Данас је Божић. Најрадоснији хришћански празник. Слави се рођење Исуса Христа.
Док слушам жагор који допире из трпезарије, жагор сестрине деце, ја сам у соби. Сећања, она најлепша на свету, враћају ме у прошлост.
У нека дивна времена која се више никада неће вратити.
Божићно јутро. Деда отвара врата наше куће првом госту, полажајнику. То је обично кућни пријатељ.
Џара ватру у " Смедеревцу ", баца новчиће. Добија од баке поклон и остаје на ручку.
Мама и бака спремају ручак. Тата и деда разговарају уз кувано вино са полажајником.
Сестра и ја - деца, играмо " Монопол " или " Не љути се човече ". Чекамо ручак и чесницу.
Домаћа говеђа супа, сарма, печење, салате. Пиће и сокови.
Тражимо затим пару, десет динара из тридесет и неке године прошлог века.
Обично сестра или ја нађемо пару. Деда нам даје новац, чоколаде, понеку играчку. Тата и мама гардеробу.
После ручка и чеснице једемо пите са јабукама и бундевом. Одрасли пију кафу.
Испраћамо полажајника. Божић проводимо у породичном кругу.
Идемо на вечерњу службу у наш храм. Након Литургије, свештеник нама деци дели рецитације за Светог Саву, полако почиње припрема за тај дан.
Срећна сам тог дана. Уживам у топлини свог породичног дома.
Данас, много година касније, тата, бака и деда више нису са нама. Умрли су. Сестра се удала, не живи са нама.
Не долази сваког Божића са породицом код нас на ручак.
Овог дана, као и свих претходних, са тугом се сећам тате, деде, баке. Недостају ми.
Божић у двоје, у тишини, без смеха, тужан је Божић.
Али, данас не сме да ме обузме туга.
Ту су сестрина деца. Сестра, зет. Нисмо мама и ја саме. Породица смо. Лепо нам је.
Сестрић је био полажајник.
Чекам ручак и чесницу. Волела бих да пару нађу деца.
МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
СРЕЋАН БОЖИЋ!