Hteo sam pre par nedelja ovde da okačim prevod Dezertera od Borisa Viana. Ali nisam. Pomislio sam samo "još je rano za to" i tek onda shvatio šta mi je prošlo kroz glavu. "Još je rano za to." Koliko će proći pre nego što počnu da stižu prvi pozivi za mobilizaciju?

Utorak je bio rđav dan, od utorka ne čitam vesti. Ne mogu. Nemam više stomak da to svarim. Poslednja vest koju sam video bila je da je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Skupštine. Par dana ranije održan je "sabor srpstva i početak mobilizacije Srbije za rat do oslobođenja svete srpske zemlje".

Veče 4.maja, Holandija. Svake godine, tačno u 8, život prestaje na dva minuta. Autobusi stoje isključenih motora, kelneri u kafićima ukipljeni su sa poslužavnicima u rukama, muzika je isključena, biciklisti zaustavljeni na sred ceste... Semafori uzalud menjaju boje. Dva minuta ćutanja za žrtve Drugog svetskog rata, već 62 godine za redom.

U Srbiji je Drugi svetski rat bolje ne pominjati. Četnici su pred zakonom odavno izjednačeni sa partizanima. Samo pred zakonom. U svemu ostalom Srbija se trudi da im nadoknadi pažnju koja im je dugo uskraćivana. Od državne politike i državnih simbola do popularne kulture. Samo ne mogu još da se dogovore da li četnički pokret treba rehabilitovati kao fašistički ili antifašistički.

Zoetermeer (Slatko jezero) dugo je bilo samo jedno od mnogobrojnih sela zapadne Holandije. Sredinom sedamdesetih naraslo je pod pritiskom migracije Joestanovnika iz pravca obližnjeg Den Haaga. Danas ga zovu holandskom silikonskom dolinom ili gradom geekova. Tu se nalaze fabrike Siemensa i Toshibe, a četvrtina njegovog stanovništva radi u računarskoj industriji. Prijatelji odmahuju rukom kad im pomenem da smo krenuli u Zoetermeer. Samo mrtvilo i dekadencija, kažu. Kratka šetnja od železničke stanice do centra: zaista, mrtvilo i dekadencija. Kuće pored kojih prolazimo deluju skupo, udobno i pomalo gizdavo. Nove višespratnice ostavljaju utisak cyber grada. Iako je veče prijatno, prva vedra noć nakon niza oblačnih i kišnih, na ulicama nema žive duše. Ni psa, ni mačke da pretrče cestu pred nama. Na zapadu, ispod srpastog Meseca, Venera sija kao stroboskop. Mogli bi tuda da hodamo danima, ali večeras žurimo na drugi kraj grada. U klubu de Broederij nastupa jedna od poslednjih velikih jazz atrakcija, neumorni, neuništivi i neponovljivi Joe Zawinul sa svojim paklenim Sindikatom.

ČituljaProšle godine u ovo vreme spremao sam se za polazak u ekspediciju na Kavkaz i proživeo nekoliko jako loših i teških trenutaka. Među najgorima koje pamtim. Samo jedna pomisao uspevala je da mi izmami kakav-takav osmeh – dok sam se ja danima drndao vozom kroz Rusiju, Slobodan Milošević bio je u ekspresu za Pakao.

Beskrajno mi je sad žao što nisam učestvovao u oproštaju od balkanskog kasapina. Oproštaju koji su organizovale anonimne snage pameti i hrabrosti. Neznani junaci, učesnici Foruma B92, izašli su iz okvira virtualne pričaonice i pozdravili odlazak zlikovca šetnjom beogradskim ulicama sa šarenim balonima u rukama. Školski primer ispunjavanja građanske dužnosti. U Politici su ti isti ljudi objavili "čitulju protiv Miloševića":

Među vestima o hapšenju profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu nekoliko mi je posebno zanimljivo. Ne govore o samoj korupciji, već o spašavanju sopstvene kože. Prvi se javio tehnički ministar Slobodan Vuksanović. U bilo kojoj ozbiljnoj zajednici ministar prosvete bi morao da podnese ostavku samo zato što je otkriven ovakav slučaj korupcije u nadležnosti njegovog ministarstva. Čak i da ministar nema nikakve veze sa jednim od uhapšenih. A ima itekako. Uhapšena Emilija Stanković bila je do pre neki dan njegova pomoćnica za reformu visokog obrazovanja. Umesto toga, tehmin Vuksanović je istakao da se radi o ličnoj odgovornosti. Jedino je zaboravio da kaže šta je sa njegovom ličnom odgovornošću? Ali šta uopšte očekivati od tehmina koji je marta 2005. nakon ubistva Nikole Kovačevića, šesnaestogodišnjeg učenika beogradske gimnazije Sveti Sava, uspeo da smisli čas ljubavi i tolerancije i molitvenu šetnju? Hoće li i sada organizovati moleban protiv korupcije?

Kandinsky, Composition VIII (1923)Koliko vas reklama sačeka svakog jutra u poštanskom sandučetu? Koliko spamova obrišite svaki put kad sednete za računar? Koliko kupi, uštedi, potroši, glasaj, uloži, smršaj, osvoji, probaj, osiguraj primite u toku dana gledajući TV, čitajući novine ili surfujući po internetu? Sve su to mali napadi na vaš privatni prostor. Neko nepozvan iskače pred vaše oči i ponavlja vam naređenja, deli vam savete ili nudi utehu. Bez obzira na šarenilo i raznovrsnost, poruka je uvek samo jedna te ista: DAJ PARE! Odbrana od te vrste agresije oduzima vreme, ali je moguća, pa čak i relativno jednostavna. Izbacite TV iz svog života, koristite anti-spam programe, letke iz sandučića pravo u korpu za otpatke...

Ipak svi ti mali napadi samo vas razmekšavaju i pripremaju za ono što vas čeka kada iz kuće izađete na ulicu, kada iz svog privatnog prostora zakoračite u ono što bi trebalo da bude, i što je nekad bilo, javni prostor.

Zmijonosac / OphiuchusRođen sam u znaku Zmijonosca, trinaestog sazvežđa horoskopa. Astrologija ga ne priznaje, kao što ne priznaje ni čitavu nauku posle Galileja i Njutna. Nema ni potrebe da ga prizna. Horoskop je namenjen naivnim i neobrazovanim ljudima i čak i očigledna prevara donosi siguran novac. Tako je već više od dvadeset vekova. Za to vreme je Zemljina osa rotacije menjala svoj položaj u prostoru usled složenog gravitacionog delovanja Sunca i Meseca na planetu koja nije savršeno sfernog oblika (pojava precesije). Drugim rečima, izgled zvezdanog neba koje vidimo tokom godine se polako i sistematski menjao. Za čitav krug nebeskoj sferi je potrebno nešto manje od 260 vekova. Od vremena kada su drevni astrolozi podelili pojas Zodijaka na dvanaest sazvežđa, nebo se pomerilo približno za jednu dvanaestinu kruga. To znači da su se i sazvežđa u kojima se Sunce nalazi u različito doba godine pomerila približno za jedno u napred, a samim tim promenili su se i horoskopski znaci. Na primer, ako ste rođeni u XX veku sredinom juna, vaš znak bi trebao da bude Bik. Sredinom jula, Sunce je još uvek u Blizancima. A ako vam je rođendan sredinom decembra, rođeni ste upravo u Zmijonoscu, prekobrojnom sazvežđu. Za astrologe tada ne postojite, sudbina je u vašim sopstvenim rukama.

Prema tome, nemojte se sekirati ukoliko ste umesto današnjeg pročitali jučerašnji horoskop. Oba su bajata već hiljadama godina!

Vermeer: Devojka sa bisernom mindjusomProšlog vikenda dobrovoljno sam uhvatio prvi voz za Den Haag i proveo prijatan dan obilazeći holandsku prestonicu: mladić u Hagu! Istini za volju, već izvesno vreme samo uz puno dobre volje mogu da se provučem kao mladić. Prošlo je dosta vremena dok nisam stigao ovamo. Mladić sa velikim M i njegovi učinili su sve što su mogli da moja generacija odraste daleko od muzeja, galerija, koncertnih sala i knjižara dekadentnog Zapada. Njihova misija još uvek traje. Mladić sa velikim M koji ne želi da se suoči sa suđenjem za ratne zločine i vlast koja ga u tome potpuno razume i podržava glavni su krivci što je predivni Mauritshuis i dalje teško dostupan mladićima i devojkama iz Srbije.

Kada naši ministri govore o nauci, govore o srpskoj nauci. Ministri, po pravilu, baš i nisu neka načitana sorta, pa im je verovatno promakao čuveni Čehovljev aksiom: Ne postoji nacionalna nauka, kao što ne postoji nacionalna tablica množenja. Ako je nešto nacionalno, nije naučno. Srpska nauka, prema tome, nije naučna i o njoj je ne vredi uopšte pričati. S druge strane, ima smisla govoriti o nauci u Srbiji i ima smisla pitati se zašto je ona u toliko jadnom stanju. Ako zanemarimo omiljeni ministarski argument poznat kao "pola-veka-crnog-mraka-pod-komunistima" i pokušamo malo ozbiljnije da sagledamo stvari i uporedimo se sa onim što je nauka van Srbije danas, očigledno je da postoje dva suštinska problema.

Ako je postojala jedna stvar koju kao dete nisam voleo u odlascima na letovanje, onda je to bilo pisanje razglednica. Posebno kada je na razglednicama očekivan tekst duži "Ovde je sunčano" ili originalniji od "Puno pozdrava iz". Od kada su računari nagrnuli u naše živote, razglednice su gotovo nestale. Zašto bih nekome slao sliku Dubrovnika, Osla, Rima ili bilo kog drugog mesta na svetu, ako se hiljade lepših fotki mogu skinuti sa weba? Zašto bih nekome slao parčence kartona sa lošom reprodukcijom koje će putovati danima po poštanskim vrećama i proći kroz ruke desetina poštara i transportnih radnika, ako e-mail stiže za par sekundi? Zašto bih se trudio da napišem "Puno pozdrava iz" ili proširenu rečenicu, ako esemes "sve ok, mah" nosi istu informaciju?