U ime svih nas iz ...............

Ne bih da branim, ni da osuđujem, ne bih ni da mene neko napada i osuđuje, bude li takvih, braniću se svim raspoloživim sredstvima, jezikom i tastaturom posebno.

Davne '76.g. jedna porodica iz Mađarske konačno dobila pasoše da dođu u Vojvodinu u posetu rođacima, kako došli, tako i ostali, ni za živu glavu ne htedoše da se vrate nazad. Prilično brzo dobili azil i državljanstvo i sve što uz to ide. Bračni par profesori Mađarskog jezika, odmah i dobili radna mesta u osnovnoj školi (takva struktura stanovništva), sin, sedmi osmi razred, krenuo u Mađarsko odeljenje, curica predškolsko, upisali je u Srpsko odeljenje, dete ni da bekne Srpski, non-stop mi visila u kući da joj pomažem i podučavam je. Pitala sam roditelje zašto muče dete, što je ne upisaše u Mađarsko odeljenje, kažu: neeeee, ova zemlja nam je kao raj, ima da uči i nauči, meni bilo smešno, pa ovdašnji Mađari koji tu žive stolećima ni danas ne znaju da beknu dve reči Srpskog, sem psovki naravno.

Stigle i slavne devedesete, pre toga srušili Berlinski zid, pa krenuo raspad komunizma, Mađarska se konačno oslobodila vlasti Sovjeta. Moji poznanici, što Mađari, što Srbi, decu krenuli da šalju u Mađarsku na učenje škola, prvo srednja, pa posle i fakulteti, moje komšije izbeglice, jok, njihova deca sa nama gulila prazan krompir-paprikaš, više paprike no krompira, od mesa ni traga, došlo i bombardovanje, reko' sad će da zbrišu, ali jok, ostaše na braniku nove im domovine, uz sveće i logorske vatre kuvali i pekli hleg, istina, oni bili mnogo bolje potkovani od nas, štošta bogami i naučismo od njih.

Konačno stiže  i slavni peti Oktobar 2000.g. a posle toga ispade ćorak, mnogo smo se nadali, premalo dobili, tako nekako ispade, a moje komšije izbeglice iz Mađarske nikako ne odustaju, deca im perfektno govore Sprski, naša, ovdašnja nemaju pojma sem kad im mater opsuješ, to savladali solidno, razišli se svud po Mađarskoj, ovi naši ni makac iz Srbije, ni za živu glavu.

Onomad priupitah majku od klinaca, sada već odraslih ljudi jelte: a koji moj ste ostali ovde svih ovih godina, pa Mađarska postala Europa a mi u materinoj, kaže, neeeeee, kada nam je bila muka, tu smo našli utočište i bar nekoliko lepih godina tu proživesmo, to se ne da zaboraviti.

Svake godine 25og Maja odlaze čoporativno, mislim porodično u BG i  drugu starom odnose cveće.

Sada to više i nije tako veliko čudo, sada i svi ostali iz bivše nam Juge to čine, ali Mađari to radili i kad niko nije.