ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser 

jebana ikebana 

            Ostavimo Ego, svakako ometajući faktor, po strani na čas. Recimo da se kreativnost širi poput zaraze i da jedne na stvaranje noviteta nagone noviteti nekih drugih. Mentalni procesi koji iznedre apstraktni objekat sastavljen od ideja (pada mi na pamet već spomenuti Pink Floyd i njihovi čekići, deset hiljada čekića/mozgova od kojih svaki može da skuca deset hiljada eksera/ideja)  jedinstveni su za ljudsku životinju, životinju koja se od srodnih životinja razlikuje po proizvodnji i kondenzaciji ideja.

            Ono što joj/nam to omogućava je jezik.

poslednje putovanje

            Odlazim na cestu. Ne znam gde i na koliko dugo, verovatno koliko izdrži ovaj Koral 45. Prvi pas krajputaš koji mi se nasmeje i bude hteo da se vozi sa mnom, dobro je došao. Nakrcao sam auto, imam hrane i pića. Vreme je da napustim ovaj prostor. Plavo nebo gubi od crvenog sunca. Retrovizor hvata zalazak. Noć ulazi kroz spušten prozor. Dovoljno sam star da me više nije strah. Puštam sebe da se napijem zvezda. Stajem da kupim sladoled. Odlazim niz drum. Zagledam se u mrak i osetim kako mi se sladoled sliva niz ruku.

            Nisam nestao, ostaje mi jedino da se utopim.

ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser

coincidentia oppositorum

            Vremenom se sve polako sredilo. Iako svesna kulturnog obrasca u koji sam doneta, putem rode, ako bih se sprdala, a kako nas uče naši vajni roditelji ali i vaspitači u obdaništu sve dok smo previše mali za reč seks, a ako se ne bih sprdala, putem roda, što takođe nije jednoznačno (kakav morfološki sinhronicitet, ha), trebalo je nekako da se snađem, pošto nisam imala hrabrosti za beg iz kulturnog dolapa u neku divljinu. Šon Pen mi se smeje nakon što se otrujem borovnicama. Ah, da, to nisu bile borovnice, nego otrovne bobice (morfologijo, čuješ li me). Elem, master, doktorat, posao na univerzitetu, pa na institutu, posvećena kao verski fanatik, ekskjuz maj frenč, zauzimali su porcije vremena budnog stanja. Deo vremena, koje smo, kulturnim konsenzusom, nazvali slobodno, zauzeo je hobi, zvani, stolarska radionica. Da li treba da bliže da opišem, posh drvodeljanje. U sopstvenu odbranu izjavljujem da je kreativnost, ili makar otvaranje vrata kreativnosti moj motiv za pohađanje ovakvog kursa. Dala sam sebi dozvolu da istražujem svoju podsvest, tako reći da skočim sa ponte u dubine iracionalnog, držeći se čvrsto za materijalni objekat kakav je čekić, jedan od prvih, samim tim fundamentalnih alata, koji počinje da razdvaja hordu majmuna lovaca od horde majmuna lovaca koji imaju ideju. Bio je tu još neki stolarski alat, da ne zaboravim. Otpočela sam da pohađam časove sve u cilju da stvorim nešto, koristeći mozak, nešto što nije samo misao. Nešto konkretno, opipljivo. Valjda je to posledica onoga kada si u mladosti ona tatin sin ćerka.

voleo bih da sam zemlja

            Voleo bih da sam zemlja, ne država, ne domovina, zemlja.

Ili drvo ili voda.

kada sam bila šizofreničarka 

umofobija i telofobija

            Poslednji put s roditeljima i sestrama na moru, Boka, Dobrota. Svi smo poslagani na jednoj ponti, imamo, takoreći, svako svoje mesto pod suncem. I kako to biva na godišnjim odmorima za trenutak zavlada mir, možda ne tišina, jer i drugi su sišli na plažu, ali mir nastane, potraje kratko i onda nestane, zapodene se bezazleni razgovor ovaj put o blizini psihijatrijske bolnice i desi se jedna od kritičnih porodičnih tački, mesto preloma detinjstva, kraj prve i fundamentalne vere, vere u porodicu. Negde sam kasnije u životu čula da pomen psihijatrijskih dijagnoza hoće nekad da izazove psihotične napade kod onih koji nemaju (pečatiranu) dijagnozu (otac u tom momentu). Gledala sam roditelje, pa i sestre, (ne)svesno opredeljene za po jednu stranu, koji se ponašaju kao ludaci od samog pomena ludnice.

            Postoji velika fobija od uma, ne samo od s uma sišavših.

emerv ejntel

            Kada bi samo mogao da se vrati unazad, da premota leto ’90. Izašao bi na javno mesto psovao bi i proklinjao. Mnogi bi ga gledali kao ludaka ali oni koji bi sklanjali pogled, znao bi da oni znaju, ne samo da znaju nego oni sve i kuvaju, prokleti kuvari i kuvarice. Sa takvima nije želeo da deli vazduh.

kada sam bila šizofreničarka

ne ne ne veruj u idole i ne gutaj Midole

            Bila sam jednom u jednoj biblioteci, možda u Narodnoj, ne sećam se, spremala sam filozofiju nauke ili logički empirizam, i dok sam čekala da naručenu knjigu iznese lift, opet sam se nekako, reklo bi se, pod uticajem nazovi sinhroniciteta, susrela sa knjigom, koja je isto čekala lift, ili u njenom slučaju tačnije, drop, koja se prosto zvala ŠIZOFRENIJA. Kaže prvi red, pamtim kao da sad čitam, tipični šizofrenik živi u svetu sumračne imaginacije, marginalizovan od strane društva, nesposoban da se uklopi u grupu, zatečen na ivici realnosti, zadovoljen prostim plutanjem u autoprojektovanom sistemu vrednosti… Podigla sam se na prste i poskočila, kao Arhimed, iz kade apsolventskog roka, i umesto EUREKA, uzviknula, TO JE TO, sada razumem (taj deo sam samo pomislila).

porcelan

            Kutije su pohranile ceo jedan život. Ostala je još grnčarija. Razmišlja da ne pakuje lomljive stvari, iako je ploče već spakovao. Kada sve nečujno popuca, ovde će slepci iz publike makar imati istinski audio.

zašto je kultura pogubna za pojedinca

kompleksi, agregati, sedam Snežana i patuljci

            Tek što sam završila Filozofiju i upisala master, jer ako nemaš master, kao da nisi ni studirala, bila sam se pomirila sa lošom srećom da će biti neophodno potražiti posao. Nisam imala prinudu za stalnim uposlenjem jer sam još uvek od roditelja, bolje reći majke, dobijala skromni mesečni džeparac. Ona je nekako s ponosom slala tu pomoć iako nije do kraja shvatala moju nauku, ali bilo joj je drago što, eto, makar je jedno dete uspelo u velikom gradu. Moje tri sestre se nisu preselile za mnom u Beograd, umalo ne napisah Moskvu, a i da jesu ništa se ne bi promenilo, i one su to znale. Dolazile bi ponekad s muževima, kako koja, na vikend šoping.

polagano

            Hajde da, hajde da se zaljuljamo, polagano. Hajde da se uzmemo? Sve će proći, ostajemo jedno drugom, rekao je. U osvit rata zove devojku, zove je ali niko se ne javlja. Niko ne sedi pored telefona. Nešto se oseća u vazduhu, a nije zagađenje rudarske industrije. Prelistava po auto-karti, za šta će ovaj rat biti? Ispadaju prazne razglednice. Odlazi do pošte. Suprotno ustaljenom verovanju na telefonu radi dedica, koji bi trebalo da je odavno u penziji po svim paragrafima zakona za koji se izborio radnički savet ili makar u Šao-lin hramu, sa svojim sveštenicima.