Zivot je negde drugde - apel je uspeo !!!

Apel Andreja Pavlovic

Pocetkom februara ove godine zahvaljujuci informacijama koje sam dobio, kao i svesrdnog angazovanja moje sugradjanke Snezzane, pokrenut je apel za pomocc malom Andreji Pavlovicu, kome je neophodna hitna transplatacija jetre... Bilo je i sumnjIcavih, ali su prevagnuli ljudi dobre volje, te poslednja informacija, koju sam upravo dobio, glasi....ANDREJA CE BITI U ITALIJI DO KRAJA MESECA, gde ce biti uradjena operacija!

Koristim se ovom prilikom da se u ime ANDREJE I NJEGOVE MAJKE ZAHVALIM SVIMA KOJI SU UCESTVOVALI U OVOJ AKCIJI I TIME DOPRINELI DA SE ANDREJI POMOGNE! 

SVIMA OD SVEG SRCA HVALA, SA NADOM I ZELJOM DA CE NAM SE USKORO ANDREJA JAVITI IZ ITALIJE, NAKON USPESNO IZVEDENE OPERACIJE...SA TOM NADOM I TIM ZELJAMA, PRENOSIM VAM U CELOSTI MAIL, KOJI SAM DOBIO OD SNEZANE...

Srce se piše kredom na tarabe

a može i na zidu kod šporeta

srce moje i tvoje

(Olovka Piše Srcem)

Nastavak priče od 8. februara – Život je negde drugde – apel!

Taksi za zaustavlja u ulici Dimitrija Tucovića, br. 15. Sa leve strane me dočekuje baraka, dinosaurus radničke kolonije, predvidjena za rušenje.

Ne znam tačno na koja vrata da pokucam, okrećem se, nekog bih da pitam.

Kroz otvoren prozor vidim ženu

- Izvinite, treba mi Dragana Pavlović

Iako sam je prestravila svojim jedinstvenim nastupom, nasmešila se i rekla

- Ja sam.

Penjem se uz stepenike i posmatram neugledna vrata ispred sebe. Ona mi otvara i dalje se osmehujući. Ulazim i ne primećujem u kakvom je stanju hodnik, za koji kasnije saznajem da je zajednički (a po izlasku vidim neke parčiće linoleuma iza kojih, kao da mi se podsmevao razrovan beton), samo osećam nervozu i vonj budji kako mi se uvlači pod nozdrve.

Pokazuje mi gde da udjem. Izvinjava se što je nered, kaže da nema baš puno vremena za sredjivanje. (nered = hrpa papira sa nalazima, predlozima, molbama, žalbama...) Uzvraćam osmehom.

Vadim iz ranca svoju fasciklu i još uvek se dvoumim da li da joj dam crteže koje su moja deca iz škole crtala za njenog sina. Svaki pokret mi deluje usiljen, izlišan, bespotreban.

Prelomih, i kao, da ne zaboravim, dajem joj crteže, ona se široko osmehuje,

- Andreja, pozva ga.

Osećam kako mi se grlo sužava, teško dišem, gledam u one crteže kao da hoću da mi prenesu nešto lepo, da ne preplašim dete ovako unezverena. Ona ga još jednom doziva,

- Dodji da vidiš!

I odjednom na vratima stoji dečak, u prsluku za napolje, pruža mi ruku, meka je. Čudim se kako je topla, u sobi je hladno. Peć u uglu jedva da tinja. Ja imam parno grejanje.

Uzima one nespretne crteže petogodišnjaka, sa kojih se smeju sunca i leptiri i baloni i cveće i kaže

- Mama, da ih stavim ovde?

Tek kasnije vidim da je to „ovde" fascikla sa svim važnim telefonima, potencijalnim kontaktima, ljudima koji obećavaju pomoć.

Ne zadržava se dugo u toj prostoriji sa nama. (to je inače i kuhinja, i trpezarija, i dnevna soba, i hodnik sa cipelarnikom, i prolaz do kupatila) Odlazi usporeno u   svoju sobu i posmatram kako mu noge lelujaju, i u glavi mi njegovo žuto lice i žute ruke i žute oči...

Hvala svima koji su bili deo ove priče!

26. mart 2007.

From:               Belgrade Head Office (Republic Institue of Health Insurance of Serbia)

To:                   Ospedali Riuniti Di Bergamo Azienda Ospedaliera

Subject:            Agreement on mutual collaboration between international transplantation organizations

Pismo je upućeno Dr Colledan-u, i u njemu izmedju ostalog, piše i sledeće:

Hereby, we declare that all expenses regarding the forthcoming transplantations to be performed in Italy shall be borne by the Republic Institute of Health Insurance Serbia and the same cannot be performed in Serbian health care institutions.

Accordingly, we call for necessary technical preparations to be made for two Serbian patients Pavlovic Andreja and Arsic Aleksandra, in order to be put on the

Transplantation Waiting List.

Želim da verujem u čuda.

Želim da zadržim ono iskreno nadanje koje smo imali kao deca, kada su nam sva čuda ovog sveta bila kao na dohvat ruke, kada je sam nagoveštaj novog dana nudio život na poklon, a mi, još sanjivi i topli, okrepljeni i ozareni, od samog jutra jurcali i jurcali...za nama je ostajala cika zvonkog dečijeg smeha...

Želim da verujem da život nije negde drugde, da je ovde i sada.

Želim da verujem da je nekada potrebno malo dobre volje, da bi se uradile velike stvari.

Želim da verujem da pred ovom decom tek predstoje godine jurcanja...

--
Snezana Mihajlovic Milosavljevic