OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA...

OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.

– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!

– Dobro! Sada pođite sa mnom, odvešću vas do sanduka kako biste izvršili identifikaciju, odgovorićete sa DA ili NE, da li je jasno, gospođice?

– Jeste, jeste, jasno je.

– Podići ću poklopac! Da li prepoznajete Bojanu Tošić, rođenu Radović, godište 1939, iz Beograda?

– Da, to je ona.

– Zaokružite pod  U SRODSTVU, KĆER. Potpišite ovde. Sačekajte me napolju. Što se tiče graničnog prelaza Dobrakovo, završili smo. Urediću da vas prevezu do Brodareva s kovčegom.

– Amin više.

– Samo čas.

– Dobriću! Stani!

– Dobro veče inspektore.

– Je li ova gospođa potomak preminule?

– Jesam, daleki potomak. Daleko i od gospođe.

– Jeste. I gospođica je.

– A gospođica? Gospođice znate li gde je vaša majka rođena?

– Kakve to veze ima sad kada je mrtva? Meni je rekla, u Beogradu.

– Zapravo u Nikšiću. Mene zakon obavezuje da detaljno preispitam uzrok smrti, uključujući i autopsiju.

– Vi mora da me zajebavate, ja treba da se vratim u Australiju za tri dana.

– Samo polako, gospođice, našli smo i ovo pismo za vas. Bilo je u pesku pored suncobrana. Ima vaše ime i adresu na poleđini.