se čudi što mu se Toni Montana ponovo javlja na ulici. Misli da je zbog rata, kao – svi smo u istim govnima.
A u stvari, Montana ne zna da je kompleta ekipa B 92 smenjena, pa misli da je Veran vratio njegovu muziku na program.

Sloboda štampe
Privođeni Steva, Dragoslav i Backo, Bahri je bio nestao – priča se da su ga neki civili ubacili u kola i odveli, ali su ga posle dva dana pustili. Nestao je i Hadžić – posle mesec dana saznalo se da je uhapšen kao špijun, što je nekom Nemcu davao knjige starije od 10 godina. Nekim prijateljima, jevrejskog prezimena, ispisuju kukaste krstove po poštanskom sandučetu. Politika redovno objavljuje vesti o hapšenjima ljudi koji su kritikovali Slobu. Čovek je dobio godinu dana zatvora što je na vrata svoje zabranjene radio stanice stavio poster "Free press". Pronose se glasine da je na nekom visokom državnom organu neki radikal predložio da se Sorosovi štićenici i nezavisni novinari vezuju za mostove. Propaganda sporadično domisli izdajnike, tek da se niko ne opusti.

Slavko
Kad su ubili Ćuruviju, svi su se usrali. Ni komemoraciju nisu održali. Na sahrani su bili svi koji su se mogli očekivati, ali nikog iz vlasti (osim SPO, par dana pre nego što su izbacili Vuka), ni iz državnih medija. Kojadin je poslao kameru, ali nije bio na sahrani.
Slavko je ranije išao sa telohraniteljima. Pri kraju, valjda nije imao love. Kad ih je video, sa maskama na licu i heklerima u ruci, rekao je: "E, sada ćemo da pajkimo."

Orden
Daške čuo da će Sloba da dobije Orden Narodnog heroja, pa pita jednog klinca iz kluba zašto. A mali sasvim ozbiljno odgovara: "Pa za Slavka."

Simptomi
Muka u stomaku, vrtoglavica, crvenilo očiju, grebanje u grlu. Simptomi hemijske katastrofe iz Bariča, ali i dobrog mamurluka. Nešto od ta dva je sigurno. Ako prođe posle popodnevne dremke, onda je mamurluk.

Pomiriši
Bilja, pošto joj je muž mobilisan, sedela je sa ćaletom. Pančevom se proneo glas da je zveknuta Azotara (to se desilo tek posle nekoliko dana). A ceo grad je znao da ukoliko iscuri azot – svi odoše za par minuta. "Biljo, idi pomiriši, da li je tačno", kaže ćale, a ona odgovara: "Miriši ti, pizda ti materina."

Nikad više
Ide Ivan, šeta kučiće, sa ženom i svastikom. I grune u blizini. Svastika potrči u zaklon, Ivan sa kučićima za njom, a Jelena stoji na sred staze, ko ukopana. Posle dvadesetak metara, Ivan se okrene, a Jelena – ne mrda. Kaže: "Pa ti bi mene ostavio!" Ivan odgovara: "Samo sad, keve mi." Šta drugo da kaže?

Matematika
Devojčice u busu, 12-13 godina, pričaju i jedna se žali drugoj. "Džabe sam se spremala za pismenu vežbu iz matematike. Da sam znala da nema škole, išla bih na taj rođendan." Giša to prepričava i konstatuje – svakome je njegov život prekinut.

San
Kao, na tv prikazali 12 oborenih i uhvaćenih pilota, teško mučenih. I, kad se čovek probudi, milo mu oko srca, iako na javi ne bi podržavao mučenje, odsecanje prstiju, ušiju, paljenje i sve ono što je u snu tako prijalo.

Piloti
Uhvaćeno je 14 američkih pilota. I, iako dnevno vatamo još po jednog, i dalje ih ima 14. I svi su crnci, čak i "pilotkinje". Crnkinja je iste noći uhvaćena u Valjevu, Kuršumliji, Novom Sadu, Kraljevu i još na nekim njivama. Imaju, po različitim informacijama, od 20 do 50 hiljada dolara u džepu, za potkupljivanje. Stariji ljudi, koji se sećaju onog rata, kažu da imaju po hiljadu funti sterlinga – Amerikanci. Plaćaju tek kad izađu iz zemlje, da ih onaj ko ih je uhvatio ne bi prevario. Ispod uniforme, imaju civilno odelo. Neki su dovoljno vešti da se već u vazduhu presvuku. Neki imaju čak i gradsku i seosku varijantu – sako i kravata ili gunj – pa biraju, u zavisnosti gde padaju. Preterane su priče da imaju ključ koji otvara po nekoliko stanova u svakom većem mestu po Srbiji, kao i priče da imaju mobtelove telefone, pa kad padnu, zovu jatake koji su raspoređeni u svim većim gradovima Srbije. Ne objavljuje se zvanično da imamo tih 14 pilota, iz strateško-propagandnih razloga. (razni izvori, svi ubeđeni da je sve to tačno)

Groblje
Grupa stanara iz okoline Novog groblja, svake noći se skuplja na Francuskom groblju. Kažu – tamo je sigurno, u prošlom ratu nijedna nije pala. Klinci iz kraja se zezaju, sede pred zgradom i komentarišu – "Pusti, ni ne znaju da je Drugi svetski rat gotov".
Posle su zaključili da je ipak previše opasno, jer ako padne kasetna, razleteće se spomenici, pa će ih odvaljeno kamenje pobiti.
A kad je Tamara pokušala da o njima napravi reportažu, odbili su. Kažu – NATO će da pročita, pa da ih namerno gađa.

Smeh
Bogi konstatuje: "Ako sve ovo preživimo, imaćemo čemu da se smejemo, brate, svako veče do kraja života."

Glava
Gremlin kasni na koordinaciju. Kad je stigao, kaže morao da ide do televizije da slika. "Šta ima novo?" "Iskopali dva tela i jednu glavu." A kad je roknula, ruski pop je u porti našao jedan prst.

Radoznalci
Kalemegdanska terasa i kej kod Jugoslavije po celu noć su prepuni. Ljudi se otimaju za klupe, ponesu pivo i sendviče, ćebad i čekaju rokanje – pogled je sjajan – vidi se pančevo, Batajnica, Avala.
U Valjevu, od 15 povređenih prve noći rokanja, većina je, kažu lekari, stradala što je pala sa terase, istežući se da vidi kako gori.
Jedna riba – ronilac, ima raspored da dreždi noću ispod Brankovog mosta. Ako neko se neko od branilaca napije i padne, da ga vadi.
Posle su roknuli Jugoslaviju, pa od tada nema gužve.

Zemljotres
Kad je zveknulo – nestalo struje. Miki kaže da taksisti javljaju da je pogođena škola Milica Pavlovic. To znači da se vojska tamo razmestila i da ima bar stotinak mrtvih. Na sto metara odavde. Krenem da se oblačim, da idem da iskopavam, Miki javlja da je policija blokirala kraj i da ne vredi. Kod generalštaba istovremeno tri mrtva i tridesetak ranjenih. Tek ujutro smo saznali da su u kraju roknuli jednu privatnu kuću i kafanu. Posle je jedna devojka umrla u bolnici. Bombardovanje kafane u kraju doživljavam lično.
Oko pola šest, zemljotres. Ljulja krevet. Ne verujem, čudim se koja je to bomba što tako ljulja, a ništa se ne čuje. Ubeđujem Tamaru da ne može biti zemljotres kad bombarduju.
Ujutro kasnim na posao.

Pejzaž
Ovaj rat je, konstatuje Deša, akcidentalan i elementaran. Padaju bombe kao elementarna nepogoda, bez ikakve mogućnosti da se predvidi gde će i kada udariti, a može uvek i svugde. I, samim tim, stvarnost prestaje da biva konstantna i jednoznačna. Svaki pejzaž, svaki pogled, postaje nestabilan, promenljiv, ontološki sumnjiv – realnost je definitivno razorena. Otud, misli, strah i psihoza.
Ne vidim razliku u odnosu na 41. i 44. Osim što je onda bilo više žrtava.

Igra
Dora ima osam godina. Pre rata, najviše je volela da se igra sređivanja, da svaku stvar stavi na svoje mesto. Sada se samo igra - šta bi radila Amerikancima.
Pa je uzela dve lutke i skinula ih gole. Pa ih vezala za balon.
Pita Minja – ko su lutke?
- Klinton i Bler.
- Što su goli?
- Da ne sakriju bombe.
- A što su u balonu?
- Da odlete na sunce, da tamo umru.
- A šta posle?
- Zamoliću tetku, kad je već tamo, da bude predsednik Londona.
- A za Ameriku?
- Naći ćemo nekog Indijanca, nekog poglavicu.

Oglas
Slušam oglas u taksiju: "Izadajem sobu na Zvezdari. Zgrada ima sklonište. Telefon – taj i taj." Do deset reči – dakle, oglas je džabe. A koliko će li da naplati sklonište?

Ilegala
Pranje kola smatra se "neracionalnom potrošnjom vode" i kažnjava novčano. Očekuje se otvaranje ilegalnih perionica, koje bi radile noću, spuštenih roletni, u strahu od policijske provale.

Parole i grafiti
"Jel mi vidiš karu na radaru?"
"Sorry, we didn't know it was invisible"
"Fuck the hamburger, fuck the pizza, all we need is gibanizza"
"Il' nas bombardujte il' da krečimo" prežvrljano sa "Jebi ga, mi okrečili"
"Slobo – Klintone!"
"Važno je učestvovati – Vojska Jugoslavije"
"Predsednik nije bio kod kuće kada je tamo najviše bio potreban."
"Monika, stisni zube!"
"Mi smo ljudi Cigani – areodrom je desno!"
"Klintone, predaji se – 'će da izginemo."

Vicevi:
1 – Pada Mig 29 nad Beogradom. Pilot se katapultira sa sedištem, ali ne može da se otkači sa sedišta. Cima ručicu, cima, cima, sve je bliže zemlji, a onda pored sebe ugleda još jednog tipa koji leti. "Brate, kako se ovo otkačinje?" "Nemam pojma, ja sam iz toplane."
2 – Razgovaraju mali Srbin i mali Amer posle rata.
Srbin: "Uta-ta, uta-ta, ti nemaš istoriju."
Amer: "Uta-ta, uta-ta, ti nemaš geografiju."
3 – "Šta dobiješ kad sakupiš tri lokatora?"
"Tomahavk!"
4 – "Šta Srbin uradi kad nađe lokator?"
a) "Baci komšiji u dvorište."
b) "Stavi ženi u tašnu."
5 – "Zašto plavuša traži lokatore?"
"Čula je da tomahavci opasno j**u."
"A šta radi kad ga nađe?"
"Stavi među noge i čeka tomahavk."
6 – U slučaju kiše, bombardovanje se održava u sali.
7 – "Zašto će Kofi Anan da stavi kurton na glavu kada bude dolazio u Beograd?"
"Da se vidi da je i on neki ku*ac."
8 – Rusi šalju pomoć. Jače sirene.
9 – Zove Sloba Jeljcina:
"Borise Nikolajeviču, topove! Topove! Tražio sam da mi pošalješ topove, a ne popove."
10 – Kao je počeo rat?
Madlen Olbrajt u Rambujeu zatvorila vrata i rekla pregovaračima: "Birajte - da vodimo ljubav ili rat."
11 – Kako se zovu prozori izlepljeni lepljivom trakom, da bude što manje srče?
Windows 99.
12 – "Menjam stan u Rakovici za stan u Đakovici. Šifra: Isti ku*ac."
13 – "Menjam dva naoružana Crnogorca za jednog Makedonca s'motkom"
14 – Vratio se Crnogorac iz vojske sa Kosova, pa priča da ih je uhvatila OVK i rekla da biraju – streljanje ili ka*anje. "Oni Srbi, jado, svi pristali da ih karaju." "A ti, đetiću?" "Mene su streljali."

I drugo, moram samo da ponovim jedan post:
Bombardovanje, noć, idemo kućama, dva prijatelja i ja, sa gajbom praznih pivskih flaša. Nema struje, i odjednom neke jake lampe uperene u nas i glasno pitanje(panduri) - Što vi pijete pivo dok ljudi ginu? Ja koja sam najbolja (što bi rekao SM) kada sam najgora isto viknem - Pa bolje da pijem pivo nego bensedine. Moram nešto da pijem, isfrustrirana sam.
- Isfru... Šta..? Aj ćuti tamo.
I odvedoše prijatelja, koji je iz te gajbe popio možda dva piva, u miliciju. I nazvaše mu oca usred noći i izrekoše laž - Našli smo vam sina mrtvog pijanog. Te noći, ko se seća, negde krajem maja, rafineriju su odvalili bombama. Da su nazvali mog oca, dobio bi sasvim sigurno infarkt, odmah posle - Zovemo iz milicije.

већ сам подуго био ван србије када се здесио Поменути Датум.
пратио сам догађања непрекидно јер су моји драги (били) тамо
у нсаду.ја овде гдесам а мисли тамо са мојима.стални контакт
радио везом (радиоаматерсам),конфузија општа . . .
дан касније доживим саобраћајни удес ,грешком неодговорног возача који ме ,замишљеног ,покупио на пешачком прелазу . . .
осташе ми . . последице трајне.
од оба.
говорило се у мојем селу
- акотије најеб судбински предодређен снаћићете гдегод даси
спрам удеса Народа којем рођењем припадам ,мој лични ми постаде
ништаван.
незадесило НИКОГ (ниједно). . . . ни накојој тачки плавенам планете, пожелех потом.

Secam se i ja tog 24.marta. Dosao sam kuci iz skole kada je u 19.40 grunulo na Klisi.
Cale izleteo na prozor i krenuo da psuje ka nebu.Kad je zavrsio pita kevu ima li hleba.Ona rece nema.A cale meni i burazeru (ja tada 19 on 13 godina)kaze da idemo da kupimo. Krenemo mi, kao i uvek, kod "Siptara" u robu kucu na Detelinari,a ono klinci taman zavrsavaju razbijanje poslednjih stakala(hleba naravno nema).Razmisljamo sta da radimo, i krenemo u prodavnicu preko puta Tozine skole(preko puta same Majevice).Taman kad smo prosli pored obdanista snazna eksplozija nas je obojicu bacila na zemlju, a srca je krenula da pada svuda oko nas.Vidimo nema zajebancije i krenemo kuci.
Kad smo usli u ulaz penzioneri(mahom boracki, nosioci partizanskih spomenica)trce u memljivi podrum.A dan pre toga su pricali o junastvu srpskog naroda i kako su oni to radili u WWII.I tek tada su krenule prve sirene.
Secam se i konfuzije koja je vladala.Brat nije znao hoce li sledeceg dana biti skole, pa smo sutradan krenuli obojica da izvidimo situaciju. Na okolnim zgradama nijednog citavog prozora.Na igralistu skole smo skupljali gelere, neki su bili i do 20cm u duzinu, doneli ih kuci, a keva sva prestravljena odmah iste pobacala,vicuci da nismo normalni sto to radioaktivno donosimo kuci.
Secam se i kako su stvari padale po kuci tokom svakog bombardovanja Majevice.
Secam se i da su nas,Detelinarce, zvali "promasenim ljudima",sve do Djurdjevdana, kada su "dusmani" pogodili skolu i stambene zgrade okolo.Taj sam dan bio mobilisan, svi muski iz kraja su morali da pomognu ljudima iz tih zgrada da se isele.To su bile prve izbeglice-Novosadjani.
http://www.vojvodina.com/gallery/detelinara/1.jpg
http://www.vojvodina.com/gallery/detelinara/5.jpg
Secam se i da sam polagao maturski ispit dok su napolju odjekivale detonacije.
Danas zivim u jednoj od Nato zemalja.Cesto me pitaju prijatelji(domoroci), kako je bilo za vreme bombardovanja.
A ja ne volim da pricam o tome, nekako me je sramota sto se bas meni to desilo. Nesto kao kada se desi silovanje, pa je zrtvu sramota sto su je silovali.
I secam se mnogih stvari, kao da su juce bile.
U svakom slucaju: bilo, ne ponovilo se

nas u kuci je 25.marta tradicionalno uvek veliko slavlje (kao uostalom i danas) jer je i tati i sestri rodjendan (dobio cerku na svoj 28-mi)..I tako je bilo i bice svake godine..osim te proklete '99te...

ja ovde na doktorskim medijskim studijama pisala seminar o bodrijarovskom ratu, simulakrum rata u Srbiji i pomešala iskustva i teoriju ispala čista desetka...

Ja sam medju retkima koji su verovali da ce bombardovanja biti. Imala sam punu garazu vode u plasticnim flasama spremljene za bombardovanje i jos ponesto ( ne previse). Ipak, moje secanje na te dane je malo manje tragicno. Zivim malo van grada i nisam cula sirene niti je ista u blizini bombardovano. Secam se straha pprvog dana da ce gadjati elektranu, ali brzo sam shvatila da nece.
Imam u dvoristu dve velike tresnje. Rodile su te godine kao nikad. I kad god se popnem da naberem tresanja, pogode Valjevo i ja skoro spadnem sa tresnje od treska.
A gledala sam sa druge strane Save i kako pada nevidljivi.
I svaki dan smo isli da pomazemo nekome da kopa, seje ili radi neki slican fizicki posao kako bismo migli spavati nocu (umor je cudo).

Čitam Vaša sjećanja na 1999...bombardiranje i sve one ružne stvari koje uz to idu. Rat (onaj u kojem Srbija nije učestvovala - 1991) proveo sam u mojem Osijeku - u rovovima oko Osijeka - moja obitelj, kao i dvadesetak tisuća Osječana koji su ostali u gradu, gotovo godinu dana su živjeli u podrumu. Od rujna/septembra 1991. pa negdje do svibnja/maja 1992. bombardiranja su bila svakodnevna. Ekipa koja je držala opkoljen Osijek sa tri strane, nije imala Tomahawke, krstareće rakete, navođene projektile. Ovdje se to rješavalo na naš, balkanski način. Bacač 120 mm, VBR, haubica,tenk. Tuklo se bez ikakvog reda, danju,noću. Ovdje nije bilo "kirurškog" gađanja.Čučeći u rovu, dok je moj Grad gorio iza mojih leđa, toliko puta sam se sa zebnjom pitao - da li je moj otac baš sada izašao po kruh? Da li se uspio skloniti? Da li to gori moj kvart? Nažalost netko se uvijek nije uspio skloniti i nečiji kvart je uvijek gorio.
Ovo je zapravo veliki uvod u temu bloga - 1999.godina i početak bombardiranja Srbije. Negdje iznad Baranje, sjevernije od Osijeka, je bila "točka okupljanja" aviona prije ulaska u zračni prostor Srbije. To je obično bilo oko jedan sat noću...nevidljivi avioni bi kružeći grmili gore u mračnom nebu, prije nego što bi se uputili na istok. Moram priznati da sam u tim trenucima osjećao neko zlurado zadovoljstvo...neka i braća sada malo dožive barem dio onoga što smo mi proživjeli. Moj susjed, kome su žena i sestra poginule na ulici, sjedio bi na balkonu svake noći, pušio i buljio u nebo. Govorio bi - znam da je grijeh, ali...općenito je bilo puno ljudi koji su smatrali da je to neka "božja kazna" ili "pravda". Glupo, naravno.
Godinama pratim srpsku štampu (Politika i V.novosti) i TV (u OS se može hvatati TV BG i NS) i uvijek sam se grozio pogleda i razmišljanja koji tamo vladaju.
Pitao sam se, zar nema nikog...? A onda sam otkrio da postoji Blog B92 i preko njega da postoji jedna sasvim druga Srbija, možda u manjini,ali sjajna, koja mi često uzima riječi iz usta, ironična, sarkastična, pametna, zanimljiva - na mojoj valnoj dužini. I danas kada se sjećam te 1999. stid me je zbog radosti koju sam osjećao.
Sorry, Jelice, Jasmina, Biljana, Jelena,Jasna, Srđane, Drago, Zoksteru,Queeria i svi na koje se odnosi - vi se niste veselili 1991 , ružno je veseliti se bombama koje su [na vas] padale.
Želim Vam svima da se izborite za Vladu i Zemlju po Vašoj mjeri, a ovdje imate podršku. Ne ponovile se 1991,1995,1999.

sedi pisi knjigu.
Odlicna si.

Otvorila si mi fijoku "1999 memorije / traume / razno", evo vec drugi dan prebiram po emotivno-mentalnom krsu.

Ako stignem, zakacicu dole neke svoje anegdote, neki su ljudi jako lepo komentarisali, ispade citava zbirka.

Svakaticast.

Olga

u ul. j . gagarina 2**, mom bivšem, voljenom soliteru ima jedan ludi mile.. lud-nelud, on ti od jednosobne gajbe napravi
čudo od stana.. oteo malo od zajedničke terase, malo od zajedničke vešernice + napravi i terenče za basket.. divota.. skupismo ti mi
i neku kintu te kupismo i agregat i 8 kormikovih reflektora, pa po potrebi: ko dan na 13 spratu.. u sred tradicionalnog turnira u basketu, zateče
nas bombardovanje.. uh, sranja: ma nije nam bilo tolko zbog bombardovanja, nego počele i neke žene da se okupljaju.. dozvasmo ih iz
nehata.. naime, šta?: taman zveknu sirene, ode struja i pojavi se nato, a nas ti desetak idiota: upali agregat i one reflektore, poskidamo gaće
i natrćimo se preko ograde uz obavezno vikanje prema svetlećim tačkicama na nebu, tipa: pušite ga majmuni itajrad.. tako se navadiše
komšinice razne i sa gomilom hrane i druge lepote, krenuše da nam razjebavaju koncepciju.. uskoro od basketa ne beše ništa..
umro je pod pomamom: te miss sisa bloka 45 za sezonu padalica 99(pobedila ljilja sa 3sprata koja je godinama živela u invalidskim kolicima, za koju smo svi znali da je pametna, al niko da ima fenomenalne sise), te miss dupe i mr dupe kuvaju supe na dan kada je pala toplana(pobedila dženi, bocketova tadašnja žena, velšanka, koja je došla iz neke škotske vukojebine za njim, a on zbog keve sa 11sprata)+(moja malenkost je bila muški viner, što das krije, nije sramota) ..
bilo je i miss najnegovaniji brkovi u naših psihoanalitičarki(ne smem reči ko je pobedila, možda ovih dana postane "ministarka" pa nije baš zgodno, jeli!?), mr čevapčić u svakom smislu(ko i uvek braca od prekoputa).. počeše i igrokazi naših renomiranih i nedokaznih
dramskih umjetnika/ica, sa obaveznim stop kadrovima nakon svakog zveka koji se mogo čuti.. e, bio je i jedan zaista ledeni, stop kadar: jedne noći,
po običaju smo završavali roštilj i pivo, kretali na torte i vino, planirali kako da u fotama kasnije nateramo četiri najveće veštice iz kraja
da se filmski, međusobno ljube i posle nam opisuju svoja osećanja prilikom uplitanja otrovnih jezika.. i taman smo bacili vodu preko žara od roštilja, diže
se po običaju dimčina, te kad je isti krenuo da se sleže, shvatismo da nas par očiju iz nekog lebdećeg čuda gleda s nevericom i osmehom a pod
britanskom zastavom.. usrali smo se.. tih dvadesetak sekundi lica u lice uz skoro nečujno brujanje avionskog motora koji je lebdeo u mestu na petnaestak metara od
našeg raja, rezultirao je direktno sa: gužvom u svim wcima na tom nivou, nekoliko lepe i zanimljve dece posle tačno devet meseci, nekoliko tužnih iseljenja do
kraja života i smrti, nekoliko uspešnih brakova(ludi mile i ljilja s trećeg=eno ih uživaju ludi od ljubavi) i nekoliko neuspešnih.. bilo je i jedno preotimanje(braca je mazno dženi)..
bilo je i nameštenih rezultata na jednom basketu: ujurili smo ekipu majstora koja je mađioničarskim i inim trikovima vraćala struju u naše deflorisane domove dok si reko spekulas-keks, i time ispižđavala celi nato.. dok se
krčko roštilj, mi onako uz pivo rešismo da ubacimo po neku.. i tako.. odraše nas sa 21:09.. pazi kad smo ih pustili.. šta?

I danas kada se setim tih dana, kao da se nisu nama dešavali. NS je gotovo svakodnevno bio na meti. Bili smo još podstanari u kući preko puta kasarne u centru Novog Sada. Ćerka tek što je proslavila treći rođendan. Već prvu noć smo skinuli dušeke iz kreveta i stavili u hodnik koji je bio izolovan kada bi se zatvorila vrata svih soba. Dovukla sam i kasetofon. Bilo mi je najbitnije da uspavam ćerku dok ne počne noćna mora. Sirene smo joj približili gledajući Malu sirenu. Kada bi krenuli da nadleću preko dana pravili smo žurku u hodniku i skakali po dušeku uz muziku. Danas kada je pitam da li ičeg seća, kaže da je stalno očekivala da vidi te sirene koje smo redovno slušali.

Snovi...
Jelena, moram da ti kažem da me je tvoja priča podsetila na san koji sam imala davne '93. Kada sam ispričala na faxu kako sam sumanuto trčala dok je vatrena kugla letela nad glavom svi su se slatko smejali, nesluteći da će za par godina to biti i naša stvarnost. U stvari, za neke, pošto je dosta imućnih simpatizera SM šetalo po Budimpešti.

najveca militari kukavica...pricali ljudi koji su isli sa njim na Kosovo da snimaju neke reportaze...od 2000-te pa na ovamo...Ako Jelena kaze UUUUUUUAAAAAAAAAAA! Mogu samo da dodam FUJ:)
Ne smem mnogo da ga pljujem koliko je lud mogao bi da me tuzi, ipak on saradjuje sa KOS, BIA, i ostalim sluzbama PREKO IVICE (I MARICE) :)))
Kome, dalekobilo, nedostaje moze da gleda njegove militari kreacije na nacionalnoj tv Kosava gde je udomio svoj serijal Preko ivice...
A on je pisac, da, da...napisao je roman "Poslednji zavet" u kome glavni lik, dopisnik svetske tv kuce, prolazi golgotu sukova Islama i Hriscanstva...iz te knjige se vidi da se vise pali na izvestavanje nego na militari :)

Tog 24.03 te godine zadesio sam se gde nije trebalo .
Moj cale nije bio politicki aktivan pa su mene u prekomandu u Ferzaj onda se zvao Urosevac prva tri dana su me slali levo desno po raznim "polozajima" i izbegavao sam ih sve dok me treceg dana nisu vratili u kasarnu. Gde je uredno bio smesten ceo pozadniski bataljon minimum 300 ljudi.
Vratise oni mene u moj stacionar, i ostali smo jos dva dana dok nas nisu pogodili drugi put, prvi put nije bilo mrtvih. E to vam je jeziv osecaj odjenom se sve zatreslo i podigla se prasina posle prvog praska. Mislio da ce sad da da nastavi kako sam to video u raznim filmovima i dokumentarcima, kad ono nista. Podigosmo se i ocistismo se i videli smo da je nas stacionar citav, izasli smo napolje i poceli da skupljamo povredjene i u tom momentu je bilo samo nesto lakse povredjenih.
Bili smo u ambulantim kolima, u ponovljenoj turi nesecam se koga smo odvezli prvi put, sofer kaze da sam ispred zgrade komande ja kazao da uspori i da otvorimo prozore da bi smo mogli da cujema ako neko jos doziva u pomoc. Culi smo je kao zvizduk pala je na zgradu komande na 30 metara od nas, ljudi koji su bili na platou na koji smo isli su izginuli,mojih godina.
Posle toga nam je bilo odobrena da se evakuisemo iz kasarne, kao da to nismo mogli odmah.
Prvih sam se godina plasio zvuka aviona.
Nisam je nikoga branio tamo niti sam zeleo da odem niti mi je svo to imalo smisla niti ga sada ima.
Preko 50 ljudi je stradalo na razne nacine u mojoj okolini tokom ta tri meseca.
Zbog necega sto nije imalo nikakvog smisla.

probala sam da se setim šta je meni od svega što se ta tri meseca desilo ostalo kao slika no.1? Lomim se između nekoliko stvari, napisaću ih, pa ako bude neko glasanje bude, ako ne-ne. Elem:
1.Komšije koje se svakodnevno skupljaju ispred prozora moje kuće da gledaju bombardovanje uživo. Naša kuća nalazi se na mestu sa kojeg se moglo videti i kako tuku Majevicu i Rafineriju, i Frušku Goru. Pošto im je nakon nekog vremena dosadilo da se okupljaju tek tako, počeli su počesto da roštiljaju, čime su se direktno, na najbezobrazniji način, suprotsavili roštiljanju Natovaca.
2. Imali smo amatersku radio-stanicu, što znači i direktni prenos bombardovanja. KAda,recimo, avion uzleti iz Mađarske, Aviana, Hvratske, Bosne, ondašnji radio-amateri kažu "10 aviona poletelo i pravcu Srbij". Nakon par minuta čuješ drugog amatera koji potvrđuje da su avioni prešli granicu i uputili se ka Novom Sadu. Svaki sledeći sa svoje lokacije potvrđuje njihov prolazak, tako da smo mi u svakom trenutku znali koliko nam je otprilike ostalo vremena do detonacije i gde će otprilike biti. Najgore su zvučali oni poslednji u nizu, oni frikovi što su svoje zadatke obavljali dragovoljno viseći po krošnjama na fruškogorskom drveću: "Upravo su ispaljena dva Tomahavka, pravac Majevica!!"
Kuku, mi smo taj pravac....I baš kao i tvoja drugarica, mislila sam da li da legnem na najsigurnije mesto? Ispod dovratka svoje švapske kuće od čerpića? Gde ću, šta ću, ide ovamo...!!?? Konačno, otišla sam do prozora, sećam se, noć je bila, i pogledala na gore. I videla sam ga, čini mi se na par metara iznad mog krova. Ogroman. Leteo je jako sporo, nekako se pomerao na dole i opet dizao na gore, šuštao i zvučao kao da se pokvario. Oprosti mi bože i svi ostali, ali tada sam pomislila nešto što nisam smela ("samo da stigne cilj").
3. Posle nekog vremena počela sam da stavljma radio na prozor, da i komšije slušaju uživo prenos, da im ne klize oni ćevapi i svinjski vratovi na suvo.

Zanimljivo pitanje je i: kako ste se osećali kad se sve završilo?
Da li vam je bilo čudno? Neobično?
Da li vam je nešto u životima odjednom nedostajalo?

ovog jutra. Ponedeljak je grozan sam po sebi još kad pada kiša i kad si u dilemi da li da se sretneš sa "njim" ili ne (aah) baš može da izgleda bljak (a mislila sam da sam prerasla te gluposti tipa--muškarci). Nego oodlična si bila u ulozi komandanta.Ja ću morati da priznam da sam ispala taaaaakva kukavica-- odmah sam spakovala neke sitnice u rančić i pošla u podrum zgrade (s obzirom da sam bila sama u stanu). Usput sam srela moju majku koja mi je rekla mrtva 'ladna--ćao sine--ja njoj--ćao mama i svaka je nastavila svojim putem --ja u podrum, dole a ona kući, gore. Inače takva je bila tokom celog bombardovanja. Sećam je se s papilotnama na glavi i cigaretom (eeh tipična srpska majka a?)izvodi neku akciju tipa -- puni neko bure vodom da bi imali vodu ili nešto slično. Ali sve to mrtva'ladna i vrlo često s papilotnama -- pa sad, taj momenat da ostanemo lepe, je kod nas srpskih žena izuzetno prisutan, šta ćemo! Padale bombe ne padaleee...

Ja sam početak tog nesretnog dana dočekao na Kosovu, pošto sam tamo do pre 5 godina i živeo. Ljudi su, kao i obično, bili više sigurni da neće nego da će početi. Niko nije verovao. I onda odjednom sirene. Mislim da se nikada nisam više zaledio nego tog popodneva. U skladu sa mojim utiskom od malo pre, nakon prvih sirena komšije su počele da silaze u podrum kao da su krenuli na veliko spremanje. Osmesi na licima, po koje ćebe pod pazuhom, nešto vode... Svi su bili u fazonu, hajd'mo malo da se druzimo jedno par sati/dana dok se ovi odozgo ne smire i ne shvate da treba da idu kući, 'jer ovde nemaju šta da traže', 'nek prvo obrišu ispred svoga praga'... I onda se to 'druženje' iz par dana produžilo na skoro tri meseca. Nikada necu zaboraviti svog starog 'druga' iz dana bombardovanja - moj ranac u kome je bilo spakovano lekova, sanitetskog materijala (tako li se kaže za zavoje, flastere, gazu), nešto hrane, dokumenta i vredne stvari... Kao da mi je to moglo pomoći... Ali tih dana se čoveku činilo da nekako sve svoje hoće da ima sa sobom, pa kako bude. I fotografije... I uspomene...Iz večeri u veče sam išao u taj prokleti smrdljivi podrum, spavao na klupi ili bdeo čitavu noć, dok su svi oko mene bili kao da su pomerili pameću. Oni su se čak zabavljali. Strasno! Nisam mogao da verujem da u ljdima ima toliko mazohizma. Grozno! I tada, a tek u danima koji su dosli po zavrsetku bombardovanja, sam shvatio da moram da odem. I otisao sam, i nije mi zao. Zao mi je samo sto u Srbiji još žive ljudi koji su mi dragi. A ne mogu ni da verujem da danas u Srbiji, 8 godina posle, ponovo cujem neke glasove koji bi se rado tukli sa svetom. I to od onih koji su tih devedesetih 'pevali' drugu pesmicu od one koju danas 'pijuču'. Dokle, pitam se?

Pored toga, bombardovanje mi je uvek asocijacija na mog oca koji se kao nikada u svom životu ta tri meseca naspavao. Dok smo mi bdeli on je kategorično odbijao da napusti dragi mu krevet. Sreća, da onima odozgo nismo bili baš nešto interesantni. Hvala im, a onima koji su izgubili živote zbog nečijih suludih 'ideja' večna slava.

22. uzeli smo kuče, moj sadašnji muž i ja...otac je negodovao - živimo privatno, studenti, ko će to da plaća, ne komentarišem mnogo, samo podsećam da radim...
Dok je Lidija, uz brundanje Baneta, muža joj (kod njih smo stanovali), punila, već krcati podrum koji je ovaj pokušavao raščistiti od djubreta koje je njegov pokojni otac godinama skupljao po otpadu za da se nadje, kroz um mi je provejavalo da ovaj put nećemo da prosipamo vodu iz balona...
Iz Niša smo otišli nakon nedelju dana, videvši da će to potrajati...sećam se taksiste koji nas je vozio, štaka pored sedišta i njegove priče kako je naleteo na voz i ostao u jednom komadu, vozili smo se istim autom - dobre stvari ne valja menjati, rekao je i poželeo nam sreću...na stanici se svadjamo sa vozačem koji oće kuče u boks da stavi, zbog kontrole, neće on posle da plaća kaznu...uzimam torbu (s kučetom) i krećem ka izlazu, Ivan me juri, zaustavlja, kažem mu da idemo stopom...posle nas isti vozač pokupio nekoliko stotina metara od auto puta...ako samo zacvili - letite napolje...
U gradu koji smo ostavili za sobom odjeknula je sirena...
Uvek mi je bilo lakše kad se oglasi, da znam na čemu sam, da ne očekujem.
Strah sam zamenila besom...ne znajući da ću se godinu dana kasnije zalediti na mostu, piljeći nemo u ogromna vrata tvrdjave, dok je nada mnom brujao motor aviona...

Psovala sam svaki put kad sam čula pesmu u kojoj je otadžbina naša sa nama sigurna i jača, psovala sam i avione sa terase pod pločom koji su nadletali i ukrštali se iznad naših glava, psovala sam i one, negdašnje urlače, što su ćutali samo dok ne sidju dole, pa odozdo pozivali ove odozogo da im samo sidju, pa da im oni pokažu, da...

Moj kum je sve to posmatrao polomljenog kuka, imobilisan, brat mog muža, mobilisan, je prenosio krevete za oficire preko ledine za vreme vazdušne opasnosti, nekom detetu sam pomogla da uradi diplomski, da maturira, sa TV-a dreči Bata koji ubija hiljaditog zlotvora, sirena kasni, blizu smo kasarne...udar, kamenčići dobuju po asfaltu, čini mi se kiša je...Ivan kaže da se sklonim, odbijam da se sklonim, ne znam zašto, stojim nasred ulice, nisam uplašena, nemam nikakvih emocija, ne čujem ništa...tišina dobuje u ušima...a onda talas koji prolazi pored nas i zaustavlja se na školskim prozorima uz prasak...okrećem se desno, po inerciji.
U staklu koje pada vidim odraze ljudi, čini mi se svih ljudi čiji se život završio u talasu bezumlja i poželeh da imam moć da sve to zamrznem, premotam...poželeh da mi je psovka jača od svih zvukova, poželeh da krikom jednim prerežem nebo i pustim sve ptice ovog sveta da ga prekriju, da se od lepeta krila moramo nadvikivati, da sve stane, osim ptica i oblaka i kiše.

Pančevo...Očekujući neizbežno a opet s neverovanjem, dojavili su nam prijatelji s druge strane "velike bare" da su "steltovi"B2 krenuli. Večernje igrarije sa malim detetom, večera, kupanje i čitanje knjiga prekinuli su čudni tupi, nepoznati potresi i onda sirene.Brzi dogovor i pokret za Belu Crkvu. Pančevo je i dan danas opasan grad, i kada je sve mirno, a tada je bio, u najavi, bliže paklu. Bežanija. Zovem oca koji je u drugom delu grada da se spremi najnužnije i čeka ispred zgrade, počelo je bombardovanje. On odbija da shvati ali "važi". Nestanak struje. Pakujemo se, pričajući sinu da idemo na par dana na izlet. U glavi racionalni haos, šta poneti : nužno za jednu torbu, nužno za par dana ili nedelja, nužno i za leto koje nam dolazi za par meseci, nužno zauvek...Odbacio sam torbu kao korisnu – trpam sve u navlake za jorgane i ćebad. Veće je. Supruga, ono što se tiče dečije opreme a ja sve ostalo. Nemam pojma šta sam sve trpao u navlake koje sam posle jedva uspeo da podignem i složim u kola. Znam samo da su mi na umu bile fotografije, albumi koji nose uspomene i sve sam ih poneo.
Za stariju ćerku (16 godina) je naprečac odlučeno da ide kod prijatelja preko »velike bare«. Dao sam joj pasoš i sa majkom je iste večeri otišla u Budimpeštu i dalje u daleku Ameriku. Ko je mogao predpostaviti šta će se ovde dešavati? Misli su nam išle u pravcu opstanka, bar će ostati živa...Nismo se videli 10 meseci od kojih su dani do 11.juna bili kao srednjevekovna stega za mučenje.
Otac nas nije čekao ispred zgrade, legao je da spava jer, »ma kakvo bombardovanje«!?
Kada smo se najzad potrpali i krenuli, na prelasku preko pruge, potisnula nas je unapred silina bombi koje su pale na Utvu a plameni stub koji sam video u ogledalu je oduzimao osećaj u udovima. Čak se nisu toliko ni čule. Auto je poskočio a dete smo smirili rečima da sam brzo prešao preko šina.
Brzo smo stigli u mirnu Belu Crkvu gde su se sirene jedva čule i gde je taj deo pritiska bio sveden na minimum. Tek tada smo, raspakujući navlake, pronalazili sve moguće i nemoguće korisne i drage stvari koje smo u magnovenju užasa trpali. Tu je bilo mesta i za vhs rekorder, kasete, slikovnice, baterije, sveće, knjige, društvene igre, sve igračke... sve stvari koje su nam mogle poslužiti da simuliramo detetu kućnu atmosferu i spokojstvo. Mi, odrasli, smo bili prepušteni agoniji. Ja sam od ponedeljka do petka izvršavao »radnu obavezu« u Pančevu i bio pripadnik UD SOM (udruženo društvo samostalnih oženjenih muškaraca). Biciklario sam po gradu osluškujući i njušeći, instiktivno predosećajući gde će tog dana tući po gradu i periferiji pa se s takvim predosećajem sklanjao na počinak u jedno od mogućih prebivališta. Sklonište nisam preferirao. I mogu se pohvaliti da sam uvek bivao najbliže moguće mestu bombardovanja. Da li je to bila hemijska industrija ili šrapneli kod sup-a ili kasarna, nije bitno. Podsetio bih se a i moje kotežijance i kudeljarce na rakete koje su u ravnomernim intervalima padale na kasarnu. Tada sam bio potpuno izbezumljen i van ikakve samokontrole. Naočare sam kretao da uzmem više puta i nijednom u onom mraku, nisam otišao po njih a za to vreme su rakete preletale i zlokobno grmele i da je uvek izgledalo da će udariti po nama. Prozorska stakla su se raspadala. Potpuni košmar. Krenuo sam, čak, u podrum ali videvši iskrivljena lica pod svećama, odustao sam. Izašao sam na ulicu i shvatio da mi noge poskakuju od drhtavice a zubi cvokoću. Panika..ne. Strah...DA. Veliki. I nikako da rakete prestanu da tuku. Tih 7-8 raketa su bile van vremena. Kada sam posle pogledao na sat- prošlo je 20-tak minuta. Večnost.
Pakao rafinerije 18.4. video sam iz dvorišta kuće udaljene 60tak km vazdušne linije. Zaplamtelo nebo na zapadu a kroz par minuta zadrhtaše svi prozori i escajg po kredencima. Kuma se poradjala!! Rodio se dečak...Život je neumitno išao dalje uporedo sa jahačem Apokalipse. Možda je neko baš tada odlučio da kupi jahtu od cca 2 mil DM uzimajući pare sa Kipra.
Užasi smrti i uništavanja! »Zašto« kao pitanje nije se postavljalo, već je nadolazilo kao molba i kletva!!
Slava i večni spokoj, svima koji nestadoše ispraćeni suzama a molitva za nesrećne koji ostadoše sa bolom.
Petar

ne moras nista da mi pricas...znam coveka, pricale su mi kolege koje su isle s njim na Kosovo kako se tamo ponasao :) pa kako je panicio kad su prelazili autom preko rupa, svaki put je mislio da su bile mine...

jelena, sjajno, nadareno, nema sta!

zateklo me na semaforu, dunavom uzvodno, u evropi.
na vestima javljaju da su avioni krenuli. posto stojim na crvenom, izlazim iz kola i idemo do druga koji je u kolima ispred mene - ispricam mu novost.

totalna panika me hvata jer mi je tata "dole". mama dosla da mi pomogne oko selidbe. i ona odlazi 1. aprila, nije shala, jer: "i tata bi isao kuci da sam ja dole". ostajem bez texta.

u agoniji provodim sve te dane non-stop konektovana. kao zombi se pojavljujem na poslu, radim s 20% kapaciteta, jer je onih 80% angazovano za prikupljanje informacija vezanih za "nebeski narod". moje kolege imaju razumevanja n atome sam im jos uvek zahvalna.

sedativno dejstvo na mene je imao smao moj otac, nepobedivi optimista, koji je od svega bezao u san...spavao je kad god je mogao i jednostavno ignorisao svaku opasnost. jedino je zemljotres ozbiljno shvatio. a, taj zemljotres me je dokrajcio - tada mi je postalo jasno da su i nebo i zemlja udruzeni...a, te kise, tog leta, to cu pamtiti... i 15 godina mature...po poplavi...

24.03.99. sasvim slučajno negde na Kosovu
Prve sirene oko 14.30... Lažna uzbuna a ja perem kola.
Uveče, makedonski centralni dnevnik počeo je live snimcima iz Aviano baze, f-16-tica koje poleću. Cela familija uža i šira ispred TV-a... I dok oni gledaju i nagađaju da li nas plaše, hoće li nešto biti ili ne ja odlazim u sobu, oblačim kombinezon uzimam pištolj, zaduženu pušku i kažem im "Ajde svako svoje torbe u ruke, obucite decu i...
Nestaje struje... Sirene histerišu... Čuju se detonacije jedna, druga, treća...
Sabirno mesto za kosovske Srbe bilo je u školama, vrtićima i sličnim objektima. Ne s ciljem zaštite od bombardovanja nego s ciljem lakše zaštite civila u slučaju koordiniranog napada OVK.
Kroz mrkli mrak trčimo ka jednoj osnovnoj školi, žene, deca i stariji unutra, mi naoružani oko objekta na obezbeđenju... Struja je "došla" tek oko 06.00.
I nestajala svaku noć oko 19.00 prvih mesec dana, a onda je neko sa malo više pameti skontao da i nema potrebe gasiti struju celom Kosovu jer smart bombama, laserski navođenim raketama i sličnim spravicama ništa ne znači da li dole nešto svetli ili ne...

ja tek sad videh blog posto mi vikend obaveze ne dozvoljavaju puno slobodnog vremena a bogami nemam ni zelje.
pa ja sam u tom periodu kao i mnostvo drugih radila na IN RADIU koji jos uvek postoji i koliko se secam mi smo poslednji ostali u etru i emitovali program. secam se kao juce posto sam tad radila kao muzicki saradnik na smeni vest da su dosli u zabranili rad radiju 021. meni je bilo vrlo zanimljivo i drago da nerviram sa muzickim izborom i one koji su bili prisiljeni da nas slusaju. who is the best otvori nebo za mene npr. ja sam im bas bila trn u oku. bas je bilo mocno mi smo se drzali koncepcije i ostali dosledni dok tadasnji gazda nije poceo da zove konkretno mene i da se dere zasto u 19,10h idu darkowood dub i jarboli. e tu je bio kraj bar sto se mog rada na radiju tice.
mene je zateklo bombardovanje u 19,55 h kod kuce! ja se vrlo dobro secam da sam otisla na fakultet tog dana u toku pre podneva i brzo se vratila posto nikog nije bilo. slusala sam vesti, ja mislim bbcijeve na srpskom oko 15h koje su rekle da su avioni poleteli iz avijana i da ce biti tu oko 19h. sto se tice novog sada malo su okasnili.
to vece nisam bila na radiju. nisam bila no onog dana kada su gadjali most slobode (posto su se tada prostorije radija nalazile u fruskogorskoj ulici) ali sam te avione propratila iz svoje kuce tj sa terase jer su se pokvarenjaci spustili u korito dunava i tako dosli do mosta slobode. sasvim normalna stvar je da smo imali gelere po terasi. dok sam ja to shvatila dobro nisam i gore prosla. oko mog mesta je bila postavljena protivavionska odbrana tako da nam je danonocno bio vatromet. a dozivljaj je bio kada sam setala psica koji je tada bio vrlo mali a jos i blesav(ta vrsta su ludaci) pa kad krenemo nasipom i niz nasip, a vojnici pocnu da vriste posto sakriju pontonca i skelu jer je iz mog mesta isla skela ka sremskoj starni ide i sada. bas ima puno dozivljaja od tada.

tekst Vam je zaista odlican!
Vidim da Vam ni ovde ne poklanjaju onoliko paznje koliko ovo pisanije zasluzuje i da Vam, kao i kad govorite, upadaju u rec i pricaju svoje dozivljaje.
Dosta je to ljudski :)

pozdravljam i jos jednom cestitke!
LunaParkic

na tekstu Jelena. Ja stvarno nisam znala da ce do svega doci. Radili smo predstavu i u pozoristu provodili po 10 sati dnevno,bila sam ufurana u rad, TV nisam gledala nedeljama. Premijera bila 23.03.99. 24.03. bila u skoli kompjutera i vracali smo se autom iz skole. Negde u daljini smo videli bljesak i prokomentarisali ala seva sad ce kisa. Ni u ludulu nisam pomislila da ce biti kisa bombi.Saznala sam kad sam dosla kuci. Trcala sam od prozora do prozora kao da cu nesto vise saznati. Tata me je smirivao a ja sam ga naterala da ide kolima po mamu koja je bila na poslu. Nisam mogla da iscekam ni da se brat vrati kuci. Mislila sam samo da smo svi na okupu pa sta bude. I sve vreme sam bila najmirnija kad smo svi zajedno.Uskoro sam pocela da razlikujem da li nas nadlecu puni ili prazni. Prvo sto sam pomislila te veceri sad necemo moci da igramo predstavu. Skloniste nismo ni imali. Samo jednom smo svi izleteli iz stanova, na Uskrs, bilo je bas neko ludilo. Kad smo se svi malo smirili ceo komsiluk je izneo farbana jaja i provelismo noc ispred zgrade. Uskoro smo poceli da igramo predstave i da pravimo programe za decu, valjda iz inata, tad mi je bilo bolje. Imala sam privid da zivim. Pila sam kafu sa kumom u vreme sirena i nije me bilo briga. Ona je plakala jer nista nije znala o bratu nedeljama. Culi su da je upao u zamku negde kod Zubinog potoka i to je sve. Pojavi se tacno na moj rodjendan, maj, sunce, trava zelenija nego ikad, ja vozim mamu na pijacu i vidimo ga kako ide od autobuske stanice. Zaustavila sam auto na sred ceste i istrcala da ga izljubim, plakala sam. Moj brat mobilisan u rezervni sastav policije, bar je tu, u mestu, mislim. A onda su poceli da ga pritiskaju da potpise da ide na Kosovo. Sa tatom sam se svadjala da su pametni oni koji su zbrisali i odveli decu a on me je ubedjivao da je najlakse pobeci.Psovala sam vlast a mama me ucutkivala da me ne privedu. Pomagala sam joj da sadi bastu a do tad nisam razlikovala list persuna od lista sargarepe. Kad je sve prestalo bilo mi je mnogo gore. A posledice? Pa preplakala sam sve vase komentare, to valjda dovoljno govori.

Ja sam misilo da i tamo gruva?

secam se tih dana sam razmisljao o tome da konacno starujem moju prvu skolsku ljubav,... ali te veceri je odjeknula jaka eksplozija iz pravca strazevice. gospodin kojadinovic se pojavio na studiu b i rekao da mirno krenemo prema sklonistima. svi su trcali u panici, matorci su se vetj organizovali a penzioneri su skoncavali od straha secajuci se '41. jedna od cuvenih scena te veceri jeste da iako sam imao samo 14 god. zajedno sa drugarima nisam osecao nikakav strah. fric je lozio penzionere da albanci uz amerikance napreduju kopnom ka beogradu... konacno celo bombardovanje se pretvorilo u dugacki letnji raspust a branka se smuvala sa drugim deckom.
neka sve zrtve bombardovanja 1999. pocivaju u miru.

Esen je dosadan grad u Rurskoj oblasti (Nemachka), i u istom sam ja dozivela da gledam u naslovu pomenutu predstavu Biljane Srbljanovic (verovali ili ne) bash u martu 99-te! Bombardovanje tek shto je pochelo. Ja tada studentkinja koja zaradjuje za zivot i fax potreban novac u bistrou esenskog pozorishta "Grillo". Dobijam tri karte za predstavu, od nemachkog glumca koji zna da sam iz Srbije. Srecna zbog karata, a posebno zbog ogrmnog platna koje se spushtalo niz chitavu zgradu pozorishta sa ogromnim slovima 'Belgrader Trilogie' - istovremeno izbezumljena bombardovanjem. Predstavu sam preplakala. Sledeci dan nisam mogla da radim. Ustvari, ja sam htela da radim, ali sam bila jako agresivna (tako mi je barem recheno, ja ne znam vishe kakva sam bila). Dali su mi sedam dana slobodno. Produzili nakon toga josh sedam. Potom me nazvali i pitali: " Mozesh li ti da radish, a da ne mislish na bombardovanje?" Rekla sam da cu pokushati... Nekako sam se dovela u red. Morala sam, chekali su nepalceni racuni. Svaki dan sam mislila na sve vas ... tamo negde po nekim bunkerima.

A zasto je na ovom blogu toliko komentara obrisano - sve prazna polja iako postoji naslov. Nekih koji su obrisani se secam - nista u njima sporno. Zna li neko???
edit
A neki su zacrnjeni?????

na mostovima, (skoro) jednako su me nervirali heroji na krovovima... nameste se i cekaju, da pocne da 'gruva', 'roka', 'cepa'.... a oni hrabro gledaju...

neko bre gine tada, mozda, stoko, a vi se odusevljavate spektaklom...

Priči, istini za volju, nisam prisustvovao u celosti, nego samo jednoj njenoj epizodi: momentu dolaska u radio. U to vreme, radio sam jednu emisiju na spominjanoj radio stanici i dobro se sećam momenta kada je Jelena, oko pola devet, umarširala u redakciju, sluđena sopstvenim prisustvom eksploziji jedne od prvih bombi koje su pale na Srbiju.

Da crnjak bude veći, upravo te nedelje sam redovan (višegodišnji) termin svoje emisije (četvrtak) trampio za sredu.

Predveče su počele da padaju bombe, i istog trenutka je zabavno-muzička emisija pretvorena u "breaking news" informativni program. Uzgred, Radio Dunav se nikada nije mogao pohvaliti kvalitetnim informativnim programom. Novinari poput Jelene bi bili primljeni na audiciji, i čim bi, mesec-dva kasnije, shvatili u šta su se uvalili, bežali bi glavom bez obzira. Na takvoj stanici, naročito ako se uzme u obzir da sam bio vezan samo izvođačkim danas-jesi-sutra-nisi ugovorom, možda sam mogao da se, kao RTS, pravim da se ništa ne dešava, ali su u radiju počeli da zvone ne samo telefoni, nego, otprilike, i pepeljare i aparati za gašenje požara, pa bi ignorisanje cele priče bio loš potez... mnogo gori nego loš informativni program.

Uglavnom... zasukao sam rukave i počeo da, pred mikrofonom, evociram sećanja sa časova odbrane i zaštite, ali i da okrećem brojeve lokalnih radio stanica iz drugih gradova, i pokušavao da prenesem ono malo informacija koje sam mogao da prikupim.

Novinari su počeli da se spontano okupljaju... Jelena je, ako me sećanje ne vara, stigla među prvima... čitali ste njen deo priče, pa imate pogled "sa te kamere". Okupljanje redakcije, međutim, nije značilo i priliv novih informacija: telefonske linije su bile toliko zakrčene, da je trebalo čekati po desetak minuta na slobodan signal. Normalan rad je bio potpuno nemoguć.

U svoj toj gunguli, u jednom trenutku sam u program preneo podatak da je pogođen i vojni aerodrom u Somboru, ali da kolege sa tamošnjeg radija nemaju saznanja da ima žrtava. Ova izjava će me zamalo koštati hapšenja: zazvonio je telefon, a isfrustrirani potpukovnik čije prezime nisam uspeo da zapamtim mi je održao slovo, preteći da ću, ako nastavim da iznosim vojne tajne i informacije od strateškog značaja, na vojni sud stići još pre ponoći. Na moju molbu da u radio pošalje nekoga "od svojih ljudi" da bismo se dogovorili šta smemo da emitujemo a šta ne, nabusito je odgovorio da će "svoje" slati samo da nas sve pohapsi, i to vrlo brzo, ako smesta ne preknemo da "kenj**o" u program.

Ubrzo je u radio stigla i urednica koju Jelena spominje u svojoj priči. Ta žena je, inače, imala odlične kvalifikacije za svoju funkciju: pre nego što je sela u fotelju, radio je kod kuće slušala svakog dana, a rukovodstvo Lutrije (u čijem sastavu je stanica radila) je u nju imalo stoprocentno poverenje... što i nije previše čudno kada se uzme u obzir da je direktorica radija (istovremeno i direktorica Marketinga Lutrije) bila njena rođena sestra :)

Moja smena je trajala do 23h. Kako sam u svojim terminima emitovao otprilike 90% strane muzike koja u tom trenutku nije dolazila u obzir, a pošto je ormar sa fonotekom bio pod ključem (koristio sam svoju privatnu arhivu), jedino što mi je preostalo je da u krug vrtim deset numera sa CD kolekcije bečkih valcera, numera koje sam u mirnodopsko vreme koristio kao instrumentalne podloge za priču.

Na pitanje šta radiš, sutradan je pola grada odgovaralo sa "ništa, slušam valcere" :)

Da bih upotpunio ovaj "kadar sa druge kamere", spomenuću i to da me je pred mikrofonom nasledio "Može Biti Samo Jedan" Aljoša, čvrsto rešen do zore od sebe napravi kombinaciju srpskog Džeka Kilijana i Larija Kinga.

Inače, pošto vidim da vam je podatak da je Aljoša bio radio zvezda u Novom Sadu nepoznat (ovaj detalj je gotovo potpuno zaboravljen i u NS), častiću vas sa nekoliko pikantnih detalja koje ljubomorno čuvam u sećanju: dotični majstor je svoje smene najpre radio pod pseudonimom Šerif (kako su sugrađani doživeli pojavu "šerifa" iz Predejana kod Leskovca, najbolje ilustruje podatak da mu je neko od lokalnih mangupa usred bela dana ukrao Juga parkiranog pred Studentskim domom). Mesec dana kasnije, Šerif je pustio pesmu "I shot the Sheriff", promenio pseudonim u Ponoćni Kauboj, i pokrenuo emisiju o filmu koju je nazvao, od reči do reči, "Ponoćni Kauboj i njegov konj Šerif u Bioskopu" :) Srećom po mentalno zdravlje slušalaca, emisija je umrla pre desete epizode.

moja garica Radmila našla muža u atomskom skloništu, kao u lošim domaćim filmovima. Primetili smo mi da visi u skloništu, ali se ona pravdala blizinom one iste gorespomenute kasarne...Pošto su se besomučno kartali, ja sam prvo mislila da je flipnula, da se navukla na kocku. Ali, nije na kocku.

utisak nedelj"a" mart 1999:
1. prvo vece bombardovanja , mama trese neku ljovisnu na tv-u jedva svoje misli cujem iako sam u susednoj sobi...ipak nacujem neku kao sirenu i to je onaj trenutak kad sebi kazes: ma daj sta se tripujes, ipak otvorim prozor izbacim glavu najdalje sto mogu (ipak 7-i sprat) i cujem neku kao stidljivu sirenu (beogradska prva sirena je stvarno bila stidljiva) i nigde nikog po ulici...otrcim ja u dnevnu, kazem mami i tati “ljudi sirena”, cale umre od smeha “ma daj mala jesi luda, pricinilo ti se od ljovisne”...otvorim ja prozor, nateram ih da naculje usi kad ono stvarno...moj tata pravo u spajz (gde bi drugo prosecan srbin drzao alkohol) izlazi sa flasom rakije i martinija da se nazdravi...ja u fazonu “jesi normalan sta ti je”, on kaze “ajde lepo mi da nazdravimo sad je milosevic definitivno gotov, skenjace ga sigurno”...ja u nedoumici “jeste tata skenjace ga al ce i nas?” Na to se moj tata nasmejao nikad sladje u zivotu (nikad necu razumeti odakle mu tolika sigurnost) i kaze “ko, Nato? Ma daj, pa to je ozbiljna vojska, ugasili smo ga samo ako dodju rusi da nas spasavaju, toga se ja jedino plasim”...i nali mi solidnu dozu martinija u eurokrem casu (najvecu)...ja kao malko ipak jelte u panici kao “pa tata sta cemo sad, kao skloniste i to” i opet ce on “ma koje skloniste sa histericnim babama, ovo je bre moderan rat, au deco al su vas trovali partizanskim filmovima”....ja iskulirala posle eurokrem martinija i proveli smo vece slusajuci radio slobodnu evropu kao i sve ostale veceri i noci....
2. dan kada su pogodili milosevicevu kucu moj otac priredjuje gozbu- svoj cuveni riblji specijalitet da se proslavi sto su slobi i miri citiram “letele gace po dvoristu”....nista njemu moja objasnjavanja da svejedno naseg vrhovnoj komandanta boli uvo i da je on daleko, sve to moj tata zna, simbolika je u pitanju i to mora da se obelezi...sve vreme se smeje i vice “jao agresori, sta nam radite”...
3. ono sto je mene stvarno i zaista u tom kao ratu totalno istraumiralo nije agresija natoa i bombe koje su padale 200 m od moje kuce (RTS, generalstab itd) nego kada su domaci agresori u vidu nase vojne sile krenuli da nam opsedaju kucu jureci mog brata za mobilizaciju...to je bila prava trauma....zvonjenje na vrata svaki dan, raspitivanje kod komsinica i u lokalnom centropromu kad je poslednji put vidjen u kraju, i na kraju i poziv nekog visokog “cvarka” direktno na kucni telefon: razgovor moj oca, koji je dalekih ’60-tih vec primenjivao kasnije uobicajene taktike izbegavanja vojne obaveze te istu nikada nije ni obavio, dakle taj razgovor mogao je da posluzi dobro kao neka podloga za b92 dzingl (jos zalim sto ga nisam snimila dok sam slusala na drugom telefonu)...dakle bilo je to ovako
general puk. “cvarak“ taj i taj: dobro vece mi trazimo tog i tog
tata: da, da to je moj sin
general: dobro a gde je on sad, mi dolazimo vas nema, niko ne otvara vrata
tata (mrtav ladan): znate, najbolje bi bilo da se najavite kad dolazite,a ne da nam prepadate komsije, mi radimo pre podne gospodine, nismo kod kuce, a moj sin je negde u crnoj gori ja ne znam, ima vec skoro mesec dana
general: pa dobro on mora da se javi pod hitno tu I tu
tata: znate pocela neka kao turisticka sezonica kod crnogoraca, ne znam tacno gde radi, a i ne verujem da ce se vracati pre kraja leta
general (vec ispizdeo): jel vi druze znate da je rat i ratno stanje, kakva turisticka sezona u crnoj gori vi niste normalni
tata : molim vas, ja za vas nisam drug nego gospodin,a to za taj vas rat, ja nisam obavesten i ne mora da znaci da je to i moj rat
general: doci cemo vam sutra na vrata sve cemo vas pohapsiti, kakav je to nacin
tata: samo izvolite dodjite, cekacu vas sa svojim advokatom, nemojte pre 15h , jer sam na poslu dovidjenja prijatno. Spusti tata slusalicu i kaze ovako: j.... li ti mater, salji svog sina a ne mog da mi vracas u limenom sanduku, p.... ti materina...(izvinjavam se na psovkama, treba ipak docarati atmosferu)...
ja sam se na drugom telefonu sa mamom tresla od straha i istovremeno se divila mom tati kako se suprotstavlja i pobedjuje srpskog ramba u sred rata...
General nije dosao u 15h, moj tata jeste dosao na vreme sa posla da ga doceka, da se ispricaju o tom ratu koji se posle par nedelja i zavrsio....potom se brat i vratio sa destinacije na kojoj je proveo tri meseca koja je bila svega na par stanica tramvajem od naseg stana....
Jedini zaista tezak i beznadezan momenat bombardovanja je kada je ubijen Slavko Curuvija, tada sam stvarno mislila da je to svima nama kraj, i kada sam sebi rekla gotovo je, jos par ispita i otisla sam, sto se i dogodilo posle 6 meseci.

ali prvi dan rata nije ostavio toliki utisak na mene vec svi sledeci

ajd da zaokružim!