O monopolu – oksimoron razumnog profita

Zamenik ministra trgovine XXX je pre jedno mesec dana u emisiji na Studiju B rekao: nije postojanje monopola u nekoj grani privrede problem, problem je kad se taj monopol zloupotrebljava. I tek tako da ne bi slučajno pomislili da mu se to omaklo, ponovio je to u drugom dnevniku na RTS-u kad su ga pitali o trgovinskim maržama na ulje. ...

Da li je ovo logično? Da bi odgovorili na ovo pitanje treba da pogledamo šta određuje cenu nekog proizvoda. Svaki prodavac želi da svoju robu proda po što većoj ceni. Čime je ta cena ograničena? Na slobodnom tržištu, samo konkurencijom i kupovnom moći stanovništva. Kad se radi o proizvodu bez koga se ne može, samo konkurencijom. U prevodu, u odsustvu konkurencije trgovac bi tražio za običan litar ulja i 500 dinara.

U određivanju cene "osetljivih" proizvoda, u odsustvu jake konkurencije, trgovac mora da vodi računa o tome da ne prekorači nevidljivu granicu "izdržljivosti" stanovništva. Kolika je ta granica? Pogledajmo bolje kako se ona utvrđuje. U slučaju ulja, trgovci su dizali cenu sve do oko 90-100 din. I tu negde oko te cene je javnost počela da se buni. I menadžment je brzo reagovao i spustio cenu. Pronašli su dokle mogu da idu u ovom trenutku. Sačekaće sledeći pogodan trenutak, pa će pokušati ponovo. Kod proizvoda bez kojih se može i koji su novi na tržištu, logika i smer korekcije cena je drugačiji, ali je princip određivanja cene isti: maksimizacija profita. Nabavna cena proizvoda i troškovi prodaje daju samo donju granica prodajne cene.

Ovo nije nešto što je specifično za Srbiju niti je ovo loše poslovno ponašanje. Ovo se dešava u svim tržišnim ekonomijama. Kad se menadžment ne bi tako ponašao, ne bi radili svoj posao, posao za koji su ih akcionari njihovih kompanija i zaposlili: da naprave što veći profit. Ozbiljne države to razumeju, ne apeluju na biznis da ima razumevanja za potrebe ljudi i društva za jeftinim proizvodima i ne traže «razuman» profit, vec promovišu konkurenciju i sprečavaju monopol. Ali na zapadu su marže mnogo manje nego kod nas? Naravno, ali ne zato što su oni fini pa neće puno da uzimaju, niti zato što im država ograničava marže, već zato što postoji ozbiljna konkurencija, država sprečava nastajanje monopola i građani paze gde kupuju, nagrađuju dobre trgovce i kažnjavaju ove druge time što ne kupuju kod njih. Ukratko, imaju izbor.

Želja za rastom, pobeda nad konkurencijom i postizanje dominantne pa i monopolske pozicije na tržištu je suština postojanja svakog ozbiljanog biznisa. Ovo je i suština ekonomske globalizacije. Cilj je rast i profit. Vrlo nehumano, ali vrlo efikasno. Svaka država kojoj je stalo do sopstvene ekonomije podstiče i pomaže ovu želju jer ona vodi ka boljim, efikasnijim i jeftinijim proizvodima.

U isto vreme, država mora da pazi i sprečava nastajanje monopola. Problem sa srpskim tržištem, kao i svim tržištima ove veličine, je da su previše mala za ozbiljne kompanije. Drugi problem je da ima jako mali broj ozbiljnih igrača. U veoma kratkom vremenskom periodu, takve kompanije postižu monopolsku ili skoro monopolsku poziciju na našem malom tržištu. U tom trenutku nestaje osnovni preduslov za ne samo tržišnu već i bilo kakvu utakmicu: konkurencija.

Zloupotreba dominantne pozicije na tržistu je nešto drugo. Na primer, jedan dominantan trgovac traži od jednog od proizvođača ulja da samo njima ekskluzivno isporučuje ulje i ne isporučuje njihovoj konkurenciji. Ovo je protivzakonito i kažnjivo.

Prema tome, da li je stvarno problem u zloupotrebi monopola ili je problem upravo u postojanju monopola? Da li je u interesu građana Srbije da i Maxi i C-market imaju istog vlasnika? Da li je u interesu države i njenih građana da Delta kroz svoj franchise projekat okupi i svih 80,000 bakalnica/malih marketa u Srbiji? U isto vreme, Delta je jedna ozbiljna kompanija i jedina u Srbiji koja ozbiljno pristupa ovom tržištu, zna šta radi i šta hoće i pri tome po kapitalu, znanju i poslovnoj pameti nemaju ozbiljnog konkurenta. Da li treba njih sputavati zbog toga što je konkurencija nesposobna? Šta vi mislite?

Saša