Zašto....

sam ovakava kakva jesam.... Zašto sam osetljiva na neke stvari... Zašto ne mogu da se pomirim sa drugim stvarima....

Moj Marko....

Sećam se kad sam ga prvi put videla.... Deda ga je vozio u kolicima...Bio je lepa,zdrava,nasmejana beba...I kako oduvek volim decu rekla sam :"Kako si sladak"... Njegov deda se nasmešio... Rekao je :"Jeste,ali on je bez obzira na sve nesrećan"...I tada je nastala bol i želja za svim ovim što sada radim i oko čega se trudim.... Pitala sam :"Zašto?".... Pogledao me je suznih očiju i rekao:"Njegova majka je umrla na porođaju".... Ne sećam se da li sam rekla da mi je žao,ali znam da sam u tom trenutku odrasla jako brzo i da ću ga voleti dok dišem.... 

Marko je sada momak....Ima celih 10 godina....Retko se srećemo,ali ga i dalje volim...Dedu nekad vidim...Pozdravimo se,pitam za Marka....Skoro mu se otac ponovo oženio,Marko je dobio i sestricu....i ženu koja ga voli kao majka....

Kroz glavu slike na biciklu,igranje sa loptom,prva kupljena čokolada data ispod ruke da on ni ne zna... Bol na pogled njegovog oca - koji je jedno vreme živeo tako povučen i beznadan.... Šetnje sa dedom i priče.... Trud da ne zaplačem pred njim....Damu se isuviše ne približim,a opet da ne ostanem tek samo slučajni prolaznik u njegovom životu....

Toliko puta sam želela da ga zagrlim,poljubim,da se isplačem sa njim.... Nisam.... 

Moj Marko će uvek u mom srcu biti moj Marko i sva sećanja koja imam će poticati od onog malog zamotuljka u kolicima....