Zašto su huligani uvek tuđa deca ili U školu krećeš sine

Radni dan, kao i svaki počinje u devet i ja pravo na sajtove B92 i Blica da pročitam vesti, ali već drugu nedelju za redom nikako da izbacim iz glave sledeće tekstove/slike:

Umesto rođendana spremamo sahranu
BEOGRAD - Nemanja Miljanić Pile (17), učenik PKB škole koga je u petak pre podne ispred stadiona „Sinđelić", posle svađe i tuče, u vrat ranio vršnjak M.J., preminuo je preksinoć oko 21 sat u Urgentnom centru. (Blic)

Niš: Pretukli učenika na času

Niš -- Učenika niške gimnazije "Svetozar Marković" Momčila M. na času srpskog jezika pretukla su dvojica vršnjaka koji nisu đaci škole.

Mladiću je ukazana pomoć i on se oseća dobro, rekla je danas Tanjugu zamenica direktora te škole Vesna Gajić. Ona je navela da su dvojica nepoznatih dečaka, koji nisu učenici te škole, došli na prvi čas u ponedeljak i u popodnevnoj smeni upali u odeljenje trećeg razreda. "Odmah su prišli Momčilu i kamenom ili komadom betona počeli da ga udaraju po glavi", rekla je Gajićeva. (B92)

Niš: Napad huligana na odbojkašice

Niš -- 16-godišnjoj učenici iz Niša polomljene su obe ruke kada su huligani s palicama upali na trening odbojkašica kluba "Stampedo" u Osnovnoj školi "Mika Mladenović" (B92)

I sad se ja pitam ko su ti huligani i da li ih tako zovemo da bi ih razlikovali od tobože ostale (naše) dece, ili su to obični klinci iz komšiluka, naši sinovi i ćerke ili sinovi i ćerke naših rodjaka, prijatelja, poznanika... U čemu je njihov problem? I zašto redovno zatvaramo oči pred tim da su nam deca sve manje „pametna", tj neobrazovanija (da ne podsećam na katastrofalne statističke podatke o broju osmaka, koji na prijemnom ispitu za srednju školu imaju po dve nule iz srpskog i matematike, ili još veći broj onih koji su malo bolji, pa su imali po jedan bod) iz godine u godinu? Ovde priče o teškom životu, siromaštvu i ostali izgovori tog tipa nisu baš primereni argumenti. Zašto žmurimo nad tim da su nastavnici u školama već godinama subjekti maltretiranja od strane svojih učenika, a ne obrnuto, kako umemo da govorimo kad opravdavamo loš uspeh naše dece iz nekog predmeta? I zašto trčimo u školu kad nam dete ima deset kečeva i zašto je to kul tokom školske godine, ali ne i na kraju kad raste tenzija i moraju svi da se poprave? Jednostavno MORAJU po svaku cenu!

Da li je bolje da nam je dete narkoman ili da prebija/ubija drugu decu i zašto je ovo prvo nezamislivo i strašno, a ovo drugo samo faza u odrastanju (sa izgovorom pa i mi smo bili nestašni)....kuda to mi idemo i kome ja da se vratim tj. koga da podučavam?