Queen of the Night F i Papageno u meta-svetu

Cool, ponekad mi se čini kako bi bio dobar jedan permanentan blog gde svi nabacujemo teme da bi onda mogli najbolji ljudi da ih odrade.

Tj specijalizovani blog kao dirigent, bez obzira da li izvođači hoće da slušaju dirigenta ili ne, pa tako zadržavamo i prednosti "orkestracije".

sledece nedelje pisemo o tome
mnogo mi se dopada ovo sto kazes , da najbolji ljudi pisu o nabacenim idejama
da izadjemo iz monomanije
a ostanemo u sferi blogovace koja je very tainted

Zamislio sam se posle vaših snažnih emocija
i odmah pomislio na bele zlatiborske narcise.
I ne znam zašto, pomislio sam
da im žuti londonski narcisi
sigurno nisu ni prići po lepoti,
mada londonske nikada nisam video.
Ne znam zašto ali osećam da imam pravo
i smem tako da mislim.

I onda sam hvatajući nit vaših misli
i emocija, pomislio, da vas teško
u Americi mogu razumeti o tome što im pričate.
Oni pak koji pokazuju razumevanje
su dobri ljudi koji su sačuvali humanost
koja je nama genima prenošena,
i to ih izdvaja od drugih i približava vama.

Razumeti vas mogo samo duhovna braća,
oni koji imaju i čuvaju svoje staze
detinjstva, one Andrićeve staze ....

EL EN

razumem i ja tebe sada kad to pricas sta je bilo i kako si se ti osecala okruzena ljudima ovde u americi za vreme rata. dve godine pre bombardovanja sam postala americki citizen i veoma su mi tesko pali dogadjaji u srbiji.mislim da je to jedan zajednicki osecaj koji smo svi doziveli.i mi koji zivimo van kao i ljudi sto zive u srbiji.meni je bio zadatak da se sto pre sredim i vratim u normalu.mislim da sam to donekle i uspela.

:)

gde si,da li si dobro i da li imas posledice od onog krpelja?

hvala sto se brines:) Dobro sam, i posledica nemam koliko ja znam. Davno je to proslo.
Inace, zivahno pisem po blogu, moz' da proveris:)

a mrzi ih da pitaju,ova slika gore je je beba xrisna ili xrisist ili sun of the east.

Ima ih koji misle da dobro nije uvek lako definisati (interesantna bi tako bila asimetrija između dobrog i zla).

Super post, btw.

"Naučiti sam(a) sa sobom" kao nezavisan posao je, po mom mišljenju, najverovatnije utopija. Tj čini mi se da je učenje sa sobom - sa drugima iterativno. Ja mislim da je baš ta refleksija od drugih neophodna. Malo s jedne strane, malo s druge. Inače pretimo da završimo u zagrljaju relativizma.

Nekad čovek i za tuču mora da održava znanje ceo život :) iako si ti u pravu, naravno.

Saglasna.
Samo ne bih rekla "utopija", rekla bih da je to samo zahtevan i velik posao koji rođenjem, u suštini, BIRAŠ da obaviš. Češće se bira NE i zato si u pravu da to deluje kao utopija.

Meta-svet je prostor u koji stupaš da bi saznavao/la. A mehanizmi mogu da budu različiti, od sopstvene samoće, preko knjiga, slušanja ljudi, iterativno u procesu ja-drugi i naravno na mreži, od nedavno.

Mene bi zanimalo istraživanje da li je uvećana brzina prenosa i razmene informacija među ljudima promenila suštinski dotadašnje ljudske navike pri komunikaciji?
Istraživanje o tome koliko smo se, ustvari pomerili od "spoznaj sebe" preko "ništa novo pod suncem" do "ne postoje novosti, smao istorija koju ne poznaješ" (Platon, rimljani, Truman)?
I koliko, kako i da li uvećana brzina kominiciranja, osim što je prostor šanse za nove komunikacije, stvarno unosi nove ili briše uvrežene, loše mehanizme?
Ja jedino što mislim je da - štedi vreme, neopisivo. Ali mi se istovremeno čini da se "online" kominikacija ponaša slično nama rođenjem - ontogenetsko i filogenetsko "copy/paste", pa kao da smo, živeći ovo "bebeće" vreme online meta-sveta, ustvari bez šanse da izbegnemo loše mehanizme komuniciranja.
Meni se, naravno, neopisivo sviđa život na mreži! :))

Pre svega, moraju da postoje ljudi...
I... Ne moraju uopste da se sloze, ali mogu da komuniciraju bez agresije. E, tome se ja nadam.

Da bi ljudi komunicirali bez agresije, neophodno je da oba sagovornika zele zaista da komuniciraju. Mnogi ljudi misle da komunicariju - a u stvari za jedini cilj imaju nametanje svojih stavova. Ili u tzv "komunikaciji" vise slusaju svoje misli, dive se svojim recima - nego sto su spremni da cuju drugog - sto je osnova dobre komunikacije.

prakticno ste odgovorili na svoje pitanje - jer akko nam je primarni cilj da budemo bolji, sigurno smo vec spremni, odnosno prihvatamo 'tezinu' kao pozitivnu jer JEDINO stalno preispitivanje vodi ka vrhu (ovde 'profitiranju u fuziji horizonata'- Nsarski je kadgod lepo pisao o tome, ali zbog nestanka 'search' opcije, ne mogu da nadjem)

e da je tada bilo mobilnih, interneta i koječega, bi li mi bili tu, ili bi iz ekrana i ekrančića kidisali u beta svet?

e da su pisci odvažniji ikad bili ko bi nam o nedešenom i nedorečenom pisao?

Da, mi muškarci negde grešimo u tim prvim koracima :)

sve je bilo mnogo jednostavnije:
Pošalješ janjičare da za tebe otmu onu koja ti je zapela za oko, i gotovo.

Njoj onda ne preostaje ništa drugo, nego da prema tebi bude fina i da ti laska.

u sličnom raspoloženju. Dvoje dobrih prijatelja,
prelepa Pamina i Papageno diskutuju o srčanim pitanjima.

Ne zna se dal je na blogu teže do Pamine il magične frule (dovoljni su i zvončići :)

Mocart i uvek Mocart. Moze i Mozart kugle.

Uh, može, al tu nam u meta-svetu nepomože ne magična frula :)

Hajte, molim Vas Milane? A google svemoguci?
Izvolte

Nije svemogući! Ako ja to ne mogu da pojedem kad žena ne gleda nije svemogući :)

I relativizam ima granice :)

Znam. To je moj dodir ocima. I...

Bas ste mi promenili raspolozenje. Eto! Ucinilo mi se da volite Mocart kugle i da biste rado jednu smazali sad, dok Vas gospodja ne gledi, ali ne ide:(

PS DA, ali granice su relativne, moj Milane - rece Ajnstajn:)

Ma da, volim Mocart kugle, mi smo čak učlanjeni i u klub ljubitelja čokolade.

Nego je ovaj tred otvorio Fixer, on muti vodu biopoljima i ostalim. Evo mu još jednom, za kaznu, Tango od Jimmy Williamsa

...al šta ćemo sa delom života gde ne može :) Tj sa autonomnim agentima.

Ok je upoznati puno ljudi preko bloga gde imamo realnu šansu da većinu vidimo i u četiri oka, ok je upoznati neke na-veliku-daljinu za koje su male šanse da ih ikad pipnemo, al šta to znači upoznati mnogo ljudi koje nikad nećemo videti uživo, a sa kojima vodimo neku interaktivnu diskusiju.

A da li ste nekada razgovarali sa likovima nekih romana dok ste citali knjigu?
Ja,vala, jesam.
A takve tek necemo sigurno NIKADA sresti:)

To nije isto, tj ne zadovoljava kriterijum autonomnosti.

Dobro, nije isto. Slazem se.
Ali, covek je misleno bice (res cogitans). Ne mogu u ime drugih sa sigurnoscu, ali u svoje ime = bez obzira na ne gledanje, ne kontakt, ne poznavanje = postoji razmena misljenja. Neka Vas inspirisu, pa razmisljate dalje (i sami ste to napisali). To nema veze sa kontaktom. To je reakcija na misao izrecenu (napisanu) iako ne poznajete osobu koja ju je ispisala. Sigurna sam da imate misljenje o nekim "nick-ovima".
Mozda bi bilo lepse da sedimo u nekom inspirativnom enterijeru i razgovaramo, ali svi mi? hm...tesko?
Moje veliko dete catuje na skajpu sa vrsnjacima po svetu. Obicno je animacija na ekranu: kafic, sto za kojim sede dve osobe, a iznad glava im se, u oblacice ispisuje tekst. Strip u zivotu - meta stvarnom:)

mislim da je blogosfera i dalje daleko od romanosfere!
sve vuce na kvantitet iz koga izvlacis male stvari,i to je od bloga puna kapa :-)

Ali zar nisu to različite stvari? Na blogu je "stvar" živa i nezavisna. Tj prilagođava se kontekstu, responsive.

U romanu šta god mi uradili u jednoj liniji junak u sledećoj i dalje peva svoju pesmu.

Na blogu, bre, ljudi hoće da se tuku, uzvraćaju udarce :)

Naravno da je daleko. Ali, ja nisam mislila na napisano na blogu, vec na stvarne ljude, kao aktere na blogu i likove iz romana, kao izmisljene "ljude".
I, zavisi koje blogove citas - na nekima ces se nasmejati i zabaviti, na nekima ces nesto nauciti, neke ces samo procitati, a neke ces, boga mi, zaobici. Bar ja.
Blog je ipak mesto za relaksaciju.
Ustvari, slazem se sa tobom u svemu gorepomenutom:)

Mozart kugle ne jede Kejt
zato joj je takav state:(

a zasto bi virtuelna komunikacija morala imati veze sa upoznavanjem, mogucim ili nemogucim? i da li to znaci da ima smisla komunicirati samo sa onima za koje postoji sansa da ih nekada sretnemo?

ne znam da li si sasvim na ovaj aspekt mislio, ali bih volela da prokomentarisem na jednostavnom primeru 92-ojkinog bloga - cini mi se da postoji solidan broj onih koji nemaju aspiracije za upoznavanjima, pripadanjem, povezivanjem, niti bilo cim licnim. meni je ta komunikacija, koja je zdrava, uvazavajuca i pristojna, mnogo zanimljivija i smislenija za blog od "ushemljivanja". cemu taj lone rider stav i nasto? saznajes, ucis, proveravas sebe i svoje stavove. cak i pasivno ucestvovanje u smislu iskljucivog citanja ili postovanja komentara na koje niko ne komentarise (the absence of communication?) su mi skroz ok.
medjutim, najveca vecina funkcionise na onom licnom - blogeri vec imaju sklonosti ka odredjenim komentatorima ili vip-jevcima, postoje mini-drustva, mnogi su se znali ili preko bloga upoznali, neki su se cak i smuvali. prosto, covek ima potrebu za bar necim od sledeceg: drustvom i pripadanjem, umrezivanjem, za potvrdom sebe, svog misljenja i principa, za emocijom. i u tom smislu razumem tvoje pitanje.

ono najbitnije - u svim tim raznim tipovima komunikacije svako ce se sustinski ispostaviti onakvim kakav jeste, sooner or later.

marcipanski pozdrav

Ja kad kažem "ok" u onom gore navodu mislim na "standardno", tj u relativno malim količinama različito od standardnog pa tako deo neke kontinualne socijalne evolucije.

Kad upoznamo veći procenat ljudi sa kojima komuniciramo samo preko bloga onda, pretpostavljam, u nas socijalni život unosimo ozbiljniju strukturalnu promenu pa sam ja samo postavio jedno šire pitanje. Šta to znači?

Okruženje ima fundamentalno dugačije karakteristike gde ja kao najvažniju karakteristiku vidim pomeraj od empatije ka znanju. Pa dodatno otuđenje u formi davanja sebi proizvoljnog vremena potrebnog da nešto kažemo. Itd. Ja nemam dobru ideju gde ovo, u nekoj ozbiljnoj proporciji, može da ode. Tj bilo bi naivno pretpostaviti da bi i ovakva struktura ostala statična, i tako "laka" za neku amatersku analizu.

Ključnu stvar ja vidim ovde, znači, u komunikaciji sa velikim brojem ljudi koje nikad nismo videli (zbog ograničenog vremena automatski imamo manje tog vremena za ljude koje smo videli).

Kad nekog vidimo u živo tad se, po mom mišljenju, najčešće desi neki emotivni lock-up, entaglement, sinhronizacija koja onda traje u zavisnosti kako s tom osobom nastavljamo da komuniciramo.

Tj razdešene osobe se donekle podese :)

U pravu si, vreme bi i samo online resilo ove "probleme" ali onda ga treba više, vremena, a mi ga imamo u ograničenim količinama. Kad online komuniciramo s malim brojem ljudi ili u vrlo ograničenom vremenu onda, po mom mišljenju, ovaj "problem" ne postoji.

na neki čudan način, mada uprkos prelomu ;), dopao mi se tvoj komentar.

"...nemogućnost u dobacivki kolko te bre volim, razumem, želim.. kolko mi trebašššš!?!" - kao razlog spoticanja u svakoj, ne samo blog-komunikaciji.

Slažem se, samo bih još dodala i taj element ogledala i slika je potpuna.

A i naslov komentara je odgovarajući. o))

....da komunikacija nije uznapredovala jer da nije mi ne bi bili ovde...Prihvatanje ili odbijanje drugoga i ovde je prisutno, cak vrlo izrazeno, iako nismo u "biopolju"...E sad, da li bi neciji izgled, gest, pogled, grimasa uticali da ne prihvatimo nekoga koga smo on line prihvatili.. to vec ulazi u zonu relativnosti..moz' da bude al' ne mora da znaci...Najvaznije je da to nije vazno....vazna je cinjenica da ljudi imaju potrebu da i na ovaj nacin razmenjuju misli....neko vise...neko manje...i svako iz svojih razloga..

Iako je moje znanje Socijalnom Konstruktivizmu, kao i Convergent Evolucije površno, mogu samo površnosti da lepim i zaključim da je i neka socijalna forma convergent evolucije deo tog konstruktivizma. A dobre su šanse da mu online dođe kao neki akcelerator.

Fotografiju volim, da. Još u osnovnoj školi sam pravio na hiljade fotki pa prestajao kako sam prelazio na nove hobije. Poslednji put i najozbiljnije sam prestao davno kad sam zbog Luisa Greenfielda kupio Minoltu sa 8000 ekspozicijom no lopovi su mi je ubrzo ukrali. Sad se ponovo "palim" zbog jednog zaposlenog u firmi koji zna sve o fotografiji, kao i zbog listanja hardcopy i online kataloga :)

Koloratura, ok. Meni je i F6 (Queen of the Night F) interesantno kao metafora.
Tj i to mi je meta-svet, ne mogu da znam pošto su meni veće sanse da se tresu sajle od lifta kad pevam nego da pucaju stakla pa samo zamisljam soprane kako na kratko gube svest kad dotaknu F6.

A možda je, uopšte, doticanje perfekcije na kratko neka forma gubitka svesti, još jedan Conduit to Heaven.

Milane, ako nemate ništa protiv, da malkice "zloupotrebim" Vaš blog (sa nadom da mi nećete zameriti) i da obavestim zainteresovane:
Izložba fotografija "Trenutak sreće", Aleksandra Kujučeva, autora mlađe generacije, ponedeljak, 30. april, 19h, galerija O30NE (kao i uvek), Andrićev Venac 12.
Ja obožavam fotografiju, a čini mi se da je ova grana umetnosti neopravdano zapostavljena, pa eto...
Hvala Vama i (na) O30NE(u)!
Milane, nadam se da će zaposleni iz firme biti dovoljno ubedljiv.:)
Analogna ili digitalna fotografija? Predpostavljam da je ova druga u pitanju, ali da pitam, možda ste zaljubljenik u foto-oldtimere. Čitala sam skoro da će, e sad nisam sigurna ko, Canon ili Nikon, prestati sa proizvodnjom analognih aparata (da li kompaktnih i/ili SLR, opet nisam sigurna).
Digitalizacija je naša sudbina.:)
Pih, ne volim šablone, bilo kakve.:)

p.s. kad smo (još) kod doticanja perfekcije, da ne zaboravimo na Mozartov "Requiem". Savršenstvo. Harmonije. Bez metafore.
p.p.s. blog (i) kao meta potreba za strukturisanjem vremena

I meni se čini da je fotografija neopravdano zapostavljena. Ja nemam pojma kako je u srpskim osnovnim i srednjim školama ali u UK se umetnosti uopšte posvećuje premalo pažnje. Ovde se deca prebrzo "ušilje" i učenje se svede na samo manji broj predmeta.

Digitalna fortografija. Daje veću slobodu. U prirodi je ionako sve "zrnasto", pa tako i analogno. Iz praktične perspektive, tj amaterske kad je umetnost u pitanju, u fotografiji jedva da je primetna razlika u zrnu.

Interesantan je paradoks, iako je običan, tranzijentan fenomen, naglašavanja analognog u fotografiji kojoj je jedna od osnovnih pretpostavki da je realnost "zrnasta".

Kako raste rezolucija digitalnih aparata tako će nestajati analogni, ja mislim da je to neminovno.

Rekvijem, jeste savršen. Nažalost, nije ga celog napisao Mozart ali mi smo imuni na blemishes. Dobio je i na ceni kroz film Amadeus.

Ja bih film uveo kao predmet u škole, ako to već nije slučaj, a i učio bih decu i kroz film. Ja kad hoću ćerci na lukavstvo da pokažem da postoji muzička produkcija i iza S Club 7 ekipe onda im tiho podmetnem neki film da odgledaju, gde je muzika izdražena. I onda pomalo pričam usput, prljavi roditeljski trikovi :)

Život kao umetnost? Život kao umetničko delo? Zaintrigirao me je gosn. Čerevićan, pre neki dan, svojim textom na blogu J. Krajšić. Interesantan koncept. Šteta što ga nije opširnije pojasnio.
"...a neko veče u prijatnom (ženskom naravno ) društvu jedna koja se filozofiji kao životnom pozivu usmerava dotaknu krealizam te nam ne baš vičnim otom ukratko pojasni da je krealnost afirmisana krealizmom realnost koju mi stvaramo i eksterno & interno kroz stalnu interakciju sa subjektima i objektima u naporu da stvorimo SVOJ SVET, svet novine otvoren za promenu postojećeg ograničen samo nerazmaknutošću naših stvaralačkih potencijala.
- krealist UVEK daje prednost životu ,našoj jedinoj šansi."
Može li se to možda nazvati: meta umetnošću? Koliko bilo ko od nas ima slobodu da život tako tretira? Svest da ta sloboda postoji? Postoji li?
A, sad opet malo o fotografiji. Gosn. Budo oprostite.
Ili preskočite. I pozdravite Fixera. On je izgleda za popravke, veći stručnjak od Vas. Izvin'te na iskrenosti. Pri i uvuče me biopolje.
U fotografiji (da li samo) je najvažnija svetlost. Svetlost je presudna. Slažem se da digitalna fotografija daje veću slobodu, i dodajem udobnost (uslovno rečeno), ali u digitalnoj fotografiji nema one plastičnosti, dubine, kao kod analogne. Kvalitet je trenutno, još uvek, uprkos ubrzanom razvoju tehnologije (hvala im, samo neka napreduju), na strani filma. Ne znam kako će i da li će taj problem rešiti? Već ima slučajeva, da se visoki profesionalci, fotografi koji teže vrhunskom kvalitetu, vraćaju analognoj fotografiji. Videćemo.
Milane, oprostite na ovoj maloj digresiji od teme.
Ukratko (moram tako, šta ću), po meni, nema razlike između virtuelnog i real life. Ljudska priroda, na kraju, kao i uvek, daje pečat svemu. Od nje se ne može pobeći. Pakovanje je samo drugačije.

Možda :)

Misliš bot kome je još, na nesreću, proradio bug kad je naleteo na Missu Solemnis.

Ili, kome nije do slušanja, Missu Solemnis

Interesantan primer odnosa meta-sveta i ljudske jednačine (kad smo već kod botova :) )

Naime, osim za okorele profesionalce gde je priča druge prirode, Wikipedia article će imati duboko značenje za većinu ljudi koji vole muziku. Čak i ako nisu čulu misu, čuli je davno, retko slušaju itd.

Kako to? Kako je to moguće čak često i u situacijama gde niti znamo previše o misi niti o Betovenu. Šta nam je focus dok čitamo članak?

Iz jedne kritike: "...Music is asmong the most potent of all forces to alter human consciousness for better or for worse according to music.. It may be that a nation's morale can rise no better than the spiritual and moral level of its music. Cheap music produces cheap people..." koju biram kao primer jeftinog relativizma, pošto je centralna tema bloga relativizam sa svojom novo-rođenom online dinamikom (kopirano verbatim sa YouTuba).

Tj šta će to značiti kad jeftin bot počne da sluša bogatu muziku (pošto, npr, na blogu imamo i dosta toga)? Npr ja, na temu koju ne poznajem, zastanem pred komentarom nekog ko je odlično poznaje i počnem da lupetam, komentator mi odgovori, sve u ljubaznom maniru....

Ne znam ni sam. Ono što znam iz IT života je da nema te pametne ideje, na nekom užem problemu, gde ne postoji velika verovatnoća da će ideja doći od pripravnika ili studenta.

E sad, pripravnik ili sudent je i dalje i ustoj, IT profesiji. Blog to rasteže malo dalje sa "ukrštanjem" profesija. Fora je što sam ja gore rekao "uži problem" i teško je da od ovog ukrštanja ima neke vajde na užim problemima u većini situacija. Ali, odjednom počinjemo da prepoznajemo neke šire, zajedničke, apstraktnije obrasce, neki su nam novine i odjednom nam pravnik pomogne da rešimo IT problem.

Ps: Mene od bota do superbota deli sposobnost prirodnog lupetanja na blogu (ma šta neki mislili o dosadašnjem opusu :). Naime, kao da je lakše biti pametan na blogu. Čovek i kad uradi copy-paste, ili navede URL gde je neko već nešto rekao, pametno, ima utisak kao da je to prirodno došlo od njega samog, tj čoveka. A, bar za sebe mogu da pričam, lupetanje mi uvek nekako neprirodno, nisam ja, uvek se brinem da se sagovornik nije uvredio, poslednji grč kojeg nikako da se oslobodim :)

ti si HAL 9000
;)

.. ova tvoja komshinica Milina je ovo tako fino rekla, a mene su njene rechi asocirale na shkoljku i Boticelija i Veneru i radjanje i prijateljstvo i toplinu i...

...muziku...

A mene tvoj post asocira na asocijativnu moć koju multi-medija ima i-ili gustinu informacija koju može da "provuče" - tj slike, muzika i kompozicija koje ne možemo tek tako da potegnemo u običnoj konverzaciji.

I kad u nekom interaktivnom multimedia budemo mogli jedni druge videti, pa tako nadoknaditi deo izgubljenog kad poredimo online sa direktnom komunikacijom, dobićemo jednu novu, potentnu kombinaciju, dramatično novi kvalitet.

I ako i kad trenutna IT pasija za menadžmentom meta-informacija i ontologija urodi konkretnim plodovima, tako da svako pojedninačno može da organizuje sadržeaj i njegov "život" (sadržajev) na individualan način, mnogima će i online postati školjka, Ufizzi, šta god.

Evo vratio sam se pošto mi se učinilo da mi početak ovog gore komentara sa "A mene tvoj post asocira..." može pogrešno, agresivno da se protumači. Tj, kao da si ti rekao nešto provokativno pa sad ja žurim sa kontra argumentom.

Naravno, nije to slučaj, i sad sam rešio da ne menjam nego da se setim kako mi koji u običnom životu ne primećujemo reči umemo da budemo nesigurni kad nam ostanu samo te reči.

Tj kad ne možemo da se deremo dok pričamo, mlatimo rukama, pravimo face i slično ostaje nam veća verovatnoća da potencijalno pogrešimo u razmeni informacija, a o metainformacijama da i ne pričam. Naravno, strpljenje sagovornika je uvek rešenje za ovakve probleme, ali od mnogo sagovornika uvek preti opasnost da neki nemaju previše vremena.

Interesantno je i koliko sličica ili muzički klip umeju da potisnu reči u drugi plan, iako ponekad to nije cilj.

cini, milane da ti sad vices.dobro mozda nemlatis rukama ali kao da skakuces. pokusavam da shvatim kako si upao u taj zivahni
'state of mind'ako mogu tako da kazem. mozda te je nessto iznerviralo ili ti se pak nesto prijatno dogodilo.
a mozda zelis da poletis pa mlatis rukicama i skakuces.

salila sam se,valjda se ne ljutis.
saljem ti na poklon moju najomiljeniju sliku.
caravaggio-st.francis in ecstasy

Ne ljtuim, taman posla :)
Ja, u stvari, ne mlatim previše rukama kad pričam, al zato pričam jako glasno :)

Karavađo je super. Bacchus bi, isto, odlično legao :)

Iako čovek na blogu očas posla "popije" i ponekog Davida :)

kod karavadja, proshle godine je bila izlozhba karavadja u A-damu, povodom 400 godina od smrti rembranta, a poznato je da je jedan od rembrantovih uzora bio i karavadjo... izlozhba je osmishljena tako da se slike, oba slikara, na istu temu postave jedna pored druge, kao shto je tema smrt samsona...

... a mene je,nekako najvishe, impresionirala njegova slika bolesnog dechaka...

Bila i u Londonu pre nekoliko godina, pri Nacionalnoj Galeriji, ali izusetno loše organizovana, ni nalik Karavađu kog čovek može da vidi u Ufizziju - u odvojenim i loše izabranim prostorijama da mogu posebno novac da naplaćuju, gužva, puštali ljude na pola sata, prigušeno svetlo koje je zbog gužve, pa nemogućnosti da se čovek ispravno pozicionira, bilo kontraproduktivno, jednom rečju mess, po mom mišljenju.

Ta A-dam ideja je odlična, kod manjih majstora bi možda bila malo provokativna, al ovako, pretpostavljam, odlična.

I ja bih voleo da vidim Rembrantovo crno pored Karavađa.

interesantan taj hype koji se digao oko izložbe. Te oni dodaci u Independentu, specijali- meni se to sviđa (slično je bilo i za Matisa i Pikasa). A i sazna (neuki) čovek što šta: na primer, odakle ta Karavađova opsesija sabljama i noževima...

edukacija zahvaljujuci hajpu je skroz u redu, ali ne mogu da smislim guzve, redove, ograniceno vreme razgledanja i preskupe cene ulaznica za muzeje i izlozbe.
vi u lodonu ste srecni da za najveci broj muzeja placate samo dobrovoljnu donaciju, mada ne znam kako igde izbeci guzve.
ovde je jedina isplativa opcija (i u smislu cene, a i zbog mogucnosti previews, special opennings and viewings, pa i razgovora sa umetnicima i coctail parties) postati clanom par omiljenih muzeja.

Ovo trece je Karavadjov auto-portret-Bachus.

to je auto - portret, kao i otsechena glava Golijata koju drzhi David, gore na slici koju je okachio Milan.
Karavadjo je volio da slika sebe u gotovo mazohistichnom izrazu:o)

kao ovaj kod Artemisie Gentileschi:

kod artemisie je primetan veliki uticaj karavadja;o)

ove ne volim.previse su mi jezive.ima jedna njegova slika koju stvarno najvise volim al nemogu da se setim kako se zove. to je portret,mladica ili skoro zenski. nije veliki(prirodne velicine).skoro iz profila koji gleda prema gore dok na njega padaju zraci prosvetlenja sa neba.ako neko moze da mi nadje tu sliku bila bih zahvalna.mislimda je negde u vatikanskom muzeju.ne mogu nigde da je nadjem.moracu da odem u knjzaru u met-u.

nishta agresivno u prvom postu, jedino shto mi se ne svidja ideja da se posmatramo dok smo na on line vezi... izgubit ce se moc mashtanja i zamishljanja sagovornika, te ce sva komunikacija kojom se sada sluzhimo, a to je rech, slika ili video spot izgubiti na kvalitetu, poshto su nam reakcije vidljive, te nece biti potrebe da emocije izrazhavamo na drugi nachin.
Meni se ova vrsta komunikacije svidja, sagovornici postaju mashtovitiji, neko kao zox sjajno koristi sliku da bi se izrazio, neko ubacuje video spotove, citati se munjevito pronalaze, a ono shto kazhesh ostaje stalno zapisano, tako da je smanjena mogucnost laganja i komunikacija je iskrenija i samim tim kvalitetnija.Ljudi promisle i po nekoliko puta shta ce da napishu, kako bi izrazili svoje emocije, te samim tim i njihovi postovi postaju kvalitetniji... svako stoji iza svoje rechi,a i lektorka ima sve manje posla;-)

od scenarija sa "totalnom" online komunikacijom smo još uvek udaljeni svetlosne godine. Ne toliko tehnološki, koliko kulturološki. Ako ne veruješ, poslušaj ovo.

gospodja je verovatno imala pogreshnog uchitelja:):):)

Možda.:))) Mada mislim da njoj ni deset dobrih učitelja ne bi pomoglo.

Nego, pošto si ti moj učitelj za muzičke priloge, kako ti se čini ono što sam poostavljala na sve strane? :)
Trudila sam se da kao ti biram one sa naročitim doživljajem, ali ne znam koliko sam uspela. Nešto mi je izbor skučen. Ne mogu da se razmašem.:)

PS: Možda je i dobro što mi je izbor skučen. U suprotnom, ko zna šta bih poradila po blogu. :)

Nije lako pored Kazezozea stavljati muzičke priloge :)

Ja uvek imam na raspolaganju neko ličko igranje bez muzike :) (tj muziku svi rekonstruišemo dok posmatramo nadasve maštovito igranje :)

http://www.youtube.com/watch?v=rp-qDcQU6sQ&mode=related&search=

shta bih mogao da kazhem o tvojim muzichkim prilozim dracena, ali jedno je sigurno da izbor tvojih priloga spada u najtezhu muzichku izvedbu, a to je, koliko sam uspio da vidim, opera i tu je moje muzichko znanje dosta povrshno... mogu da dozhivim individualne kvalitete operskih umetnika, tek ako osetim da je glas dobio prizvuk prirode i nekako se uklopio u nju, a za to je potrebno ipak konstantno slushanje... evo ti moj izbor vrhunskog glasa koji najvishe volim da slusham dok jedrim na svom malom chamcu...

ps. mozhda je ipak bolje da potrazhish kvalitetnijeg uchitelja, nekog kome je to profesija, BoL na primer;-)

Noć u tropima Centralne Amerike! Fantastično! Iz obližnjeg sela dopire muzika marimbe (doduše električne), a svuda oko slušaoca vrve razne tropske zveri i zverčice, koje ova žena izvanredno dočarava glasom.

A što se priloga tiče, očigledno je moj izbor pogrešan, jer je njihova svrha bila da ih razume i doživi svako, ama baš svako, ko ih čuje, čak i "hronični mrzitelj opere". Kako to postići, ne uči se na univerzitetima. Ja spadam u zagovornike ideje da se vrhunska umetnost (remek-dela) dopada svima. Možda ne na prvi pogled, ali već posle kraćeg slušanja ili posmatranja se lepi za čoveka i ostaje njegov duhovni inventar za ceo život. Ona umetnost za koju je potrebno svo znanje ovog sveta mi se čini nekako nedovršena, nekompletirana, neprevrela i neprečišćena.

Super je ova, iako vreme radi ya Vuka :)

Već neko vreme postoje miševi koji su i daljinske komande :)

... a onda uhvatim jednu malu tugu, ovog trenutka evo : zašto ne možeš da vidiš nevene koje sam sinoć dobila ?.. stoje na mom stolu , lepi su narandžasto-žuto , kako samo neveni mogu , pa od toga lepši za ono , znaš , kada ne umeš da naslikaš : jer imaju otisak ruke koja ih je donela . i tu staje svaka komunikacija .

pa taj otisak ruke, sve i da smo uz tebe, tesko bi bilo videti u istom svetlu i sa istim znacajem koji ima za tebe.
fizicka prisutnost ne znaci obavezno i bliskost, razumevanje, poznavanje, deljenje emocije i trenutka. sigurna sam da znas i sama.
a ko kaze da tvoje nevene ne mozemo da vidimo, vrlo zivo i jako lepo?
ne slazem se ni za prestanak komunikacije, tvoja prica je otvorila toliko asocijacija i slika. mene podseca na moja beogradska jutra, gde su me neveni cekali u suncem obasjanoj dnevnoj sobi.
ili, iako samo sa jednim zajednickim sadrzaocem (cvece), i mnogo manje emocije, ponukala me je da podelim ovo:
setam sinoc po kraju, i malo-malo, zamirisu zumbuli i jorgovani. nista ne bi bilo cudno da nisam u ny, u zemlji gde cvece i povrce jednostavno retko mirise. jorgovan predivan, tamno plavo-lila, i ja krenem ka jednoj grani da omirisem, a muz me opomenu da pazim da ne aktiviram alarm. sva sreca, ljudi pitomi, nisu cvece vezali zicom, uspela sam da prodjem nekaznjeno i bez opomene. ali kako me je nesloboda stegla (skoro isto kao kada sam se morala gurati i zuriti da vidim dela velazqueza u maloj sobi national gallery, o cemu su milan i momci pricali).

dopalo mi se sve sa čime se „nisi složila” ! a rastužila lila slika uokvirena žicom : pa , da se nadamo da neće praviti alarme i za mirise . a da ih , za-sve-drugo , neki , iako imaju , neće držati uključene ...

Draga Milina

Vi ste to sve rekli. Ja samo mogu da ponavljam ali ne tako lepo.

Online svako od nas ima svoju malu tvrđavu, samo napravljenu od pomalo iskrivljenih ogledala.

I tako vidimo jedan hipnotički otisak sveta. Ponekad je hipnotički lep, ponekad nije.

Ne može da nam zameni Fikserovo biopolje ali ubrzano evoluira, coevoluira dok ne završi u nekom privremeno stabilnom stanju.

Ni tad neće moći da zameni dašak vetra na dorćolskom ćošku, ali mi se uvek nekako prilagodimo, reorganizujemo.

Pozdrav, Milan.

. Gospodine Milane . hvala što ste me pročitali ! vidite , ne vidim baš to što kažete , da ne umete s rečima , ali vam verujem na reč , a vidim kako lepo umete sa mislima , i onda i reči nađu svoja mesta . evo mi dovikuje nešto jasnaz , da vam kažem : orkestracija sa dirigentom a bez dirigovanja ostvarivana – izvedena harmonija zove na nova slušanja , a elementi disharmonije na – uživanja (ako pod „dis–” podrazumevamo različita) , jer treba se potruditi oko iskrivljenja . da , a i kafa nam se ohladila . pozdravljamo vas iz biopolja , spremne za reorganizovanja . a odo i da se spremam : vi`te dole poziv za gledanja . nije mala stvar , od vodoinstalaterafilozofaparajlije e e e . neću sutra , al , nikad se ne zna ...

U jednom trenutku, iskrivljena ogledala se ispravljaju. Nužno. Nema iluzija jačih od stvarnosti.
3, 2, 1... puc (prstima): BUĐENJE!!!
Zato volim fotografiju. Nema laži, nema prevare.
Pa, izvol'te.
Preporučujem SLR aparate. Snimaju bez zadrške.
I zaprške.

p.s. ... ali nekih tajni ima... što ne govore se svima... odoh na ručak... prijatno
p.p.s. i ostade ona dilema: sloboda i/ili ljubav; ups, to je bilo na nekom drugom blogu, moja greška... sorry;
hm, a tek sloboda - kreativnost... auuuuu! (?);
joj! - drž'te glavu!
p.s.3.: av, av - nit je glođe, nit je drugom daje - av, av; interferencija blogova, dešava se, sorry x 2

EEEEEEE MILINA CARICE.BUDA OVDE A VOLO BI DA SAM TAMO KODTEBE.BUDA ONAJ ZNAŠ FIKSEROV KOMŠA OD ISPOD.ONAJ BTO BEŠE VODOINSTALER
PA ME FIKSER TURI U FILOZOFE PA SAM SAD BIZMISMEN.NEGO VIDIM KOMUNICIRA SE A TI I JA NIKAD NISMO TE KAFE POPILI PAKOVELIM
BUDOBRATE ŠTA SE STIDIŠ DAJ ZOVI MILINU NA KAFU NEĆE ONA TO ZA ZLO DA UZME.VALJDA NEĆEMO PROČI KO OVI FIKSEROVI BOTOVI I
METE I TETE PA NIKAKO VEĆ JEDNOM DA SE SRETNU I POPIJU TU KAFU ITO.SVE RAZVIJAJU KOMUNIKACIJU AL SLABO NEŠTO PLOČE SLUŠAJU ZAJEDNO.
MADA VIDIM IMA I OVIH DRČNIH A NAPREDNIH.OVA JESEN ONA TI JE MAJSTOR ZA KOMUNIKACIJE,FOTOGRAFIJE I SUSRETE SVE PUCA.NEGO MILINA MENI NETREBA
NI TVOJA FOTOGRAFIJA JA OSEĆAM TU TVOJU TOPLOTU ČAK OVDE.MISLIM NISAM TI JA ZA ONO SAMO SAM MISLIO KAFU I TO.NADAM SE DA
NIKOG NEĆEMO NALJUTITI.IMO TI JE FIKSER MUUKA TAMO KAD SU RANIJE PISALI ONO BLAGOGRGOLJIVO.TE NEKO NIJE BAŠ TO HTEO,TE BILI NEKI
CAREVI LJUBOMORE,IGNORANCIJE I SUJETE.A ČESTO IH NIŠTA NERAZUMEŠ KAD PIŠU.AL TAKO JE PONEKAD LEPO TO SVE UMELO DA IM BUDE.
AL ŠTAĆEŠ.NEGO JEL MISLIŠ DA MOŽEŠ SUTRA NAVEČE OKO 5 U DOSITEJEVU 9A KAFANA SE ZOVE LITLE BEJ.