Jelena Krajšić | Blog B92
Skip navigation.

Labris

Banka hrane

 
Srbija 2020

Jelena Krajšić

Novinari

Samo da vam kažem da vam Aleksandar Jovanović, ukućanininim u Velikom bratu, brani profesiju. Tako kaže. Rekao je advokatu Željka Joksimovića sve u lice i rekao je Maji Mandžuki "izvini". Bilo na TV B92 večeras.


Cena života

I dalje svakog dana jedna žena u Srbiji umre od raka grlića materice iako je taj oblik raka izlečiv. I dalje je kod nas najveći broj obolelih od raka dojke.

Od pre pet dana jedne žene više nema među nama. Njene maloletne ćerke su me pitale: Zašto baš ona? Ne mogu deci da kažem da pitaju vlast, lekare, javne ličnosti, i ostale koji su mogli nešto da urade, a nisu. Moram da ih lažem da je tako moralo biti.


Još o Dunavu

Te 1969. ceo svet je gledao prvo spuštanje na Mesec, Amerika je napala Kambodžu, a Sony je omogućio video recording.

Te 1969. godine jedna devojka je u Futogu čistila ulicu ispred kuće kada je naišla svadbena povorka. Zamišljajući sebe u onoj predivnoj haljini, uzbuđena kao i sve žene u selu kada naiđu svatovi, pozvala je mamu da vide mladu. I onda je usledio šok. Mlada je bila njena starija, rođena sestra, a nju niko nije pitao kakva treba da bude sestrina venčanica. Nije imala priliku da joj popravi frizuru. Nisu imale priliku da šapuću i da se kikoću.


Dijagnoza

Direktoru javnog servisa očigledno nije dovoljna reality svadba, pa je odlučio da napravi svoj sopstveni show. Za naše novce. Na našoj frekvenciji.

Imam još nekoliko pitanja za direktora:

 

Kome je dozvoljeno da upadne na snimanje emisije koja se emituje uživo na frekvenciji javnog servisa?


Science Fiction

Olimpijada je za mene najlepša i najvažnija sporedna stvar. Opening ceremony kada hiljade mladih, uspešnih, nasmejanih ulaze na stadion je potpuno veličanstven prizor, koji mene ostavlja bez daha. Gledam sve: od gađanja glinenih golubova, preko stonog tenisa, plivanja i kajaka do kraljice atletike i princeze gimnastike. I naravno: Maraton!

Jedna od mojih životnih želja je da odem u Peking u avgustu 2008. Još jedna je da dočekam da Beograd dobije organizaciju Olimpijskih igara. Na ovom mestu svi, sasvim opravdano, umru od smeha, ali ova moja nerealna želja u sebi sadrži i neka druga nadanja. Ako bi Beograd nekad u budućnosti stigao dotle da organizuje najvažniji, najveći i najlepši događaj na planeti, kakav bi to Beograd bio? Kakav bi bio Novi Sad? Kakva bi bila Srbija? Ne mogu ni da zamislim.


Let me introduce...

My friends. Tu su Peđa i Srđan, Kebra i Vijetnamac, drvo i dva direktora... Uglavnom su za mene virtuelni, a jednim delom veoma, veoma realni i veoma dragi. I na kraju, ali ne manje važni, tu su moji drugari kojima skoro da mogu biti mama :)


Rvanje sa tranzicijom – ženski stil

Zovem se Marija.

Marija iz Novog Sada.

Imam 40 godina i lepo se razmišljam da li da «uzimam četrdeset prvu», mislim, šta će mi još jedna ovakva godina života?! Dvadeset godina živim i čekam da neko primeti da se meni ne sviđa život u tranziciji. Suši mi se kičma, opada kosa i lome mi se nokti od takvog života. Maturirala sam dok se pakovao vojvođanski jogurt za revoluciju kojom je tzv. tranzicija počela. U tranziciji sam se udala, rodila prvo dete napustivši studije književnosti početkom rata, preživela inflaciju u ogromnom strahu od gladi, rodila drugo dete posle rata koji se, recimo, okončao dejtonskim sporazumom, a pre bombardovanja 1999. Plakala sam kad su pukli Varadinski most, išla skelom preko Dunava kod sestre u Petrovardin i svađala se sa tatom koji je za sve krivio amere i imperijaliste i pravdao sve domaće likove koji su u stvari odlučivali o mom ženskom životu u tranziciji.


Godišnjica

Jedna druga godišnjica me ovih dana potresa. I ko zna koliko nas potresa sve i dokle će nas potresati, bili mi toga svesni ili ne. Imala sam te '86 devet godina, ne sećam se baš tog 26. aprila. Ali se smrznem i oduzmem svaki put kada pokušam da shvatim kakve smo mi ljudi budale.


Ta napadna manjina

Ima jedna manjina koja me ugrožava. Ne jako, ali me mršavci ipak ugrožavaju. Više mršavice nego mršavci. (Jesu, manjina su.)

Svakog dana uhvatim sebe u razgovoru o kilogramima. To je moj problem, dakako, ali su pripadnice dotične manjine toliko uporne da se veoma teško borim protiv njihovih napadnih stavova. Kada razmišljam o tome šta je lepo, poželjno i zdravo, uopšte im ne zavidim. Sa druge strane, podsvest zatrovana ofingerima sa modne piste me konstantno kljuca. I koliko su samo uporni! Do koje granice planiraju da idu sa idealnom težinom, ali i sa idealnim godinama? 42 kilograma i 14 godina? To je mera?


Global Warning

Svi, ali baš svi, imamo ogroman problem. Planeta nam se raspada. Nema u ovoj priči mesta za naše i vaše. Nema mesta za teritorije, nacije, granice...

April 2007. je najtopliji april u istoriji merenja u Velikoj Britaniji, a ostrvljani mere još od 17. veka. Odosmo dođavola SVI ako nešto ne preduzmemo.


Zeleni ekran

Ljudi, mene jako nervira fudbal. Tačnije, nervira me to što svi gledaju fudbal. Deluje mi nekako strašno kada pomislim da će zauvek biti jako važno to trčanje za loptom i da tu nema spasa. Šta bi moglo da se dogodi da fudbal postane manje važan, da me ostave na miru? Evo moja drugarica Nataša i ja sinoć sedimo, a oni naravno gledaju fudbal. I otkud sada fudbal četvrtkom?! Natašu ne nervira toliko, ona malo voli da navija. Izdajnica ženskog roda :)


BlogMonmartr?

Bila sam na tribini “Internet – sigurna ženska sajber kuća“. Govorile Vladislava Gordić Petković, Žana Poliakov, Tatjana Vehovec and me. Meni je bilo izuzetno prijatno, uvek mi prija žensko društvo, publike bilo baš malo, ali nekako to nije bio problem. Mene prvi put u životu pitali za mišljenje itd. No, to sve nije sada važno, sada je važno da je neki opšti utisak tribine kako je blog B92 grozno mesto na kom se mi svi stalno svađamo, pa kaže: Blog B92 je BlogBankok (kliknuti na BlogBastards©) u odnosu na BlogMonmartr, i još kaže: Nemojte tako, Bangkok je divan grad.


Svi smo odgovorni

Svi smo u jednom momentu u životu doneli neku odluku, učinili nešto ili propustili da učinimo, i to je bila polazna tačka na putu kojim smo stigli baš u ovu tačku. Zašto sam ja u subotu uveče otišla na žurku, a ne u Beograd? Donela sam takvu odluku, i sutra kada neko baci neku novu bombu mogu samo da se pokrijem ušima. To što je situacija u državi generalno loša jeste rezulatat delanja/nedelanja svih nas. To što su izborni rezultati takvi kakvi su jeste i moja odgovornost. I zbog toga što nisam nešto više ili manje učinila sada nemamo vladu, gomilu problema nema ko da rešava, a veoma retke novinare koji govore o ovim ozbiljnim problemima nema ko da zaštiti. To što se zločinci šetaju ulicom je i moja i vaša odgovornost. Zašto nismo bili glasniji? Zašto nismo bili jedinstveni u nastojanjima da se obezbedi poštovanje osnovnih ljudskih prava? Zašto smo se opustili?


Ubili su Donu

Rastrgli su je pitbulovi. Ti odvratni psi, koji jadni nisu ništa krivi, rastrgli su našu Donu. Umrla je u najgorim mukama, ležala krvava danima, vodili je svaki dan na infuziju. Na samom kraju moja mama govori joj da ne umre i da je jaka, a ona, mala moja, prikupi poslednju snagu i ustane da udovolji mami i sestrama. Gleda ih onim pametnim očima. Nisam nikada pomišljala da bih zbog životinje mogla biti ovoliko tužna.


Blog B92

Političari i uvrede

Mene su učili, i zahvalna sam na tome, da ako pišem novinski tekst ili blog ili ako pravim emisiju moram da imam stav o temi i da treba da budem provokativna. Iskustvo me je nažalost naučilo da se u ovoj državi najviše pažnje poklanja tekstovima i emisijama u kojima su glavne zvezde Koštunica, Čeda, Tadić, Nikolić... dobro prolaze i Velja i Čanak.


Syndicate content