Bliski susret prve vrste:  viđenje letilice ili nepoznate pojave na udaljenosti većoj od 150 metara.
Bliski susreti druge vrste:  viđenje letilice ili nepoznate pojave na udaljenosti manjoj od 150 metara,  kao i  viđenje fizičkih tragova na tlu koje je ostavila letilica.
Bliski susret treće vrste:  viđenje  čudnih bića, ufonauta, u blizini letilice.
Bliski susret četvrte vrste:  fizički kontakti sa vanzemaljcima.
Bliski susret pete vrste:  direktna komunikaciju sa vanzemaljcima i interaktivni kontakt.

Bliski sureti  nulte vrste ne nalaze se u opšteprihvaćenoj  klasifikaciji učenog astronoma.

Veoma sam bio oprezan u zaključivanju o vrućoj temi "Tijaninog novca", koju je inicirala izvesana Sanja, novinarka "Kurira", kasnije u javnosti poznatija pod imenom "Sanja, draga",  kojim  ju je krstio daleko iskusniji i poznatiji kolega, također novinar, ali ne "Kurira", već  "BBC-a", Dušan Mašić. Pazio sam, također, da ne ostavim bilo kakav komentar na društvenim mrežama, koji bi mogao biti protumačen kao uvreda male i mile  pokojnice, njenih roditelja, koji su bez dileme u prevelikoj tuzi zbog nenadoknadivog gubitka, kao  i svih plemenitih ljudi koji su izdvojili novac  za novo i zdravo srce i budući život Tijane Ognjanović. Međutim...

Mora biti da širom današnjeg sveta postoje ljudi koji, odbijajući da prihvate da u vasioni nema pravde, prizivaju pomoć svojih bogova protiv Amerike, one Amerke koja sebe stavlja izvan domašaja međunarodnog prava.  Ako se bogovi ne odazovu danas ili sutra, govore u sebi ti molioci, možda će se ipak prenuti i nešto učiniti kroz dve ili tri generacije. I tako se njihova molba prakrično pretvara u kletvu: neka sećanje na zlo koje nam je učinjeno nikad ne izbledi, neka kazna stigne zlotvora kroz naraštaje koji će tek doći.

Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.

Karađorđe Petrović, prota Mateja Nenadović, Božidar Grujović, Dositej Obradović, Miloš Obrenović, Vuk Stefanović Karadžić, knez Aleksandar Karađorđević, Vladimir Jovanović, Mihailo Obrenović, Svetozar Marković. Milan Obrenović, Nikola Pašić, Aleksandar Obrenović, Gavrilo Princip, Dimitrije Mitrinović, Petar I Karađorđević, Dimitrije Tucović, Ljubomir Davidović, Aleksandar Karađorđević, Pavle Karađorđević, Milan Stojadinović, Slobodan Jovanović, Petar II Karađorđević, Josip Broz, Dragoljub Mihailović, Dragoljub Jovanović, Milovan Đilas, Koča Popović,

Krajem Vijetnamskog rata u Vašingtonu  su konačno shvatili, ne samo da je rat previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima, što je  svojevremeno tvrdio i Žorž Klemenso, već da čak ni  izbor kodnih naziva vojnih operacija ne treba prepustiti nemaštovitim komandantima. Iskustvo Vijetnamskog rata nedvosmisleno je pokazalo  da je efikasno korišćene reči i medija jednako važno kao i efikasna upotreba oružja, te da vlada SAD ne može dobiti rat na bojnom polju, ukoliko prethodno ne dobije rat u umovima svojih građana. Zato su se  u pripreme, pa i u kodiranje i izbor naziva, američkih vojnih intervencija diljem globa zemaljskog uključili eksperti za psihološko ratovanje, stručnjaci za medije, politički savetnici i spin majstori svih drugih fela.

Ne znam ko je sada urednik bloga b92, posle preranog odlaska tajnovite, a sada već legendarne urednice, ali očito da je blog u krizi. Gde je izlaz? Kako ga osvežiti i učiniti čitanijim?

Da li ste za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora do kraja 2011.godine?

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.

Avionske nesreće su oduvek privlačile pažnju javnosti i, naravno, medija. Slično je bilo i u Hrvatskoj, kada su se, pre desetak dana (23. septembra),  na vojnoj vežbi kod Slunja srušila dva lovca MIG-21 Hrvatskog ratnog zrakoplovstva. Budući da su se vojni piloti, srećom, katapultirali na vreme i prošli samo sa lakšim povredama,  u naslovima, podnaslovima i komentarima  dela htvatskih novina mogli su se pročitati duhovite i ironične opaske, poput one da je Hrvatsko ratno zrakoplovstvo ovom nesrećom izgubilo pola svojih zrakoplova. Međutim, kada su «Novosti»,  nedeljnik srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, na naslovnoj strani, preko fotografije hrvatskih migova, objavile: «Obadva, obadva su pala!»  reakcije u Hrvatskoj su bile više nego oštre.