ŽUTA OSA (3/24)

Vodeći računa da ne zakasni, Milan prođe ponovo kroz međuprostor gde je maločas, pre nego se upristojio u toaletu, odmah iza Vidoja, rasterao bagru šibicarsku, i poče da prebira po mozgu o svojim dnevnim planovima. Imao je sastanak sa Hakalom, koji mu je obećao, za, kao kontra uslugu, brzi prijem kod doktora Šapića, otkriti veliku tajnu koja mnogima izmiče. Od same pomisli na dogovorenu trampu, Milan se opet naježi, kao i kad su se prvi put pogodili. Dogovor je bio da se nađu u jeftinom restoranu.

            Restoran je bio dugačka uzana prostorija, sa desetak niskih, kratkih i neudobnih stolova, odvojenih klupama koje su ukrojene leđa u leđa, dve klupe jedan naslon, i koje su za divno čudo bile nešto udobnije. Čim je kročio kroz poluautomatska vrata osetio je prodoran miris (iznova i iznova) prženog ulja, ili kako bi pravilno trebalo reći, miris goruće masti, što je hemijski bio akrolein, fini jednostavni kancerogeni aldehid, besplatni suplement jeftinog restorana zajedničke ishrane. Milan sede pored prozora na koji je bila navučena i tanka providna bela i debela braon zavesa. Bio je okrenut prema pultu na čijem se gornjem kraju nalazila kasa, iza koje je bila uglavljena mala vitrina iz koje su se mogla pazariti tri artikla, svima pristupačni čaj, nešto skuplji kačamak sa giricama, dostupan ali ne baš svakome i ne u velikoj činiji (postoje mala, srednja i velika činija) i na Milanovo veliko iznenađenje, na čašicu, 0.03 litra, pa i dalje retko kome dostupna, rakija Žuta osa. U jednom uglu restorana sunce se probijalo kroz neveliku rupu na krovu i padalo u masnu štroku. Delovalo je kao da tu okončava, iako je na sto pedeset miliona kilometara od Zemlje ono nepobitno postojalo i ne samo da je postojalo nego je ispalilo još jednu porciju elektromagnetne radijacije kojoj će trebati da stigne, na isto štrokavo mesto u uglu, taman dok nepozvan gost pojede porciju kačamaka i mutagenih girica.

            Milan se pomalo obradovao što televizor u restoranu funkcioniše (ne dešava se često) i brzo je bio hipnotisan igrom pokretnih slika. Jedna su se usta otvarala, kao usta uskoro mrtve orade, ispred mikrofona, dok su druga pokušavala da se uguraju u kadar ne bi li izduvala zapreminu svog ribljeg mehura. Kamera kao da je izgubila visinu, hvatala je samo duplje, mikrofone, okovratnike i kravate, negde do šnale (koje su opet trendy) ali i takav kadar je bio više nego dovoljan kada je, za Milana, mutirana verbalna nesuglasica prerasla u fizički obračun, spontano odigran kroz omiljenu disciplinu mnogih političara, davljenje za šlajfnu. Tako su se pored već nabrojanih detalja pojavile i dve plus dve šake koje su vukle dve gotovo iste tirkizne kravate sa željom da dođu do reči (ili makar da onaj drugi bez reči ostane (ili još bolje bez moći govora uz prelom grkljanske hrskavice i nagnječenje štitnjače)).

            Dođe kelner i stavi na sto doručak koji na ovakvom mestu svakom sleduje. Milan pogleda u aluminijumsku zdelu koja je sama po sebi imala oduran miris a kao postolje za umućena jaja, s akroleinom, i četvrt vekne hleba kao dodatak, nagonila je kiselinu na usta. Džabe je džabe, pomislio je Milan i počeo je da meca jaja dobijenim hlebom. Do večere, ko zna, možda ne pojede ništa.

            Počeli su da dolaze i drugi sapatnici i restoran se napuni za čas. Odjednom je sve štektalo i zveckalo, glasovi, escajg, davili su tišinu koja se izmicala i zgušnjavala u mrtvim uglovima restorana. Za susednim stolom jedan momak je pevao: poslednji dah bi da dam, samo da mogu da znam… Milan se prvo zablenu, pa ubrzo skloni pogled sa pevajuće poleđine i nastavi da zuri u svoj prazni alu tanjir.

            Naspram njega sede, i zagradi pogled na pevača, kovrdžavi muškarac sa punom bradom.

            - Prijatno – reče Milanu.

            - Ma da, već sam sabio sledovanje.

            -  A što si tako ozlojeđen?

            - A što si ti tako veseo?

            - Sad ćeš da čuješ – i pozva kelnera kom saopšti da preskače besplatni doručak i da želi da mu donese kačamak sa giricama, čaj i Žutu osu, drugim rečima, kompletan meni iz kantine.

            Nije prošlo osam minuta, počistio je veliku činiju hrane i sada su ispred dva muškarca stajale rakija i čaj i glavna tajna vasione.