Na žalost, možda mi i nismo za EU

Boraveći nedavno u Engleskoj (oko mesec dana) došla sam do zaključka da i dalje doživljavam kulturološke šokove kada izadjem iz naše zemlje. Da se razumemo: duboko sam uverena da je najveći broj ljudi koji žive u Srbiji OK, i da po većini osobina ne zaostajemo ni za kim. I definitivno nisam od onih koji će uvek raspoloženo pljuvati po svom narodu i državi. Naprotiv! Ovde nas grdim, a napolju hvalim. Licemerje?! Ne bih rekla. Pre je to stvar dobrog vaspitanja i pranja veša u kući, a ne na gradskom trgu, na pijačni dan.

Elem, boravila sam u Sauthamptonu, na jugu Engleske, koja je, kao što znamo, zemlja sa najskupljim nekretninama, pa im verovatno ni građevinsko zemljište nije jevtino. U takvoj jednoj zemlji, prvi šok: na svake 3-4 ulice playground, odnosno igralište. Ništa previše besno i naravno ne naplaćuje se. A izgleda kao ogroman travnjak, malo veći od fudbalskog terena (onog pravog), sa par staza za trčanje, uredno ošišanom travom, nekoliko klupa i malo drveća po obodu. U jednom delu je obavezno poligon za skejt i bicikl. Tu dečaci među sobom biraju "alfa-mužjaka" tako što se takmiče u brzini, hrabrosti, veštini... Mnogi tu fanatično vežbaju po nekoliko sati svakog dana (i njima je tada bio raspust). Naravno, devojčice ih gledaju sa strane, bodre, navijaju... Nema onog "vidimo se u čitulji". Srednjoškolci ne ispijaju pivo od ujutru. Ne zato što su bolji od naših, nego zato što se neko setio da im ponudi lako dostupan sadržaj, tu u kraju. Nedaleko od tog poligona (koji izgleda sasvim profi, kao kad kod nas RedBull organizuje takmičenje) nalazi se visokom žicom ogradjen teren za basket - da lopta ne izleti na ulicu! U drugom ćošku šarenom ogradom ograđeno igralište za manju decu, i veliki natpis da je tu zabranjeno uvoditi pse. Kapijica na magnet, a unutra ljuljaške, tobogani, klackalice, neka čuda kojima ni ne znam imena, a ispod svih njih nešto što liči na meki asfalt. Izvinjavam se ako sam lupila, ali ja ne znam kako se to zove. Crno je, liči na asfalt, a kada gazite po njemu - uleže. Dete može da odere kolena ako padne, ali teško da može da polomi bilo šta. Naravno, vlasnici pasa uredno nose kesice i skupljaju ono što ljubimci ostave za sobom, a u deo za decu ih stvarno ne uvode.

Stvar je u tome što se takva igrališta nalaze na svakih pola kilometra. Imah ih svuda! I GRADSKOJ VLASTI NE PADA NA PAMET DA TAJ PROSTOR PRODA LOKALNOM TAJKUNU DA NAPRAVI ŠOPING CENTAR, STAMBENU ILI POSLOVNU ZGRADU! Čuvaju to parče trave za decu! Čak smo u jednom manjem gradu naišli i na park za odrasle, sa mini teretanom (istina, sprave su u dnu zabetonirane), veštačkim stenama za penjanje i sl. Besplatno! Samo na ulazu tabla koja te moli da igralište za sobom ostaviš onakvim kako bi ti voleo da ga nađeš - čisto i bezbedno!

Drugi šok su bile sekndhend prodavnice, ili charity shops, kojih ima na sve strane, i u kojima se volontira. Na svakoj od tih prodavnica ispod imena stoji čemu je namenjen prihod: nezbrinutoj deci, istraživanjima raka dojke, invalidima, autističnoj deci, beskućnicima, ratnim veteranima... I niko se ne bogati na račun toga što su neki plemeniti ljudi tu doneli i poklonili nameštaj, posuđe, garderobu, torbe, knjige...

Inače je taj duh pripadanja zajednici i pružanja pomoći izuzetno razvijen. Tada su u toku bile pripreme za humanitarnu trku. Cilj je bio prikupljanje novca za bolesnu decu. Princip je sledeći:neko pokrene ideju, prođe kroz kompanije, škole, bolnice, postavi štand na ulici i sl. Ti se prijaviš, uzmeš svoj startni broj, i kreneš da obilaziš prijatelje, rođake, kolege, komšije sa šarmantnim nastupom tipa:Da li biste hteli da mi sponzorišete pripreme za trku? I tu svako priloži koliko može i želi - funtu, 10, 50, 500... Taj novac predaš organizatorima akcije, a na samoj trci izgaraš sasvim ozbiljno (niko ne blefira) jer uglavnom svi tvoji sponzori dođu da navijaju. I nikoga nije blam. I dobro se zabave. I bude masovno učešće. I često prikupe sasvim ozbiljnu pomoć.

I samo ću još jedan detalj da navedem. Svuda, u parkovima i na igralištima, možete naići na klupe od kovanog gvožđa i drveta, gde je u naslonu ploča sa izgraviranim natpisom "U znak sećanja na našeg dragog..."  I ja onda pomislim na tone mermera i granita koji na našim grobljima najčešće služe da se pokaže koliko smo voleli pokojnika kroz cenu spomenika.

 I opet, nemojte me pogrešno shvatiti. Nisam ja luda da mislim da tamo svima i samo cveta cveće (a odnos prema cveću i uređenju dvorišta u Engleskoj je tek priča za sebe!). Naravno da ima i nezaposlenih, i kriminala, i malo korupcije, i ko zna čega još. Na primer, broj maloletničkih trudnoća im je trenutno najveći u Evropi, i svi su zabrinuti, i silne se akcije pokreću na temu rešavanja tog problema. Ali, na takve teme imamo dovoljno našeg, ličnog iskustva. Ja govorim o nekim ljudskim i civilizacijskim vrednostima koje su kod njih duboko usađene, dok kod nas nisu ni začete. Ovo su teme o kojima naš čovek (iz raznih razloga) i ne razmišlja. A mnogi od nas, oni koji nisu baš gladni, bi mogli. To nisu stvari koje moraju biti propisane. Humanitarni rad, volonterski rad, ulepšavanje životne sredine i vođenje računa o tome da je oko nas lepo, čisto i prijatno. Da uradim nešto za nekog drugog, a bez ikakve koristi, čak i ako ne moram. Da pomognem nekom koga i ne poznajem.Pa zar to treba da nam propisuju zakoni, i za to nam treba Evropska unija?! Ma, hajte, molim vas.

Mi prosto nismo iz te priče! Mi nismo takvi! Bar ne još uvek.

I zaista imam utisak da bi nama u toj Evropskoj uniji bilo neprijatno, i da bismo osećali koliko se razlikujemo. Kao što ni Rumuni i Bugari ne znaju šta ih je snašlo. Uz poštovanje prema njihovim građanima, stvarno mislim da su se i oni našli u čudu.

Zato: džaba nam sva izručenja sudu u Hagu, džaba usvajanja evropskih zakona. Nije to dovoljno. To je šminka i zadovoljenje forme. Ponekad i zadovoljavanje njihovih hirova, ili skupljanje jevtinih poena. Suština je u našim glavama i TO je ono što treba da popravimo. Ne zbog EU! Taman posla! Zbog nas samih i naše dece kojoj smo mi danas model.