Ma, ne brinite...neću ja o Kosovu ovde govoriti. Zapravo, teško da imam bilo šta smisleno da kažem nakon što sam čuo vest da je tetka ubila dvogodišnje dete batinama, pa ga davila. Ne bih ja tu nešto da preterujem, ali mi se čini da bi trebalo uvesti javna pogubljenja na, recimo, Trgu Nikole Pašića ili ispred Konja, sastajališta mladih, nek vide svi i nek se zna. I baš me briga ako je žena mentalno bolesna...nije ona jedina koju bih voleo da vidim, u direktnom prenosu na televiziji, kako gori u paklu. Ma, čega sam se sve naslušao i nagledao u ovoj zemlji...naravno,ne tvrdim da je drugde bolje i da ima manje izopačenosti, nastranosti i sadizma, ludačke potrebe za nanošenjem bola bliskim osobama, prijateljima, porodici, sestrama, braći...no, ovde živim pa mi je struktura ovog društva samim tim daleko poznatija i bliža. Na sve možemo da se izvlačimo...društvo da je krivo, besparica, besmislen život pun depresivnih momenata i tako to...ali, zadaviti dete, sestrino dete! Ovo je neka vrsta prekretnice. Ne mogu bre više...

Dobro...volim da povremeno odem do pozorišta. Volim taj imaginaran svet unutra u kome se izgubim kao malo dete u novobeogradskom Merkatoru (Video ja svojim očima. Dozivalo majku a nje ni od korova. Bilo mi žao deteta, ali samo na tren. Naći će se već njih dvoje, što ja da se mešam. Nek dete na vreme doživi traumu. Nek se pripremi za svakodnevicu.) Dakle... Obožavam glumce.