Неко је ових дана на Твитеру написао, парафразирам: Помислим да је најбоље да извршитељи смртне казне буду баш она лица која се за смртну казну залажу. Међутим, кад мало боље рамислим, одустајем од такве замисли.
Данима не успевам да отргнем мисли од чињенице да су хиљаде и хиљаде људи, витлани емоцијама, потписивали петиције и формирали групе које су за циљ имале покретање поступка за поновно увођење смтрне казне. (Новинаре и министра не желим ни да коментаришем, јер је иза њихових мизерних поступака и непромишљеног коментара стоји интерес. Занимају ме људи са којима живим и који су безинтересно показивали неку чудну емпатију.) Одзвањало ми је питање које је професорка опште књижевности давно поставила: Шта би било најстрашније у Гетеовом Фаусту? Очигледно да Фаустово блудничење, уништење туђих живота, индиректна одговорност за смрт двоје старих и немоћних људи није било ,,оно најстрашније“. Најстрашније би настало тек оног тренутка када би Фауст преузео улогу Бога. Јер, ако је сва злодела учинио као човек, осећајући моћ, шта би тек могао да учини да је Бог?
Залагати се за нечију смрт – имам утисак – не чини нас другачијим од оних који убијају. Зар постоји икакво оправдање или разлог довољно јак којим би се могао разумети чин егзекуције? Ако постоји, онда сваког убицу можемо оправдати. Стихија јаких емоција као да је искључивала било какво критичко мишљење. Да ли је смртна казна која је вековима постојала допринела смањењу убиства, силовања, злостављања, крађа? И данас постоје, и постојаће. Да ли се чињењем зла зло умањује? Зло је очигледно иманентно човековој природи. Не може нестати, али се можда у некој мери може контролисати, само је питање да ли је смртна казна ,,мање зло“ којим се веће зло спречава. Булгаков је давно написао: Насиље не рађа ништа друго сем насиља.
Сетимо се Старца Зосиме, он се поклања патњама највећег блудника. Љуби земљу. Сетимо се опет Достојевског: Иван Карамазов враћа улазницу, јер не прихвата свет у коме деца пате. Реч је о веома сложеним онтолошким питањима. Проповедамо ли као људи љубав или зло (смрт). Присетимо се и примера из живота – Маријин закон. Колико је снаге требало Маријином оцу да се избори за тај Закон? Њега није покретала мржња и зло, јер то не би водило ничему. Мотивисала га је Љубав. Сетимо се на послетку и Љубе Шапмпиона из романа ,,Кад су цветале тикве" -- шта му је главу откинуло? Праштање. Ево, преносим део из романа у којем се Ружа обраћа убици свога сина:
„И још да ти кажем: ако си ми ти то учинио, нека ти је богом просто. И желим ти, Љубо, дасе лепо ожениш, да имаш само једно дете, као ја, да га подигнеш – и да не доживиш ово што сам ја доживела.“ И окрете се ка капији.
„Збогом, сине.“
„Збогом, тетка-Ружо.“
То ме просто сахрани. Та жена ми просто главу откиде.
Шампион је убио Столета, јер је Столе силовао његову сестру Душицу, која, не могавши да издржи притисак, извршава самоубиство. Често поставим питање ученицима: Шта би они урадили да су били на Љубином месту? Одговор обично бива да би се сигурно и они осветили Столету, јер саосећају са њим и са Душичином трагедијом. Онда вратим ученике на почетак романа где се приповеда како је Љуба са још седморицом другара силовао проститутку. Тај део готово сви сметну са ума, јер је приповедан једним лежерним стилом који намерно у први план истиче тренутак када је Љуба изгубио невиност. Приповедачу није довољно што је жена жртва сексуалног насиља само проститутка, дакле, то је слаба етикета, већ се курва и са фашистима, дакле непријатељима народа. (Веома добар уметнички поступак.) Али, можда и та жена има брата, можда је и та жена мајка, можда је и она нечија кћерка. Можда је и њен брат могао да убије Љубу и још седморицу његових другова. Чудно је како већина ученика не показује емпатију према тој жени, све док се детаљно не позабавимо њеним ликом. Писац, стиче се утисак, попут адвоката на суду, брани свог негативног књижевног јунака, убицу, до те мере да читалац показује сажаљење према Љуби, па чак и правда његове поступке. Дакле, имамо разумевања за убицу, а његову жртву осуђујемо. Замислите да је овако у животу? Наравно, реч је о приповедачевој ,,замки“ која се разрешава у моменту када на сцену ступа лик Руже. Како је све ово сложено у једном уметничком измишљеном делу, а како ли је тек у животу? Ми не знамо шта је стварност, не знамо ко смо ми у ствари – имамо само мишљење о стварности, тј. животу, и сматрамо да је то довољно.
Дакле, можда и убица за чију се смртну казну залажемо има мајку, сестру, породицу, зар свим тим људима није довољно то што је њихов син, отац, брат убио. Ми ,,знамо“ ко је он – убица, али не знамо ко су људи који би му судили.
На стотине је и стотине коментара, нисам их пренео јер сам се искрено и сам уплашио од помисли да око нас постоје људи тако креативни у садизму. Ко сам, на крају, ја да им судим. Поражавајуће је да су сијасет коментара у којима се подржава смртна казна и разноразне методе кажњавања убице исписивали млади људи – будућност ове земље. Шта би тек било да су они у улози Бога? Много се њих позивало на Бога, на пакао, на рај – вероватно је много и верујућих људи – зар су заборавили да ће у царству небеском бити места и за разбојника са крста, и за Магдалену?
И, на крају, зашто Хамлет није одмах убио Клаудија? Тиме се ништа не би решило, остале би друге убице, родоскрвници, лажни пријатељи – много тога је труло у држави Данској, али се убиством ништа неће решити, нити се решава. Искрено, не бих ни у најгорем лудилу могао да замислим ниједног свог ученика, свог пријатеље или сутрадан своје дете у улози егзекутора.
Лепота ће спасити свет – зар смо заборавили?
Душан Благојевић