Prvi maj

 Видим ја још пре десетак дана да моји клинци у школи, седмаци и осмаци, скупљају неке паре, нешто се договарају, мувају нешто...

Уплашен да то није случајно некакво ученичко предузеће у склопу развоја и едукације ученичког предузетништва и стварања будућих бизнисмена, контроверзних и оних обичних, а све у циљу обраћања многобројним траварским фирмама које оперишу око школског дворишта, кренем да се распитујем о чему се ради.

Кажу они, спремају се за првомајски уранак, па скупљају паре за месо за роштиљ, пиће итд, јербо имају намеру да на данашњи дан поране рано ујутро и да оду до оближњег излетишта, те да тамо обележе тај дан како доликује, ићем и пићем, дружењем и песмом и уживањем у природи.

Лепооо! Одушевим се ја... Волим ја првомајске уранке. Волим ја и ђурђевданске уранке, али на Ђурђевдан слабо ко више уопште и одлази на уранак, прави венчиће и остало... Ваљда су људи некако неиспавани од оног раног устајања за првомајски празник, па им буде тешко да и на Ђурђевдан устају рано.

Још више бих ја волео те уранке када би излетници на тај дан, после дружења и гозбе у природи, скупили своје отпатке и понели их у повратку кући, а не да ја не могу после да ходам кроз Кошутњак или да се шетам по Ади Циганлији јер немаш где ногу да спустиш од силних пластичних кеса, оглоданих коски и пикаваца од цигарета, но добро... Нико није савршен, еколошка култура Србије ионако није на високом нивоу, све нас су ионако васпитавали да стално мислимо да смо први и последњи и једини на овоме свету, те да нико други неће после нас живети нити тај неко други, евентуално, живи поред нас сада, у овом тренутку, због свог сопственог живота, а не да би нама послужио за нешто.

Кажем, схватам да нико није савршен, па после првомајског уранка обично не идем у шетње по оближњим шумама и речним острвима док кучићи луталице не разнесу све то ђубре и не распореде га мало праведније по природи.

И тако, сазнавши од клинаца о чему се ради, ја се обрадујем њиховом предузетништву у циљу дружења, а не нечег другог далеко било, па поразговарам са њима о свему томе. И између осталог питам их да ли они знају шта ми то обележавамо на данашњи дан, зашто је то званични државни празник, зашто људи не раде, деца не иду у школу...

Не знају...

Хм, доообро... 'Ајде, ја сам ту да их научим... Чак ме држава и плаћа за то. Додуше бедно плаћају, али ја сам патри(ј)ота, па ми та плата није ни важна јер ме испуњава занос љубави према Отаџбини. А и ипак је њима тек 13 и 14 година и у школу иду да се образују, а родитељи нека их васпитавају код куће.

Објасним ја њима о чему се ради и зашто ће поранити на данашњи дан и ићи заједно у природу да једу, пију и да се друже... Додуше, имају они то већ на интернету на само 1-2 клика мишем, али ко је још видео да интернет служи образвању и стицању опште културе када се тако лудо забављамо фејсбучењем, твитовањем, блоговањем и осталим естрадним таблоидним активностима.

„Prvomajski uranak je narodni običaj i svetkovina koja se sastoji u tome da se 1. maja porani u prirodu ili čak da se ode dan ranije i uz logorsku vatru provede noć. Najčešće se tokom uranka sprema neko jelo u kotliću ili na roštilju. Među Srbima je ovaj praznik veoma rasprostranjen. Gotovo svaki grad u Srbiji ima svoja tradicionalna prvomajska izletišta, a najčešće su to zelene površine izvan grada (npr: Avala pokraj Beograda, Ovčar Banja kod Čačka, Zabran u Obrenovcu, Palić pored Subotice, Šljunkara kod Kovina, Vršački breg u Vršcu, Savinac kod Gornjeg Milanovca i slično).

U Severnoj i Centralnoj Evropi, noć uoči prvog maja se naziva Valpurgina noć (po svetoj Valpurgi). To je proslava plodnosti, prilikom koje se peva i pije do dugo u noć i pale se vatre.

Praznik rada se slavi 1. maja kao međunarodni praznik radničkog pokreta. Poreklo ovog praznika vodi od 1. maja 1886. kada su stotine hiljada američkih radnika izašli na ulice Čikaga da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja. Ali u ponedeljak, 3. maja tuča u kojoj su učestvovale stotine izbila je u Mek Kormik Riperu (Mc Cormick Reaper) između radnika članova sindikata, koji su sprečeni da dođu na posao i onih koji nisu pripadali sindikatu koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red. Ubili su 4 člana sindikata, a povređenih je bilo mnogo. Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uveče (4. maj) učestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket (Haymarket). Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 bile potpuni promašaj. Ali pred kraj osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila 67 policajaca.

 (Prvomajske demonstracije u Beogradu, 2011.) 

(Prvomajski plakat sa protesta u Beogradu, 2014.)

Gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt. 11. novembra 1887. četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, su pogubljeni. Svi pogubljeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali njihovi tužioci nisu našli nikakve dokaze da je iko od njih stvarno bacio bombu. 250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.

Na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost". Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Do današnjeg dana, kako u Srbiji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mučenicima sa trga Hejmarket."

(ЛИНК)

Али, не лези враже или што би рекли на глобишу - донт леј девил, будем радознао (та радозналост ће ме докусурити једног дана) и решим да се распитам код још неких младих људи да ли они знају зашто на данашњи дан поране, иду у природу и ... Знате већ даље.

И на узорку од неколико десетина њих које познајем и са којима сам у свакодневном контакту, младих људи у распону година 13-25, на сопствено запрепашћење установим да тек сваки 7-8 у просеку међу њима зна зашто обележавамо данашњи дан, идемо на уранак итд.

Ова анкетица ме је дубоко поразила. Ипак је то део опште културе. Додуше, ни њихови наставници по школама и факултетима који би требало да им кажу зашто су поједини дани државни празници Републике Србије такође не знају скоро ништа о званичним државним празницима државе од које добијају плату да би ту децу образовали.

Велики рат и Дан примирја (ЛИНК)

А немамо ми тих државних празника не знам ни ја колико да не бисмо могли да их запамтимо иако се уврежило мишљење како их имамо превише, а „ето јадни Јапанци на пример само раде, главу не дижу од посла, а ми једва чекамо да не радимо".

Дан државности Србије (15. фебруар), Први мај (празник рада), Дан победе (9. мај), Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) и Нова година.
И то је то.

ZAKON O DRŽAVNIM I DRUGIM PRAZNICIMA U REPUBLICI SRBIJI (ЛИНК)

Додај на то још пар верских празника посебних за сваку верску заједницу у Србији у данима у којима сваки верник има право да не ради и не иде у школу по том Закону (нпр. крсна слава у Срба, православних хришћана, Божић и Ускрс) и то је то.

А испада да већина људи у Србији, нарочито ових наших младих наследника, али и њихових родитеља и наставника по школама, једино зна зашто не радимо и не идемо у школу за Нову годину. А и то искључиво зарад повећане потрошње у циљу куповања поклона што медији на сва звона промовишу.

Поразно...

Побогу, зар је то тако тешко запамтити?

Или смо заиста постали толико апатични и незаинтересовани чак и за оно што се директно одражава на наш живот, да нас мрзи чак и да се около распитамо и информишемо зашто у одређеним данима не радимо и не идемо у школе, односно зашто их обележавамо као државне празнике?

И разумем ја да нам захваљујући технологији и убрзаном протоку „информација" можда у овим данашњим измењеним условима рада у односу на ону индустријску еру када је Први мај и установљен као празник рада тако нешто можда и није важно.

Али...

Радник је ипак радник. (И сељак је ипак сељак.) И није битно да ли је то још увек радник на некој покретној траци у фабрици или је то радник за компјутерским сокоћалом.

ZAKONO RADU (ЛИНК)

Дакле, радник је ипак радник. Поготово ако средства за производњу нису у његовом власништву, па се назива лумпенпролетер.

И традиција је ипак традиција. И историја је ипак историја.

А ко заборави на своју историју, тај онда и нема будућност.

___________________________________________________________ 

И немој да би ми сада овде неко помињао случајно поводом данашњег дана некаквог

Адама Вајсхаупта (ЛИНК)

и све његове следбенике

ITANIMULLI (ЛИНК) (може ово овако укуцати свако и сам у свом браузеру)

те како је тај дотични филозоф и професор баш првомајске кишне ноћи 1776. године после напорног путовања на коњу донео браћи Ротшилд, власницима једне цвјећарнице у кући цвећа у Франкфурту, свој превод Платонове Државе/Републике не би ли добио напојницу за свој самопрегорни преводилачки труд.

(ЛИНК) 

Не знам да ли је поклапање одигравања ова два историјска догађаја баш на исти данашњи дан некаква коинциденција. Или ако и јесте коинцинденција, надам се само да и то није некаква coincidentia oppositorum поред свих осталих јединстава супротности уз које живимо. (ЛИНК)

А право да вам кажем, то ме и не занима.

Већ сам више пута на овом Блогу Б92 рекао шта мислим о свим свевидећим очима и лампионима на врховима свих друштвених пирамида свих freedom lover's дунђера овог нашег васколиког Свемира.