When commerce beckons, political and linguistic barriers come tumbling down

ANYONE interested in doing business in the region that used to be
called Yugoslavia might be tempted not to bother—on the ground that
its successor states were all very small, obsessed with minor
linguistic and cultural differences, and generally not worth the
effort.

A few years ago this might have been true, but now things have

Сећате се отачаственог Р.Љушића, великог фана скинхеадс покрета "Образ", пропалог Коштуничиног кандидата за Којадина, Вуксановића, културу, науку и спорт сасвим свеједно.

Он је као утешну награду добио да буде на челу нечега што се зове Завод за издавање уџбеника.

Vukovarslika 1

18. novembar 2004.
Na Ovčari, kraj Vukovara snimamo prve kadrove filma "Vukovar". Razne udruge i pojedinci polažu vence na spomenik, pale sveće. To je "Dan sjećanja" početak našeg filma o Vukovaru. Pričamo tiho ili nikako jer je naša ekavica izuzetno prepoznatljiva a upravo se na parking memorijalnog kompleksa parkirao kombi sa sinjskim alkarima oblepljen slikama Ante Gotovine. Tu smo da snimimo prve kadrove filma a ne da se pravdamo da nismo četnici i agresori
Pada mrak i kameri prilazi neki elegantni čovek.
Obraća nam se rečima da je gospodin Bandić spreman da nam da izjavu.
"Who is fucking Bandic?", razmišljam dok mi tip u odelu pokazuje u pravcu lika koji polaže venac.
Koja izjava?Ko ste Vi?
Ne hvala lepo. Ovde smo drugim povodom.
Tek kasnije saznajem da je to sveprisutni zagrebački gradonačelnik čiji PR ne bira ni mesto ni vreme za promociju.

 Juče ujutro mi je umro deda.

     Imao je 95 godina. Bio je viđeni radio tv mehaničar na Slaviji, zastupnik predratnog PHILIPS-a.
Imao je radnju "Radio Tesla" i još par radnji pre  nego što su mu komunisti "sve  oteli "kako je govorio.
    Jedan je od prvih desetak ljudi koji su u Beogradu  uopšte imali vozačku dozvolu. Vozio je  neki besni "Hanomag"  (kakva su to kola zna li neko, o kojima je toliko pričao meni u detinjstvu?) po Slaviji, popravljao je radio i TV aparate...
      Njegova prva mušterija bio je Sreten Kostić vozač kralja Petra Prvog i pretplatnik broj jedan Radio Beograda, jedan od retkih ljudi koji je u Beogradu tridesetih godina  imao radio.
     Moj deda je bio  je sjajan tip, sa toliko godina hodajuća  istorija grada, između ostalog  venčani kum akrobate Dragoljuba Aleksića i najbolji prijatelj pokojnog pevača Vuleta Jeftića.

Obradovao se jesam,  ali se nisam iznenadio što je "Vukovar-poslednji rez"  (na hrvatskom jeziku  završni rez, na bošnjačkom posljednji rez) dobio tako veliku i važnu nagradu kao što je  HUMAN RIGHTS AWARD u Sarajevu. Iako sam informaciju o tome pronašao tek po povratku iz Sarajeva prebirajući po Internetu.

na nedavno završenom filmskom festivalu  u minhenu gde sam gostovao s filmom "vukovar-poslednji rez", imao sam priliku da upoznam jednog od omiljenih likova iz mog detinjstva terry gilliama. poželeo sam da imam zajedničku fotografiju s njim ali mi je bilo glupo da bude konvencionalna. hteo sam nešto kao sa špice monti pajtona.

iskoristio sam priliku na zajedničkom rafting izletu kroz bavarsku. uzeo sam na tom splavu veliki pivski čekić namenjen buretu bavarskog piva i zamahnuo u pravcu njegove glave.

terry je primio  s entuzijazmom ovu moju ideju. jedino se mike figgis čija je celokupna retrospektiva (uključujući i studentske filmove)  bila prikazana u minhenu za trenutak zaprepastio

Ako neko poseduje nekakve talente:
šta je važnije u njegovom privatnom slučaju?
Umetnost, kreativnost, besmrtnost...
Ili  unutarnja katarza sa decom i porodicom?

Kako vreme odmiče i kako mogu da uspostavim sopstvene privatne  terazije vrednosti, sve mi je manje bitno da li ću biti manja ili veća referenca u nekoj datoteci srpskih reditelja s kraja 20. ili s početka  21.veka i koliko ću redova zaslužiti.

Pre dvanaest godina, 1994 bio sam na Kosovu sa Cecama: Lukić i Vuković. Pravio sam nekakav dokumentarac o paralelnom zivotu kosovskih Srba i Albanaca, a one svoju radio emisiju, paraleni univerziteti, škole, sve paralelno 

ulazeci u vreli, siromasni deo kaira primetio sam, osim cinjenice da grad
od 25 miliona stanovnika ima tri semafora koje niko ne postuje i jednu
zabavnu arhitektonsku cinjenicu. kada kupuju stan stanovnici kaira donose
sa sobom svoje prozore.