Milica Đilas | Blog B92
Skip navigation.

Labris

Banka hrane

 
Srbija 2020

Milica Đilas

Koliko košta kašnjenje?

Ovo je priča  o ekonomskom opadanju i krizi nekada značajnog tekstilnog centra, u zemlji nadomak Evropske unije, najvećeg tržišta odeće i tekstila u svetu. Ovo je priča o šansama koje nisu iskorišćene i o ceni koju je jedna balkanska zemlja platilia za ostajanje van tokova integracije. Grad je Leskovac, zemlja Srbija, a pitanje – zašto srpska tekstilna industrija, koja je devedesetih bila ispred makedonske i približna sa bugarskom, danas toliko zaostaje za obe? Ili, uopštenije, koja je cena sporosti Srbije u sprovođenju reformi i procesu evropske integracije?


CEFTA 2006 – od «tanjira špageta» do «lazanje»

Trgovinska liberalizacija među zemljama zapadnog Balkana stalni je predmet ohrabrivanja spolja. U svojim nastojanjima, «strani faktor» se uglavnom rukovodi logikom «Arizona marketa» - pijace u blizini Brčkog, gde su, nakon rata u BiH, Srbi, Hrvati i Bošnjaci trgovali svim i svačim, od tepiha i mašina za pranje veša do piratskih CD-jeva. Iako je mesto podsticalo sivu ekonomiju, a bogami i prostituciju, udruživanje radi sticanja profita smatrano je pozitivnijim od udruživanja u zločinačkim poduhvatima. Preovlađujuće mišljenje da uspostavljanje privrednih i drugih veza pozitivno utiče na politiku deli i EU, pa zato za sve nas kojii smo bili u međusobnim sukobima saradnju čini preduslovom napretka ka članstvu.


Neće vas boleti kod čika zube ili reforma «na kvarno»

Možete li da zamislite kako bi se sa ovim našim pričama o pregovorima sa EU, Hagu, Kosovu, ustavu i izborima, ili kojim već redom šta tu treba, a koje stalno slušamo, nosila politička klasa neke druge zemlje? Recimo, Mađarske – održe se izbori, ponovo isti premijer, okupi članove svoje stranke i kaže «Zeznuli smo stvar. I to mnogo. Evidentno, lagali smo poslednjih godinu i po do dve». Ali, to učini u kontekstu obrazlaganja potrebe za donošenjem programa koji će staviti stvari na pravo mesto i ispraviti nečinjenje nagomilano prethodnih godina. Građani to čuju i izađu na ulice protestujući. Ili, na primer, Francuske, čija politička klasa tokom prethodnih 20 godina ne uspeva da jasno kaže biračima zašto Francuska mora da se menja i da te promene neće doneti samo žrtve, već stalno priča iste priče o dobrom francuskom socijalnom sistemu i zločestom kapitalizmu. Rezultat – dva kruga demonstracija prošle godine, plasman Le Pena u drugi krug predsedničkih izbora 2002...


Saradnja u regionu zapadnog Balkana – call for answers

Pišem za European Union Institute for Security Studies studiju o saradnji u regionu zapadnog Balkana, pa sam sa mnogim policy makers i policy influencers u Srbiji, a i u regionu, razgovarala o tome šta je, zapravo, region, kakve su mogućnosti saradnje unutar njega, šta od saradnje očekujemo mi (region), a šta Evropska unija i da li bismo, uopšte, sarađivali da Evropska unija to od nas ne traži. Došla sam i do jako zanimljivog istraživanja, sprovedenog na uzorku od (opet!) policy makers i influencers, još 2002. godine  – recimo, da sagovornici iz različitih zemalja imaju različito mišljenje o tome šta je region (kada ih pitate da navedu zemlje regiona, odgovori različiti), da je privrženost regionu najizraženija u SRJ (počivšoj!), Makedoniji i Bugarskoj, kao i u poslovnim krugovima (nedavni dogovor Delte i Agrokora nešto govori), akademskoj zajednici i NVO, a najmanja među političarima i u medijima, nezavisno od zemlje...


Diplomatski imunitet – «besplatna karta za parking» ili dobar pokazatelj korupcije

U Njujorku živi otprilike 1.700 diplomata koji u Ujedinjenim nacijama predstavljaju svoje zemlje. Pošto uživaju diplomatski imunitet, što znači da se ne mogu sudski goniti u zemlji – domaćinu, često se dešava da diplomatski predstavnici parkiraju nepropisno, a nikada za to ne budu kažnjeni. Dimenzije ovog problema najbolje ilustruje činjenica da je u periodu 1997-2002, ukupna vrednost neplaćenih kazni za parkiranje u Njujorku iznosila više od 18 miliona dolara.

Ova situacija je bila idealna da se istraži kako na korupciju utiču društvene, kulturne i druge ukorenjene norme osim onih pravnih. I pokazalo se, nećete verovati, da utiču mnogo, jer kako inače objasniti da diplomate iz zemalja u kojima je korupcija veća, imaju mnogo više neplaćenih kazni za parkiranje.


Menjaža

Ovih dana smo imali prilike da čujemo, više puta, da se Srbija neće odreći Kosova radi Evrope. Pitam: Kosovo ili Evropska unija – ima li stvarne dileme? Mislim da nema. Zašto?


Srpski politički sleng

Politička debata u Srbiji oskudeva u svemu osim u uvredama. Nema ozbiljnih pokušaja da se nametnu nove teme, analiziraju izazovi i izbori pred koje nas stavljaju, a samim tim ni suštinskih pokušaja da se od preovlađujućeg povlađivanja javnom mnjenju pređe na njegovo oblikovanje i vođenje. I jezik političke debate u Srbiji je siromašan – ili je papirnato-birokratski (izražava se zabrinutost, pozdravljaju se pomaci, tvrdi kako evropska putanja nema alternativu...), ili je pun stranih reči i izraza koje prosečan građanin Srbije teško da može razumeti. Kada su u pitanju određene teme od «istorijskog» ili «nacionalnog» značaja, on prelazi u arhaičnost. Ne govori se o tome kako je Srbiji potreban ustav, već kako ona za njim «vapije», pominju se «vekovna ognjišta» naših sunarodnika čiji je opstanak na teritorijama gde žive ugrožen, iako bi oni, kao i drugi građani, u normalnim okolnostima verovatno više voleli kuće, poziva se na sabornost kada se hoće postići jedinstvo... Ili, najnovije, pominje se «dugogodišnje državotvorno iskustvo» koje bi trebalo da omogući Srbiji da prihvati i obezbedi najbolju meru autonomije za Kosovo. Pardon, htedoh reći južnu srpsku pokrajinu.


Ispiti - da li su stvarno mera znanja?

Prošlo je već poprilično vremena otkad sam diplomirala na Beogradskom univerzitetu. Sećam se ispita kao trenutaka nervoze, treme, pa i straha, borbe da u petnaestak minuta vremena, koliko ispitivač može da mi posveti jer nas je, uglavnom, bilo puno, uspem da artikulišem ono što je važno i na način koji će privući pažnju onoga ko sluša. Posle toga, osećanje olakšanja, prazne glave i obavezno čašćavanje nečim do čega mi je stalo. I, par puta, osećanje da su i pitanja i ispit bili besmisleni.


Samo himna (zastava, ime vojske, agencija za lobiranje, prijateljska država - sponzor) Srbina spasava

U Srbiji kao da postoji verovanje da je za prevazilaženje duboke krize u kojoj se nalazimo dovoljno da promenimo himnu, zastavu i da vojsku nazovemo novim imenom. Crna Gora je, voljom svojih građana, napustila zajedničku državu, u toku su pregovori koji bi i za Kosovo mogli doneti sličan ishod, pregovori sa Evropskom unijom prekinuti su, od davno obećanog ustava nema još ništa, nezaposlenost i siromaštvo su najveći problemi građana, evo i fudbalska reprezentacija na Svetskom prvenstvu izgubila je utakmicu protiv Argentine rezultatom šest prema nula, a mi se bavimo simbolima.  


ŠTA U SRBIJI ZNAČI «KONSENSUS»?

 Svako malo smo u prilici da čujemo ili pročitamo kako u Srbiji nema konsensusa i kako, zato što ga nema, ne možemo da ostvarimo nacionalne ciljeve i zaštitimo nacionalne interese. Mi Srbi, conventional wisdom bar tako kaže, nikada i niti oko čega ne možemo da se dogovorimo i svetu pokažemo jedinstveno lice, što je, je li, razlog neprimerenog ponašanja sveta prema nama. Da li je conventional wisdom u pravu? 

Da bi društvo uspešno funkcionisalo, neophodan je dogovor o nekim osnovnim pitanjima njegovog uređenja, kao i tome koji su najznačajniji ciljevi i šta se zarad njih treba i može učiniti. U tom smislu, conventional wisdom je u pravu – u Srbiji nema suštinskog dogovora, stalno je sve podložno reviziji i sva se pravila mogu menjati kada se promeni vlada, ministar, direktor... Ono gde, medjutim, conventional wisdom greši je spremnost da se konsensus proširi sa bitnih društvenih pitanja na gotovo sva. Na taj način traženje konsensusa postaje traženje jedinstva, odnosno sabornosti, gde iznošenje drugačijeg mišljenja ili stava automatski ugrožava nacionalne interese.  


Referendum u Crnoj Gori - Da li neko mora da bude gubitnik?

Ode i Crna Gora. Nije da nisam očekivala. I reakciju u Srbiji sam očekivala, ali mi je opet teško pala – ne znam da li više oni komentari tipa «Crna Gora nam je okrenula leđa, braća odoše» ili oni «najzad odoše Crnogorci, dosta nam ih je više, sad sa njima kao sa strancima». Da se razumemo, potpuno mi je jasna emotivna vezanost koju ljudi osećaju za zajedničku državu. Svesna sam, takođe, i mnogih argumenata u prilog postajanju zajedničke države – nemoguće je zalagati se za integrativne forme poput Evropske unije, a prenebregavati koristi međusobne integracije. Na žalost, način na koji je do sada funkcionisala državna zajednica svakako nije jedan od tih argumenata. A nije ni negiranje nacionalnih osećanja Crnogoraca, što se često čulo odavde.


Syndicate content