Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

"Koga zmija ujede i guštera se boji", stara je poslovica koju svi znaju.

A ja proveravam da li mi autorska opcija "radi", tj. da li mi je post "vidljiv".

Ako jeste, ponovo ću pasti u kreativnu blokadu.

Ako nije, onda ništa.

Dakle, da vidimo!

 Bio je mlađi od mene, gotovo dečak. Mršav, iscrpljen i uplašen isto koliko i ja. Gledali smo se samo nekoliko trenutaka. U njegovoj ruci je sevnuo nož. Bilo je: ja ili on. Bio sam brži. Zabio sam svoj nož u njegove grudi i osetio kako mu kosti krckaju i kako zatim oštrica lako prodire u meku unutrašnjost njegovih grudi. Krv je šiknula po mom licu, a njegove oči, do tada uprte u moje, izgubile su sjaj. Prvo sam pomislio: «Uspeo si, živ si!», a onda sam počeo povraćati, prvo ostatke hrane iz želudca, a zatim zelenu sluz žuči. Remarkov junak iz «Na zapadu ništa novo» u istoj situaciji je francuskom vojniku, nakon što ga je proburazio svojim bajonetom, i dok je ovaj još uvek živ gledao u njega razrogačenih očiju, rekao: «Ti si za mene bio samo ideja, apstrakcija koja je živela u mom umu... Ubio sam tu apstrakciju». I ja sam, kao i vojnik iz Remarkovog dela, shvatio da onaj nesrećni mladić nije nikakva apstrakcija već čovek, a ja njegov ubica.

 

     

        -Džejn, da li bi na našem putovanju po Evropi prvo želelela da vidimo Sikstinsku kapelu ili Luvr? Pitao sam je odmah po povratku sa Nijagarinih vodopada. Moje pitanje je imalo svoju dugu predistoriju. Džejn, mlada studenkinja umetnosti, maštala je da u nekom potkrovlju Monmartra slika i živi. Zaljubljena Džejn je želela da zajedno odemo u Veneciju. Sredovečna Džejn je želela sve to zajedno plus ulicu Sv. Onorea u Parizu sa svim svojim raskošnim izlozima. Otići u Italiju i Pariz bio je san većine studenata naše generacije. Odlazili su samo bogati. Godine su prilazile, a ja sam Džejn svake godine uveravao kako će se njen san ostvariti sledećeg leta. Videti Sikstinsku kapelu i Luvr za Džejn je bilo i pitanje profesionalnog dostojanstva, jer Džejn godinama uspešno vodi malu prodajnu galeriju na Brodveju.

                         

...čovekov mozak je izvor specifične energije koju emituje u obliku moždanih talasa. Moždani talasi niske frekvencije već su poznati i u medicini se njihovim dekodiranjem na EEG-u dijagnosticiraju bolesti mozga. Sa dosta osnove se može pretpostaviti da mozak emituje energiju i u drugim, nama nepoznatim, oblicima...

 

 

Odmah po povratku u Njujork poređao sam sve činjenicie koje sam znao o Fosteru. Nije ih bilo mnogo. Dr Harvi Foster, mladi i perspektivni naučnik, istraživač na Masačusets tehnološkom institutu, iznenada odlaže zajednički odmor sa svojom prelepom devojkom Rut Gerhart i prijateljima radi učešća u radu ekspertskog tima i odlazi u Vašington D.C. Sa Nilom Džonsonom, zamenikom federalnog tužioca, pukovnikom Kuperom, pilotom veteranom korejskog rata,  dr Dejvidom Rosom, psihijatrom i sudskim veštakom, dr Teodorom Litovicom, profesorom teologije i psihologije i Džejmsom Toflerom, šerifom okruga MekHenri, iz Vašingtona odlazi u psihijatrijsku bolnicu St.Paul, a zatim u Vestroud, okrug MekHenri, Severna Dakota. Vraća se u Boston daje otkaz u MIT-u i napušta svoj stan. Neutvrđeno vreme boravi u Beogradu, verovatno zbog istraživanja Tesline naučne zaostavštine, što se može posredno zaključiti iz razglednice upućene Rut. Fosterov nestanak 1963.godine zagonetan je samo za njegove studente, saradnike i prijatelje sa MIT-a i naravno za njegovu devojku Rut Gerhart. Međutim, pet godina kasnije za njim tragaju i agenti FBI. Šta se događalo sa Fosterom u tih pet godina, gde je bio, šta je radio i gde je sada, pitanja su na koje moram naći odgovore. Traganje za uzrocima misterioznog masakra u Vestroudu postepeno se pretvorilo u traganje za Fosterom. Boston, Vašington D.C, Sent Paul, Vestroud, ponovo Boston i Beograd jesu sigurne tačke na putanji kojom se kretala naučnička zvezda dr Harvija Fostera. Prema raspoloživim podacima do Fostera su vodila dva moguća puta. Prvi je vodio preko FBI, jer je očto da su tamo znali gde je Foster bio u periodu od 1963. do 1968.godine. Drugi put je bio pokojni Tesla i njegovo naučno nasleđe. Veća verovatnoća da ću nešto saznati o Fosteru je bio pokojni Tesla, nego vrlo živi FBI. Zato sam se opredelio da idem tim putem.     

    

 

Posle tog kratkog sastanka u Vašingtonu rad smo nastavili u psihihatrijskoj bolnici Sent Paul, a zatim na mestu zločina u Vestroudu. Dr Edi Ros je predložio da ja razgovaram sa osumnjičenima, pacijentima kako se on izrazio, jer mene poznaju i za očekivati je da prema meni budu otvoreniji, a ostali članovi tima da razgovor prate skriveni iza onog jednosmernog ogledala.

 

Memorijalni fond Vijetnamskih ratnih veterana imao je skromne prostorije na Vebster aveniji i samo nekoliko volontera, ali i ispostave u svim većim državama SAD i centralizovanu bazu podataka o učesnicima Vijetnamskog rata, za koju su tvrdili da ne zaostaje za bazom podataka i statistikom Pentagona na kojoj rade desetine dobro plaćenih službenika.

Zašto je zamenik federalnog tužioca angažovao dr Fostera istraživača iz Tehnološkog instituta Masačusets, najvećeg trusta mozgova tehničkih nauka u Americi, pa i svetu? Mogući doprinos psihijatara, psihologa, sociologa, pa i teologa u razrešavanju slučaja Vestroud je bilo realno očekivati. Učešće pukovnika vazduhoplovnih snaga, također, ima smisla. O psihološkom oružju mnogo se govori i piše, a verovatno je bilo razumno otkloniti i sumnje, ma koliko one bile efemerne, u uticaj atmosferskih anomalija, pa i letećih neindentifikovanih objekata, jer ipak je to slučaj nepoznat u pravnoj praksi SAD u kojoj svakojakih zločina nije nikad manjkalo.

 

U Vašingtonu se može posetiti bilo koja institucija od Kapitol Hila, Bele kuće i Pentagona, pa do Vrhovnog suda i Federalnog tužilaštva, potrebno je samo podneti zahtev i čekati odobrenje. Međutim, ja nisam imao vremena za čekanje. Zato sam od mog kolege Larija Ficdžeralda novinara Posta, pozajmio njegovu karticu sa  akreditacijom i bez problema ušao u zgradu Vrhovnog