„Сматрам да би требало читати само такве књиге које нас уједају и боду. Ако нас књига коју читамо не буди ударцем песницом по глави, зашто је онда читамо? Да нас усрећи? Забога, били бисмо срећни и да нема књига, а књиге које нас усрећују могли бисмо за нужду писати и сами. Али потребне су нам књиге које на нас делују попут несреће која нас јако боли, попут смрти особе коју смо волели више од себе, као да су нас одагнали у шуму, далеко од људи, као самоубиство; књига мора бити секира за замрзло море у нама.“
Франц Кафка
Заиста не могу да се отмем утиску да прича о Данилу К. у многоме подсећа на кафкијанску параболу о човеку прогоњеном и окуженом. Прича која ме је толико ујела да ми дође да крикнем од бола и беса. Нажалост, прича није измишљена, а протагониста је, на срећу, оспорио Кафкину мисао да се у човековој борби против света треба кладити на свет. Ја се кладим на Данила, хероја нације. Колико је снаге било потребно Данилу, колико његовим родитељима да претрпе сва понижења и увреде?
Прва мисао која ми је пала на памет након одгледаног прилога и блога о
Данилу Крстајићу биле су речи Ивана Карамазова:
Мој џеп није толико дубок да би могао да плати улазницу за овај свет и зато желим вратити своју улазницу, и ако сам поштен човек, дужан сам је вратити. <...> Праведан си ти, о, Господе! Али ја ту праведност не могу прихватити. Међутим, када мало боље размислим, то је била и сувише исхитрена реакција, изнуђена болом и тугом, Данилова истрајност сведочи о једној другој великој мисли Ф. М. Достојевског:
Лепота ће спасити свет!
Драги Данило, лепота коју носиш у себи фасцинира, обезоружава, улива наду да ће процеси који вековима трају у свету бар једном бити окончани у корист прогоњених и стигматизованих. Натчовечански Данило, стидеће се твоји другови, а још више наставници који својим нечињењем нису предузели ништа да голготу кроз коју си пролазио учине мање болном. Друговима пробај да опростиш, они су и понајмање криви, од родитеља са аутистичним ставом бољи род и не може да се очекује. Али, молим те, немој никад, али никад да опростиш својим наставницима. И сам сам наставник, и осећам додатну горчину због чињенице да су моје колеге учествовале у савршеном злочину. Убијале су те, а да се при томе нису разликовале од ма ког јунака из Кафкиног Процеса.
Боже мој, јесу ли икад нешто прочитале? Да имају иоле достојанства и части, наставници гимназије Светозар Марковић из Суботице требало би колективно да се повуку са наставничких места, нека бар спасу ,,душу", пошто је за све остало касно. Нема оправдања, нема разумевања, нема колегијаности, јер не треба да буде -- и ако нису знали, и због тога треба да дају отказе, јер наставници нису смели да не знају да у школи постоји Данило Величанствени. Не могу да кажем да је заказао систем у земљи у којој система нема, и у којој влада једно бестежинско стање. Исти ти наставницу васпитавали су родитеље те деце која су Данила злостављала дозлабога. И нико никада није крив, јер Данило је један, мање-више небитан. Можда испадне крива нека спремачица која нехотице није упозорила ученике да је под мокар, или баш то упозорење Данило није чуо, па се је више пута оклизнуо и сам се повредио. Можда, чистачице и онако годинама урушавају наше образовање.
Да ли је могуће да се нико, али баш нико из школе не оглашава? Зашто Министарство покушава да не чује ову Данилову причу? Бојим се није једина.
Да сам министар, као што нисам, ја бих већ данас, на почетку другог полугођа, посетио гимназију Светозар Марковић и извинио се Данилу, ако ништа друго. Пошто нисам, извињавам се Данилу у име мојих колега овако јавно, и обећавам да ћемо данас моји ученици и ја на часовима разговарати о Данилу, јунаку приче која ће имати срећан крај.
Душан Благојевић