gde ste pankeri, part 2

...nastavljam pricu tamo gde sam stao pre neki dan. U maju ce biti objavljena knjiga "Gde ste pankeri"!?

radost evropePo ondasnjim pravilima I kriterijumima zivota pankeri su izgledali sokantno. A I trudili su se da se gotovo uvek tako  ponasaju, shodno datim okolnostima. Pocele su po jaknama da se kace zihernadle I bedzevi. U pocetku “serpe” a potom I normalne velicine. Pojedinci su poceli da se farbaju u zeleno I roze mada je preovladjivalo przenje kose hidrogenom. Radost Evrope je tada pevala o tome;

"generacijo moja pa sta je sad ovo

kud prohujase godione nase

nekada smo bili glavni u gradu

a sadasnja deca nas izgledom plase.

Po sedam-osam bedzeva nose

na svakom uglu ofarbane kose"                       

Zahvaljujuci nekom entuzijasti u najpoznatijem Britanskom katalogu za narucivanje bedzeva, pojavili su se, bedz-Pank, (pank, napisano cirilicom) I bedz sa imenom Slobe Konjovica. Polako su od preko stizale I kozne jakne a splitska “Jugoplastika” je prepoznavsi momenat, plasirala na trziste plasticne (Ili bog bi ga znao od kog materijala) tzv. rokerke. Ko je nikada nije obukao, ne zna sta je muka. Pecati po telu od znoja bili su sasvim uobicajena propratna pojava, nosenja te jakne. Borovo je proizvodilo nesto nalik “martinkama”, vrlo sumnjivog kvaliteta, tako da mnogi od “prvoboraca” panka I danas imaju problem sa kicmom, zbog dano’nocnog nosenja istih. Zelja ka bilo kakvoj, dobroj, zajebanciji I negiranju svakog autoriteta krasila je novu ekipu u gradu. Najveci problem je tada, ipak, bio status pankera koji su u to vreme bili mahom, od strane roditelja, izdrzavani srednjoskolci. Trebalo je slediti svoje istomisljenike sa zapada, pobeci od kuce, I zapoceti sa revolucijom. Najduhovitije price iz tog vremena poticu upravo iz sukoba sa matorcima. Mladja (danas diplomirani istoricar) je revoltiran zato sto mu roditelji ne dozvoljavaju da farba kosu I teraju ga da uci  izgovorio antologijsku recenicu: “Joj, samo da zavrsim fakultet, kakav cu onda klosar da budem”! 

kulturoloski fenomen 

Polako, ali sigurno, pankeri su poceli da privlace paznju: sredine, roditelja, skole, dusebriznih sociologa, koji su se trudili da objasne sta se to desava sa zlatnom omladinom kojoj je dato sve, novinara ali I raznoraznih siledzija I sabana koji su na veliku srecu kosijanera (hipika) zauvek digli ruke od njih I ustremili sve svom snagom na novu, zivopisniju subkulturnu grupaciju. Pankeri su se u pocetku “nadobijali” batina ali ubrzo se ekipa prosirila I postala mnogo bolje organizovana.  Jedan od najvecih I najzescih okrsaja pankeri su imali sa tadasnjim pitomcima Vojne gimnazije. Postoje raznorazne price o tim sukobima. Istina je da su jedno vece pitomci uleteli u parkic kod “Moskve” I naterali nekolicinu da se uhvate u kozaracko kolo I otpevaju na sav glas cuveni partizanski hit. Predugo je trajala blagonaklonost policije ka sve agresivnijim atacima vojnih gimnazijalaca tako da su se sukobi prosirili, sve dok jedan po jedan pitomac nije odlazio put kasarne “najeden batinama”. 

Posle izvesnog vremena kada su se strasti, sa cuvarima “socijalistickog morala” malo smirile, pankeri su se preselili u parkic kod hotela Palas (zbog spomenika vojvodi Vuku nazvan “kod cetnika”), I jednom prilikom priredili spektakularnu tucu, koja je zapocela gadjanjem flasama, sa sminkerima ispred “Zlatnog Papagaja”. Razni mitovi su se posle ispredali o toj tuci ali je istina da se posle vise-dnevne hajke na pankere sve to primirilo. Jedina, prava,  zrtva je bio Darko Pacov, tada pevac grupe Humani Genocid koga je neko u guzvi ubo nozem u butinu.   

Sukobljavali su se pankeri I sa sticenicima Doma sa Dorcola od kojih je vecina bila iz Novog Pazara. Najagresivniji I najgori medju njima je bio izvesni Pinki koji nije prezao od toga da potegne noz na slabije od sebe. Zavrsio je ispolomatan na platou Filozofskog fakulteta u trenutku kada je mislio da je “ovladao” prostorom. Kao direktan povod tome je bio samar koji je udario Tanji Svedjanki. Usledile su silne policijske racije I potere, posle toga. Niko, nikada, nije otkrio, ko je te veceri ucestvovao u tuci, posle koje su pankeri ostavljeni na miru, barem za neko vreme. Ja se secam toga sa osmehom. 

“Ajde da ih bijemo”, siledzijska filozofija, potpirivana medijima I celokupnom javnoscu, koja je opravdavala agresiju na grupu, koja je “podrivala system”, sistematicno je dobijala zamah. Pankeri su naravno, terali po svome.  Poceli su da se masovno osnivaju bendovi po Beogradu.

Prvu pravu priliku da uzivo prisustvuju koncertu pank muzike, “drustvo” je imalo na pank-maskenbalu u hali “Pinki”. Naziv manifestacije sam po sebi govori kakav odnos su nadlezni imali prema panku. Dva dogadjaja su obelezili taj “maskenbal”.

Prvi je slika Djoleta Rahaje, koji se na koncertu pojavio maskiran u Carlija Caplina, u listu, “Radio TV revija”. Fotografija je potpisana sa komentarom: “Momak ocigledno imitira Hitlera”, nastavljajuci u duhu tadasnje tradicije, da pravi socijalisticki novinari uvek moraju biti na oprezu,  pravi krstaski rat koji se vodio protiv pankera. Uz konstantnu zamerku da su bezrazlozno ruzni, prljavi I zli, novinari su poceli da ih prozivaju da su nacisti. A oni su vecinom bili anarhisti ili ultra-levicari.

Drugi je cuveni Canetov “performans”, kada je kao pevac Urbane Gerile lakom za kosu prskao prve redove publike urlajuci: “Uaa, sprej protiv dzibera. Uaa, pips, za seljaci’”! Epilog je poznat. Cane je zavrsio u bolnici sa polomljenom vilicom. 

nastavice se…