Water, I need water - to swim, to run, to hide within

Water. mighty water, please, let me in...

Water flows with no shadow

Water knows what I know

U mojim Kučima postoji jedna priča, legenda, mit ili je istinita. Ispričao mi je otac kada sam još bio dijete.

Kuči, Oti i Klimenti (Albanska plemena) živeli su jedni do drugih, zajedno ratovali s Turcima, kumovali jedni drugima, bratimili se... Tada nije bilo granica pa su zajedno napasali ovce i napajali ih na Otskim koritima, jezercetu u podnožju Koma (Komova).

U vrijeme velike gladi a toga je bilo skoro svakodnevno, krali su jedni drugima ovce jednu, dvije. Jedan mlađani Kuč donio je odluku da ukrade ovcu od Ota ili Klimenta. Opasao se, za pas je zadenuo kuburu i

Epilog:

Milan je osećao da je uvučen u kolotečinu novog dana i da je kao roze kravata u bubnju mašine za veš, zgužvan i pritisnut sa svih strana a opet nekako postojan i bitan, bitniji nego neka soknica ili treger majica pa opet ne toliko bitan kao bela košulja ili pantalone. Ekipa šibicara, koji su pomalo ličili na šibicare koje je najurio pre doručka, ušetala je na drugom kraju restorana i sela za prvi slobodan sto.

            Za njima je ušao i Hakala i polako se dogegao do stola za kojim je sa Milanom do malopre sedeo sales manager sekte Uroborus Serbica. Seo je na isto mesto uz komentar kako je i dalje toplo.

            - Sic je topao, imao si društvo?

            - Nisi mi ti komandir – odgovori šaljivo – ma, pusti, bio je neki sektaš, nešto je lomotio o tajnama vasione, platio je čaj pa sam ga pustio da melje, donekle, koliko vredi čaj. Kad je potrošio kredit objasnio sam mu da je slobodan da nađe novu žrtvu.

            Hakala beše sam. Doneo je za sto jedan čaj. Imao je na sebi crne pantalone, sivi sako i crnu majicu na kojoj je bila stilizovana zmija koja guta svoj rep. Neko vreme nije kratio kosu, ni bradu a zbog deformacije vilice, iako ne baš iste, podsećao je poprilično na Nikolu Kalinića koji se zamonašio.

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

    On the end

    We will see

    That there is no end

    Life is a dream 

     Keep on dreaming

Гост аутор nikvet pn

Рутински радни дан у сеоској амбуланти очас се промени. Зауставља се најновији мерцедес. Никад нисам похватао та фенси возила а има их свакако мање него раса паса. Из њега излази цементашки бизМисмен. Цвиџе, кајле, нови зуби; све како пара заповеда. Лепо се поздравимо.

- Дал знаш доктуре ел има неки да продава добру краву?

- Тражиш краву?! Ти? Па јесенас сте распродали и окречили шталу, шта је сад?

У силном реновирању зграда и дворишта преостала је била још штала. Смрдљак, фуј. Жалио ми се његов отац како су га сви притисли па се најзад предао.

Mjenjamo muzički kurs za 540 stepeni i vozimo pravo u ralje estradne ale ...na sopstvenu odgovornost :)

Nemojte da vas početak zavarava, Pošto nisam u stanju da napravim autentični folk zvuk,  krenuo sam sa nekom neutralnom klupskom svirkom, al kad Bezumna Kuma (moj alijas i dobar drugar) preuzme mikrofon stvari će doći na mjesto...svoje ili tuđe - stvar izbora.

- Dušo, imamo sve kao u pesmi: gradove između nas, svetla aerodromske piste, mećave i hiljade kilometara. Ali osećam da si svake sekunde blizu mene i volim te sve više i više - napisao je Aleksej Navaljni svojoj supruzi Juliji 14. februara 2024.

Samo 2 dana kasnije, 16. februara 2024, Aleksej Navaljni je postao simbol svih poniženih, ugnjetenih, zatvorenih, isteranih, opljačkanih... Ruskinja i Rusa.

Slava mu! 

Problem Srbije, kao države, i Srba kao naroda generalno, je što većina ljudi koji potpadaju pod ove kategorije vec par stotina (i kusur) godina živi u laži. Pri tom ne mislim na ideološku laž (bilo ih je i ima ih dosta i takvih), niti na privatne laži, nego na šaputanja transponovana u indukovanu samo-sabotažnu propagandu koja se sprovodi konstantno od, tamo negde, po slobodnoj proceni stručnjaka, nametnutog napuštanja Sretenjskog Ustava.

Mnogo je vode i krvi od tada proteklo srpskim rekama i potocima (kako srpske, tako i ostalih naroda, narodnosti i podnaroda koji se muvaju

Već dva dana razmišljam o tome da napišem blog na temu: "Gde kod nas postoji mesto gde se može diskutovati o vesti o smrti Pere Lukovića, čak i na ovakav način?"

Juče sam održao prezentaciju na poslu koja se bavila integracijom ChatGPT-a u ono čime se bavimo, i bilo je super. Ovaj