Natasha Jane Richardson (11 May 1963 – 18 March 2009)

Ispričaću ti jednu urbanu legendu (ja sam je čula i ne znam da li je stvarno istina ili samo legenda).

Majka je otišla kod gatare da se raspita za sudbinu sina. Ciganka joj gledala u karte i rekla tog i tog dana će joj dete umreti... Naravno,majka je ustala od stolice,dala ili ne nešto novca gatari i otišla kući... Vreme je prolazilo i majka je skoro zaboravila na to šta joj je gatara rekla,ali je negde u podsvesti ostao taj datum....Dečak je želeo da izađe iz sobe napolje,da se igra,majka ga je zaključala u sobu i rekla da ostane tu taj dan.... Slika koja je stajala na zidu je pala na dečaka i ubila ga na mestu....

Ono što ti je suđeno - suđeno ti je.... Bez obzira na priču i da li neko veruje u Boga ili ne.Jednostavno,ne možeš ni sebe ni sebi bliske zaštititi ni od života ni od smrti.

Svašta sam ovde za ovih dva meseca pisala.Možda i previše otvorila i srce i dušu,ali ovo nisam rekla.... 12.09.2007 godine sam se vraćala sa obuke za posao.Bila sam umorna,ujutru sam rano ustajala,učila sam rad na fiskalnoj kasi. I uglavnom,krenula sam putem kojim retko kada idem.Sišla sam u Žarkovu sa 51-ce (ko zna Žarkovo zna tačno gde - ko ne zna,ne vredi da mu objašnjavam) i odlučila da svratim u poštu u kojoj sam stekla prijatelje - jer sam tu stalno dolazila da dižem maminu penziju,da plaćam račune....Najjmanja gužva skoro uvek. Prešla sam jedan semafor,trebala sam da pređem drugi,jednom nogom sam stala već na trotoar,ali drugom sam zakačila na ivičnjak i pala....Udarila sam koleno,pomutila mi se svest,uništila sam usnu i nos,nisam razbila naočare,ali mogla sam da ustanem....Odmah su pritrčali neki ljudi.Iz jednih kola - koja su mogla da me zakače,jer tu jure kao ludi je žena dala flašicu sa vodom.....Ne sećam se koja je firma bila (pošto su bila kola firme) i to mi je žao,jer ne znam koliko bi joj zahvalila....Mislim da je bio Knjaz Miloš -ali,nisam skroz sigurna,jer sam par sekundi bila bez svesti.... Hteli su da zovu hitnu,nisam dala nego sam sama uzbrdo došla do svog Doma zdravlja i primili su me preko svih redova.... Mora da sam izgledala strašnije nego što sam mogla da zamislim..... Odmah mi je doktorka dala antitetanus,uput za snimanje glave i nosa.... Otac i majka su (srećom -jer su skoro celu godinu u selu) bili tu i majka me je odmah odvela na maksifacijalnu.... Sećam se dečka koji je radio....Zgodan doktor (malo da te nasmejem - isuviše je do sad bilo teško) i tu sam se sa njim zezala i smejala,a bolovi su trajali..... I dan danas imam ožiljke - kad se čovek zagleda može da ih vidi....Još uvek hodam,smejem se,možda sam malo "udarenija" u glavu,ali.... Živa sam.... Kasnije sam čula da je devojčica slično pala i umrla.Imala je 16 godina. Recimo da sam imala sreću što sam tako pala.....

I nije bio moj dan za umiranje..... Recimo da od tada malo više cenim sebe,život,da neke stvari shvatam ozbiljnije i u septembru slavim 2 rođendana.....