Kuća gori, Jelica se češlja

Budimir, RagdollOdlučila sam da organizujem blog-banju za lečenje i oporavak od postizbornog stresa. Najviše inače volim ono pitanje:"Kako se suočavate sa stresom?"...odlično se suočavam, naročito posle takvog pitanja, ko voli može na meni da magistrira psihopatologiju.

Ovo par dana liči na onu Rubikovu kocku, gde su boje blizu, ali vrlo različite i razbacane po suprotnim ćoškovima...to se broji i prebraja, pa sabira i oduzima...ekipa, koja je do maločas milkila po glavi sve kojih se dočepala, širila ruke za padanje u zagrljaj, obožavala i u dubinu duše razumela sve ljudske i životinjske tegobe, e...sad već imamo malo dignutiju glavu, malo smo se već zavalili u naslone, otresamo se od narodnih pošalica i doskočica, a obrve skupljaju (tačno u onu tačku, koju Ivo Andrić zove "kopilica")...zamislili smo se, dosta je bilo grljenja...novinari vuku i otkidaju rukave... dok ekipa recituje sa nove distance: "...pa, nemojte tako...ne vršite pritisak...mi ćemo prvo glavni odbor...pa ćemo program...šta kaže stranka...znate, nisam ja tu da tek tako kažem...nemojte tu imena...šta ste navalili..." A, kol'ko do maločas su odgovarali i šta ih niko pitao nije.

To tol'ko da vidite da vam treba malo banje (bez marketinga ništa)...da se malo opustite.

Ovo je priča o tome kako sam bila Mama Patka. Duža priča.

Ceo svoj život obožavam, volim i skupljam životinje. Nikad nisam mogla da im odolim. Kad sam bila mala, užasavala sam rodbinu u selima. Spasavala sam poljskog miša iz bunara u fazi kopanja. Onda su morali iz te rupetine da izvlače i mene i miša. Da bih se manula miševa, u tim krajevima glodari spadaju u vrstu "pogan", poklonili su mi prasence. Jasna je bila bistra kao kap, vernija od svakog kučeta...do kraja raspusta, a za sledeći, zimski, su Jasnu čvarkirali...nikad im nisam oprostila...strina Dara mi je mahom služila pečene životinje, sukcesivno ili cele (njen domet ljubavi prema životinjama), ali je stric Andra kupio moju večnu ljubav time što me je uvek dočekivao džepova punih - malih zečeva.

Sa svih slava i poseta bočnijoj seoskoj rodbini sam donosila piliće. Kratka rasprava roditelji-strine ("Nemoj tetka, šta će joj pile, kud' ćemo sa njim" - " Ma, uzmi ti samo, ljubi je tetka, pustite kad dete voli...") se završavala sa piletom u džepu. Posebno zabavni su bili "gološijančići", pipilići od kokošije vrste golog vrata, a na vrh glave frizura ludog dirigenta. Apsolutno najsmešnija sorta.

Tako sam dobila i Jevrema. Jevrem je bio žuta loptica, dodatak uz slavske ponude. Ludo smo se zabavljali, onda je on ostao kod babe, ja otišla u školu...za godinu dana je baba revoltirano zahtevala da sa sobom u Beograd ponesemo i svog petla, koji napada sve oko sebe. Petla?! Zaboravljeni Jevrem je, u medjuvremenu, izrastao u ponos i diku svog roda. Prelivale se boje na sve strane, oko oštro i zlobno, kresta visi...U autu diskusija kuda sa Jevremom. Jevrem je, vezan uzicom za nogu, smešten na balkon, za tu noć, dok se ne nadje rešenje (majka je predlagala supu duže kuvanu, ali nije se mogao naći dželat). Ujutru u pet sati, novobeogradsku tišinu je rasparao Jevremov urlik...Jedva smo bunovni našli balkon, Jevrem je u opisu svog radnog mesta kukurikao, budeći i mrtve...nije pomogla ni kartonska kutija nabačena na Jevrema. Kukurikao je bez prestanka, tri sata, kao poparen. Majka i otac su se, idući na posao, sa izbečenim komšijama, u liftu, zgražavali zbog "tih seljaka, koji u grad dovlače živinu, mis'im straaašno!" Jevrem je istog dana deportovan srećnim dobitnicima u neko avalsko selo.

Si Yuma Nantis, BudimirTako sam imala i kolekciju šumskih žabica, onih što najavljuju kišu, otrovno zelenih, sa pumpicama za odčepljivanje lavaboa na prstićima...ježa, koji me je pratio u stopu, pun buva i ujeo me tako, da i danas imam ožiljak...pa Oljica, štene koje mi je poklonio badnjevački šef železničke stanice, pokušaj mešanja lovačkog psa i veverice...imala sam i male guštere, koji su predivni, jer izgledaju kao krokodili skupljeni od pranja (savet zainteresovanima, ako uspete da uhvatite guštera, polako otvorite ruku, ostaće na njoj mirno, jer je topla, a onda do hipnoze možete da ga češkate ispod brade, to obožavaju)...

Naravno da su se i moja deca navukla na tu ljubav. Moja ćerka je imala šest godina, kada je čvrsto odlučila da "kad bude velika, radiće u Greenpeace-u" Odlično...kako udati ćerku, obučenu u žutu kabanicu, koja u kišnom vihoru, nasrće na prekookeanske tankere?...imali smo hrčka, par miševa (oni što plešu kao derviši), koji se u roku od mesec dana razmnožio=16 beba miševa, malih kao dugmići...jedva smo se ih rešili...zeca, koji nam je izjeo sve kablove po kući...mačke i da ne računam...Muž se ne buni, šta će čovek.

E, tu stižemo do Mame Patke...Pre četiri godine, završavajući posetu Beogradu, otišla sam na Kalenić da kupim sir i kajmak, sa namerom da preveslam granične fitopatološke kontrole...umesto sira, sa pijace, sam donela dva pačeta, živa, malecka, bela, sa narandžastim nogicama i kljunom, a oke kao sjajni biberi. Kupila ih iz kartonske kutije kosmajskog seljaka. Uz uputstvo za prehranjivanje i upotrebu. Muž je odumrlo gledao, znao je već celu priču...moja Gorica je izjavila "Nisi normalna, ali stvarno nisi normalna!" Deca su bila oduševljena. Pačići su se javljali "pak-pak" i mljackali mokro projino brašno.

Moj mačakProšvercovala sam ih u Sloveniju u kutiji od cipela, ćućorili su ispod sedišta. Živeli su u velikom terarijumu (ostalom od hrčka) i pakali sve vreme...neverovatno je to da ta bića nikada ne ćute. Da bi ih pustili u šetnju, zatvarali smo mačka Bagiru. Pačiči su tabali po stanu, narandžasta stopala su šljapkala po parketu. Kretali su se uvek zajedno. Odmah su zapamtili ko ih hrani, postala sam Mama Patka. Drali su se čim su čuli moj glas. Jurili me po stanu. Išli smo i u šetnju napolje. Iz stana, u lift, prvo ja, a za mnom, sprintom kratkih nožica i bebe patke. Komšije su padale u nesvest. Udješ u lift, a unutra pakću dve reklame za moher čarape. U centru Ljubljane. Pa šta?!

Najlepše od svega je bilo kupanje. Kupali su se ili sami u veš kadi ili sa decom. Vuk i Zarja u kadu i dva živa pačeta, koja plivaju kao gliseri, nogice rade kao propeleri. Posle kupanja, spavanje. Stariji Vid na kauč, okupane i obrisane patkice na njegove grudi i ćućuću-ću, zaspe pačići sa glavama ispod krilaca.

Nosila sam ih, u korpi sa travom, deci u školu, gde smo utvrdili da, ni učiteljice, ni deca, nikada nisu videla žive pačiće. Iz škole na kafu sa drugaricom...kelnerice u kafiću oduševljene, gosti obaška...na povratku kući počinje pljusak...kud' drugde, nego kod svojih pobeći, na svoju zemlju...u ambasadu...a tamo,moja drugarica, zadužena za mene-medije i kulturu, je sa smehom zabeležila ovaj ekskluzivni diplomatski dogadjaj. Pačići su bili mirni, osećali su da su na teritoriji zavičajne države.

Kasnije smo ih švercovali ponovo. U Hrvatsku. U Istru, gde žive i danas. I dalje u paru, kao velike sivkaste patke. Jedino što su zaboravili Mamu Patku. Tako valjda treba, mada kako je srcu majčinom, samo ja znam...

Za Dušanovu macu.