I Manjež je zatvoren

Koliko god voleo kafane, nikad nisam bio od onih koji su smatrali da treba da kukaju nad Šumatovem i Lipom. Uostalom, svartim i sam u Pizza Hut, mislim da su restorančići sa italo-srbijenskom kuhinjom super, da je lepo što ima raznih salatica i đakonija svakojakih... No, uvek sam mislio da se nove kafane, restorani i kafići skladno nadgrađuju na postojeću kafansku infrastrukturu. Onda je krenulo dalje - Arilje, Grmeč... Zora je ozbiljno zabolela, i, kad tad, morali su stići i do konačnog zločina, Manježa.

Manjež i Zora bile se kafane u koje je išao i moj deda, pre onog rata. Manež se tada zvao po ženi koja ga je držala, na primer bila je to Jula, ili tako nekako. O Zori se sećam da mi je deda pre petnaestak godina, kada je otprilike u svojoj osamdeset i nekoj još mogao da izađe sa mnom u kafanu i popije po koji špricer i podeli kavurmu i crevca, pričao kako je tamo negde gde je bio onaj kao kiosk-blagajna, postajao "šuber" krpoz koji su iz kuhinje u restoran onomad, pre '41-ve, dodavali pasulj - običan i zamašćen (sa prelivenom mašću preko njega), koji je bio nešto skuplji. I tu se pre par godina pojavila neka skroz odvratna kockarnica, sa plasificiranom imitacijom nekakvih astečkih piramida, ili tako već nečega.

A Manjež, Manjež je već ubod u srce, direktno. Ne samo što sam, uz Koronu na Autokomandi, koja je takođe, čujem, propala, u Manježu sazrevao bar koliko i na studijama, nego su generacije i genarecije to baš tamo činile. Manjež je uvek bio oaza neke autentične duhovno-urbane atmosfere. Tu su se skupljali studenti književnosti, filozofije, FDU-a, FLU-a i FMU-a, ali prvenstveno oni koji su se time bavili iz neke istinske unutrašnje potrebe, a ne oni drugi, jer je i onda, kao i sada, bilo fensi studurati takve stvari.  Pričalo se o bitnim temama kao što su špricer. smrt i umetnost (tim redom - ljubav se nije smatrala naročito bitnom, bila je nekako više podazumevajuća pojava). Tu su, u ona vremena, kada je još socijalizam vladao i kada su kafane bile otvorene do 11, a Manjež zvanično radio do ponoći, tolerisali ostajanje i do 2, pola 3. Sećam se, u Studentu sam objavio jedan od svojih prvih tekstova uopšte, poredići Manjež, Zonu, Stupicu i baštu SKC-a. Kada sam 5-6 godina kasnije, učestvujući u prvoj odbrani Manježa, kada smo noćni program Radio Beograda radili odande, jer su hteli da sruše kuću u kojoj je, taj tekst pročitao, video sam da je imao neku naivnu autentičnost i opravdani hvalospev Manježu.

Pre godnu i nešto, opet sam se bio zabrinuo. Renovirali su ga i pretila je opasnost da se pretvori u kakvu nesreću, poput Zore i Arilja. Ali su ga otvorili, istog kao i ranije, samo izglancanog. Kafana građanskog duha, iz prve polovine prošlog veka, zablistala je punim sjajem. Poslednje vreme sam čak bio učestao - naravno, ne 5 puta nedeljno, kao nekad, al' jednom mesečno bih svratio na crvca ili brizle, i točeno pivo, koje je u socijalnom smislu već neko vreme zamenilo špricer.

I sad, čujem - kraj.