.... u istoriji američkog pravosuđa nije do sada zabeležen slučaj u kome, na malom prostoru od stotinak kvadratnih metara, u roku od nepuna dva sata, petnaest ljudi na monstruazan način ubija drugih osamnaest, a pri tom su ubice i žrtve krvni srodnici prvog stepena....

     

        -Džejn, da li bi na našem putovanju po Evropi prvo želelela da vidimo Sikstinsku kapelu ili Luvr? Pitao sam je odmah po povratku sa Nijagarinih vodopada. Moje pitanje je imalo svoju dugu predistoriju. Džejn, mlada studenkinja umetnosti, maštala je da u nekom potkrovlju Monmartra slika i živi. Zaljubljena Džejn je želela da zajedno odemo u Veneciju. Sredovečna Džejn je želela sve to zajedno plus ulicu Sv. Onorea u Parizu sa svim svojim raskošnim izlozima. Otići u Italiju i Pariz bio je san većine studenata naše generacije. Odlazili su samo bogati. Godine su prilazile, a ja sam Džejn svake godine uveravao kako će se njen san ostvariti sledećeg leta. Videti Sikstinsku kapelu i Luvr za Džejn je bilo i pitanje profesionalnog dostojanstva, jer Džejn godinama uspešno vodi malu prodajnu galeriju na Brodveju.

 

Memorijalni fond Vijetnamskih ratnih veterana imao je skromne prostorije na Vebster aveniji i samo nekoliko volontera, ali i ispostave u svim većim državama SAD i centralizovanu bazu podataka o učesnicima Vijetnamskog rata, za koju su tvrdili da ne zaostaje za bazom podataka i statistikom Pentagona na kojoj rade desetine dobro plaćenih službenika.

   

 

Sam Frojd kaže «Izgleda da je zaista neophodno da uništimo neku drugu osobu, da ne bi uništili sebe, da bi se zaštitili od težnje za samouništenjem. Zaista strašno saznanje». Frojd je došao do tragične alternative: čovek će radije ubijati druge, nego dozvoliti da bude bolestan. U svom odgovoru Ajnštajnu o pitanju «Čemu rat» 1933.godine, Frojd priznaje da su čovekovi impulsii instikta smrti bliži prirodi, dakle jači, nego čovekova otpornost prema njima.

 Bio je mlađi od mene, gotovo dečak. Mršav, iscrpljen i uplašen isto koliko i ja. Gledali smo se samo nekoliko trenutaka. U njegovoj ruci je sevnuo nož. Bilo je: ja ili on. Bio sam brži. Zabio sam svoj nož u njegove grudi i osetio kako mu kosti krckaju i kako zatim oštrica lako prodire u meku unutrašnjost njegovih grudi. Krv je šiknula po mom licu, a njegove oči, do tada uprte u moje, izgubile su sjaj. Prvo sam pomislio: «Uspeo si, živ si!», a onda sam počeo povraćati, prvo ostatke hrane iz želudca, a zatim zelenu sluz žuči. Remarkov junak iz «Na zapadu ništa novo» u istoj situaciji je francuskom vojniku, nakon što ga je proburazio svojim bajonetom, i dok je ovaj još uvek živ gledao u njega razrogačenih očiju, rekao: «Ti si za mene bio samo ideja, apstrakcija koja je živela u mom umu... Ubio sam tu apstrakciju». I ja sam, kao i vojnik iz Remarkovog dela, shvatio da onaj nesrećni mladić nije nikakva apstrakcija već čovek, a ja njegov ubica.

 

 

 Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

Odmah po povratku u Njujork poređao sam sve činjenicie koje sam znao o Fosteru. Nije ih bilo mnogo. Dr Harvi Foster, mladi i perspektivni naučnik, istraživač na Masačusets tehnološkom institutu, iznenada odlaže zajednički odmor sa svojom prelepom devojkom Rut Gerhart i prijateljima radi učešća u radu ekspertskog tima i odlazi u Vašington D.C. Sa Nilom Džonsonom, zamenikom federalnog tužioca, pukovnikom Kuperom, pilotom veteranom korejskog rata,  dr Dejvidom Rosom, psihijatrom i sudskim veštakom, dr Teodorom Litovicom, profesorom teologije i psihologije i Džejmsom Toflerom, šerifom okruga MekHenri, iz Vašingtona odlazi u psihijatrijsku bolnicu St.Paul, a zatim u Vestroud, okrug MekHenri, Severna Dakota. Vraća se u Boston daje otkaz u MIT-u i napušta svoj stan. Neutvrđeno vreme boravi u Beogradu, verovatno zbog istraživanja Tesline naučne zaostavštine, što se može posredno zaključiti iz razglednice upućene Rut. Fosterov nestanak 1963.godine zagonetan je samo za njegove studente, saradnike i prijatelje sa MIT-a i naravno za njegovu devojku Rut Gerhart. Međutim, pet godina kasnije za njim tragaju i agenti FBI. Šta se događalo sa Fosterom u tih pet godina, gde je bio, šta je radio i gde je sada, pitanja su na koje moram naći odgovore. Traganje za uzrocima misterioznog masakra u Vestroudu postepeno se pretvorilo u traganje za Fosterom. Boston, Vašington D.C, Sent Paul, Vestroud, ponovo Boston i Beograd jesu sigurne tačke na putanji kojom se kretala naučnička zvezda dr Harvija Fostera. Prema raspoloživim podacima do Fostera su vodila dva moguća puta. Prvi je vodio preko FBI, jer je očto da su tamo znali gde je Foster bio u periodu od 1963. do 1968.godine. Drugi put je bio pokojni Tesla i njegovo naučno nasleđe. Veća verovatnoća da ću nešto saznati o Fosteru je bio pokojni Tesla, nego vrlo živi FBI. Zato sam se opredelio da idem tim putem.     

   

 

         Stao sam ispred njihovih grobova i pokušao da zamislim tu fatalnu noć 22. juna 1963.godine. Ništa. Pokušao sam ponovo. Opet ništa. Moja imaginacija nije bila dovoljna. Ili sam ja loš pisac ili je ta misterija tolika da je neophodno imati maštu onog nenadmašnog, a ludog Edgara Alana Poa.

Odmah da kažem nisam političar, a ni politikolog, nisam, nedaobog, ni politički analitičar, ali politički zrelo i logički zdravo razmišljam. Sve tako razmišljajući došao sam do rešenja za unapređenje rada naše Skupštine.

Evo mojih predloga za Poslovnik.  

 

                Parlament bi bio u stalnom, takoreći danonoćnom zasedanju. Narodni poslanici bi raspravljali do mile volje, držali bi govore bez vremenskog ograničenja, glasali, nadglasavali se, diskutovali, replicirali, oponirali, vikali, psovali, pljuvali, pevali, kleli jedne

 

 

 - Platio sam vam za sat vašeg vremena i ne vidim zašto taj sat, umesto seksa, ne bi razgovarali o vama.

- Neće moći gospodine. Sat vremena mog tela prodajem za sto dolara, sat vremena moje duše košta mnogo više.