Pavika i Ja

Cini mi se,da su danas vrapci retkost, ranije, u Beogradu bilo ih je vise. Gledajuci kroz prozor golubove i ponekog vrapca, obuzme me neka posebna radost-setim se Pavike. Lovio je - i vrapce i golubove.

Pavika, paviljonski macak snazne gradje, siv, tigrast, sa narandzastim prelivima po stomaku i grudima, odrastao je u blizini kuhinje bolnice, “Instituta za majku i dete”, a nashao sam ga kod apoteke … Prisao mi je  i poceo je da prede i da mi se uvija oko nogu ... Tu blizu, stajala je zena u belom mantilu, medicinarka, lokana ljubiteljka macaka …  ja sam je upitao za mladog macora … a on mi je rekla da je pitom, zdrav, jak, … da je star 6 meseci, da mu zna i oca i majku i da ga nosim, ako hocu ...

Poneo sa ga u plasticnoj kesi, koju mi je dala. Samo mu je glava virila iz kese. I negde na putu, kad smo izasli iz bolnickog kruga, poceo je da se otima ... i pocepao je kesu pa pobegao niz ulicu … Drugi put, poneo sam vojnicku torbu. Nasao sam ga, iza coska, kod menze. Opet se otimao, na njemu nepoznatoj teritoriji, ali torba je izdrzala ... Doveo sam ga u stan. I dobio cimera...

Dobro sam ga hranio, macijim keksima, pilecim bubcima i vratovima, tako da se brzo prilagodio, navikao i na mene i na mali stan koji smo delili, pa se ,ubrzo, po njemu kretao dignutog repa, u stopu me prateci, uz macije grlene molecive glasove, narocito kad se uputim ka kuhinji, gde je u cosku bila njegova posuda za hranu. Kakio je uredno, kod kade, u udubljenje slivnika, preko koga sam stavljao, mali cvrsti papir ; govance je nedirnuto, ostavljao na papiru, … a ja sam papir bacao, tako s’ govancetom, direktno u WC-solju. Budjenje mi vise nije bilo potrebno; ujutru, uspavanog, lupkao me je mekim delom sape po celu, a kad otvorim oci, zapocinjao je umiljavajuce frktanje. Voleo je da se mazi. I da spava pored mojih nogu ...

A onda,poceli su njegovi izleti kroz prozor ; prvo je poceo da se krece po prosirenom simsu, ispred mojih prozora, a potom, i da skace na komsijinu terasu, na cetvrtom spratu ... KomsijaPenzioner ga je obozavao ... i radosno je docekivao svaki Pavikin ulazak u stan ... a Pavika je sirio teritoriju … i nasao mesto za lov ... Uska komsijina terasa, sa buretom kiselog kupusa, smotanim tepihom i nekoliko starih kutija, postala je Pavikino loviste za (na) ptice, tj. dva goluba i jednog vrabca, koliko je ukupno ulovio, za mene...

Njegov lov bio je poseban ritual ; satima stoji zaklonjen plasticnom kacom i ceka ...  najcesce bezuspesno ... ali kad se pojavi ptica ... na pravom mestu ... on skoci ... i gotova je...A, plen nosi meni. Kad nisam tu,ceka… I onda napravi paradu. Sa preklanom pticom, krvave njuske, prednjim nogama cini neki maciji, paradni korak, kao vojnicki -strojevi. Pa baci pticu pred moje noge. A ja ga ponosnog, pomazim ... Zao mi je ptice, krvav mi je pod, perje leti, ali takva je Pavikina priroda. I to je,valjda ta - tolerancija. Odnos coveka prema zivom bicu. Da ga razumes, da ga trpis i da ga - ne posedujes. I kad kazem moj macak, ja ne mislim na vlasnistvo, vec na neki moj odnos- s njim.

A njegovi izlasci, kroz prozor, postajali su sve cesci, i sve - raznovrsniji. Poceo je da posmatra i osluskuje macke, dole na ulici ... da izlazi iz puberteta ... i da polno sazreva ... sa,posledicama, u vidu zapisavanja, najcesce u kadi ... A macorova mokraca, u vreme parenja - to je veliki, veliki uzasaaan - smrad! Jedan moj drugar, iskusan veterinar, savetovao me je da ga - kastriram. I bio je u pravu. A ja,nisam hteo, cuo sam od nekog da moze i bez toga. A Pavika je dva puta zapisao kod komsije. Pa je ovaj, poceo da zatvara terasu. Kod mene je zapisao staru fotelju, koju sam morao da bacim ...

I to nije sve. Pavikina nocna dreka, otegnutim macijim glasom, ispred ulaznih vrata, bila je njegova molba, a moja - nesanica. Pustio sam ga na hodnik. Noci je provodio kod ormara strujomera, izmedju parkiranih bicikala, gde je zapisavao – (i smrdeo k’o tvor koji mjauce) - drao se, i uopste, uznemiravao komsiluk ... Jednog jutra, izasao je na ulicu ... I dva dana bio napolju, sa mackama. Potpuno se promenio. Nasao sam ga na parkingu. Uzmicao je od mene, ali brzim skokom, scepao sam ga sa dve ruke...

A kad sam ga doneo kuci,opet je bio onaj stari dobri Pavika.

On jede, a ja uzivam - vratio se. Dva dana bilo nam je super. A sledece noci - opet … zavijanje i zapisavanje … Sta da radim? To je priroda! ... I smrad i galama … Izneo sam ga napolje, ispred ulaza, a u mom narucju, Pavika se nije opirao; ali je uzbudjeno, brzim pokretima glave, rasirenih zenica, po mraku, gledao ispod svakog automobila na parkingu, kroz svaki zbun i drvo u parku, kroz svaki prozor mracnih podruma … I pustio sam ga tamo, a on je skocio, povio se, … savio  rep i celo telo … i nestao u noci.

Nikad vise,nisam ga video dignutog repa, ali sam ga vidjao u macijem drustvu, kod susednog ulaza. Drustvance se sastojalo u osnovi od dva klana, sa velikim mamama, predvodnicama : Mackarom i Golubarkom. To su bile dve zene, penzionerke, ljubiteljke zivotinja. Mackara je zivela u prizemlju, sa petnaestak negovanih macaka, raznih boja i rasa, u i oko stana. Golubarka je stanovala, na prvom spratu, i s prozora hranila golubove i macke. Njeno pleme macaka, sitih, ali ulicnih, izlezavalo se, obicno na parkingu i parkicu ispod njenog prozora. Tu blizu, iza jednog podrumskog prozorceta smestio se i moj Pavika. Obilazio sam ga,  ostavljao hranu za njega, i kod prozorceta, i kod Mackare, i kod Golubarke, ali Pavika nije mi hteo prici; ponasao se kao da me ne poznaje, a bezao je od svih ljudi. Vidjao sam ga sa zenkama, a Mackara mi se zalila da se bije s njenim macorima ... a Golubarka, da je preklao njenog goluba. I da ona to ne tolerise, da ga je jurila metlom ...
Posle nekoliko dana,Pavika zauvek je nestao.

Nije valjda poginuo.

A i ja,sta da radim.

Otisao mi je macor, tamo negde, izmedju zgrada...