Porodjaj u Srbiji!

Dirnula su me iskustva porodilja koja sam procitala na blogu. Apsolutno ih razumem, i zato navodim i svoje.

U porodiliste sam otisla sa iluzijom da to mesto, u kome se radjaju bebe, odise toplinom i ljubavlju. Grdno sam se prevarila.

Po dolasku u porodiliste, posto sam imala zakazani carski rez, smestena sam na odeljenje sa trudnicama koje imaju rizicne trudnoce i tu se nalaze na odrzavanju. Ne mogu da se pozalim na tretman koji sam imala na tom odeljenju, jer su sestre i doktori bili jako ljubazni. Posebno bih izdvojila nacelnicu tog odeljenja koja me je igrom slucaja i porodila. Svi su jako pazljivi prema trudnicama, narocito pomenuta nacelnica, i jednostavno se oseca da imaju razumevanja za stanje psihe trudnica. Govore tiho, i sto je, bar meni jako bitno, saslusaju sta imas da im kazes ili pitas i odgovore ti smisleno i potuno. Jedino su me malo razocarale trudnice u mojoj sobi koje su me totalno ignorisale, i kao da su bile ljute sto je moja trudnoca protekla bez problema, a one  ostaju tu do neizvesnog kraja. Razumem ih i ne ljutim se, iako su u par navrata bile cak i neprijatne prema meni. Cak, kada su sutradan dosli da me vode na porodjaj, od njih tri samo je jedna rekla:"Srecno! Nadam se da ce sve biti u redu.", dok su druge ignorisale. No, kao sto rekoh, razumem ih u potpunosti.

Krecemo!

U 11h su mi rekli da ce porodjaj biti u 12h. Nazvala sam supruga da dodje jer mi je bilo tako potrebno da ga vidim i da znam da je tu u blizini. Videla sam ga na kratko, jer ga je bukvalno jedna sestra oterala, recima da on nema sta da trazi tu, da ide kuci, i da ce mu biti javljeno kada se porodjaj zavrsi. Kao da on ne dobija dete tog dana. Idilicna slika iz filmova, u kojima muzevi cekaju da se porodjaj zavrsi ispred sale, da mu odmah iznose bebu da je vidi, i da moze da vidi suprugu i da je poljubi, raspuknula se pred mojim ocima. Shvatila sam da to ima samo u filmovima i u onoj emisiji "Vreme je za bebe". Prosto sam iznenadjena kako posle pomenute emisije odmah pozelis da se porodis, jer su pred kamerama svi tako divni i pazljivi. Stvarnost je totalno drugacija. Mom suprugu nisu cak dozvolili da ceka na stepenistu, gde je fizicki odvojen od soba i sala za porodjaje, a opet moze da vidi kad me budu izvodili iz sale. Tako se on krio kao specijalac, iza stubova i coskova da bi me video. Prva primedba: Dozvoliti i ocevima da , ako vec ne prisustvuju porodjaju budu u blizini, jer to nama jako znaci.

Porodjaj je, hvala Bogu, protekao bez problema. U medjuvremenu je doktorka koja me je porodila, divna zena kao sto sam rekla, slucajno ugledala mog supruga, saopstila mu radosnu vest, rekla da smo beba i ja u redu, i rekla da NARAVNO ostane tu da saceka da me izvezu iz sale.

Kada sam se probudila iz anestezije, receno mi je da sa operacionog stola predjem na kolica. Sta??? Jos uvek ne znam ni kako se zovem, na stomaku imam ranu usivenu pre pola minuta, a oni meni Predji na kolica. Uz tesku muku i bolove sam uspela, dok su mi sestre  davale podrsku, ali samo usmenu:"Mozes ti to! Jos malo!". Odvezli su me u sobu na odeljenje carskih rezova, i tu sam se osvescivala. Posle par sati bunila, konacno sam se pribrala, i ocekivala sam da ce mi neko doneti dete da ga vidim. E tu je bio mali problem. Na moje pitanje da li ce mi i kada doneti bebu da je vidim, dobila sam odgovor:" Ste mene pitas za dete?!? Otkud ja znam gde ti je dete!!! Sta ti mislis da ce da ti neko donosi dete dok si na intenzivnoj nezi!" A ja sam samo htela na sekund da ga vidim. Zar je to nenormalno?!? Druge zene su mi objasnile da se u "sok sobi" ostaje dva dana, a ja sam pala u ocajanje da dva dana ne vidim svoje dete. Zar je toliki problem doneti dete majci da ga vidi. Bila sam ocajna. Sva u suzama sam pozvala supruga. Bilo je kasno uvece. Ni njemu nista nije bilo jasno, pa je nekako uspeo da nadje divnu doktorku koja me je porodila. Ona je bila puna razumevanja, pa je nazvala porodiliste i naredila im da mi se donese dete da ga vidim. Za dva minuta je bebac bio kod mene. To je uticalo na to da i drugim zenama donesu njihove bebe, pa je moj suprug postao interni heroj.

Sutradan, dan posle porodjaja, zbog renoviranja, sve su nas rasporedili po normalnim sobama iako se jos nismo ni u naznakama oporavile. Doneli su nam bebe, posto je baby friendly obavezan, ali me je babica posavetovala da uvece bebu vratim u boks, jer sam dan ranije izasla sa intenzivne pa nisam jos uvek u stanju da celu noc budem sa bebom. Nisam bila cak u stanju ni da ustanem sama, pa su mi zene koje su se ranije porodile i malo oporavile pomagale. Uvece sam zamolila babicu da vrati bebu u boks, jer niti sam imala mleka niti sam bila u stanju da je pazim. U pocetku nije htela to da radi, cak sam dobila i lekcije o materinstvu, ali posle mog iscrpnog objasnjenja da je trebalo da sam jos na intenzivnoj, i da sam se tek juce porodila i da su mi rekli da vratim bebu u boks, na kraju je odneja bebu. Da dodam, za bebu je u boks odnela i pakovanje pelena, a posle 5 sati koliko je bila u boksu, bebu su mi doneli totalno ukakanu, cak se kaka, kad moram da detaljisem skorela na bebinoj guzi, a pelenu mi nisu vratili ni jednu. Zakljucila sam da sestra iz protesta nije presvlacila moju bebu. Strasno!!!

Sutradan je naisao pedijatar. Jedna odvratna napirlitana zena. Hrizantema! Ko razume shvatice.  Zamolila sam je da pogleda glavicu mog sina, jer su mi one nepravilnosti na bebinoj glavi ucinile prenaglasenim. Sasekla me je pogledom, i bez reci pogledala dete. Nista mi nije odgovorila, samo se omakla i osula paljbu po meni, pitala me je sta sam zavrsila, da nemam pojma biologiju, da je to normalno, kako su majke glupe i nemaju pojma ni o cemu. Kao da sam joj trazila da izvrsi lobotomiju, a ne da pogleda dete. Te njene reci su me jako pogodile, jer mi je to pravo dete i jos uvek ne znam sta je normalno a sta ne. Cak znam da su te neravnine normalne, ali ne  i u kojoj meri. Bila sam na ivici suza.

Onda je na red dosla i prva noc sa bebom. Posto posle carskog reza, mleko nailazi nesto kasnije, bebe prihranjuju na svaka tri sata. Obicno bebama to bude dovoljno sat i po, dva, a onda se beba jos sat vremenena, do sledece dohrane dere jer je gladna. To je bas strasno, jer vidite da vam je dete gladno, a ne mosete da mu pomognete. Stavljala sam bebu na dojku, ali taj pocetak laktacije njemu noje bio dovoljan da on bude sit. Pozvati sestru da dohrani bebu van utvrdjenog vremena, je nemoguce, i mozete se jedino uvaliti u probleme ako tako nesto pokusate. Prve noci sa bebom se, izmedju dve dohrane sat pomerao za jedan sat unazad, tako da je dohrane umesto za tri, dosla za cetiri sata. Sve bebe su vristale, ali to se nikog nije ticalo. Bilo je jezivo. Gospodje sestre su dosle i opet drzale pridiku kako smo lose majke koje ne umeju da smire svoju decu. Sledeceg dana mi je nadoslo mleko u dojkam, tako da na srecu vise nisam zavisila od dohrane. Ali jedna zena iz moje sobe nije bila te srece, pa je iskusila pakao. Dohrana nije dosla  ravno pet sati, a kada je jadna majka trazila da se pojavi neko da dohrani dete, na sebe je navukla gnev sestara celog odeljenja. I opet, na srecu, zbog brzog oporavka, ali i renoviranja soba, otpusteni smo iz tog pakla dan ranije.

Na kraju, da pomenem ponovo doktorku koja me je porodila, iako posle porodjaja nisam vise bila na njenom odeljenju, odeljenju porodilista, vec na odeljenju carskih rezova, posecivala me je redovno. Cak mi je rekla da na skidanje konaca dodjem na odeljenje kada ona bude dezurna, da ne bi cekala satima u nekoj guzvi sa bebom od par dana.

Da naglasim, ovu divnu doktorku nisam nicim podmicivala, ona je jednostavno DOBAR DOKTOR I COVEK, a takvih je u nasim porodilistima vrlo malo. I ona je takva prema svima, bez izuzetka.