Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad?

                                      (Rečnik reči i izraza ili umete li da prevodite sa bebećeg)

 ( Rečnik će biti apdejtovan kako budu pristizali novi prilozi. ) 

Abuka - jabuka

Agodo - jagoda

Ajdomon - aerodrom

                                                              1.

               Primećuje sve češće kako se neprestano vrti u krug. Kao mače koje juri svoj sopstveni rep, ali bez tog zadovoljstva i razigranosti. Više nekako sa osećajem da je upregnuta u dolap, da je zarobljena u nekoj iščašeno mrzovoljnoj orbiti koju ni jedna sila nije u stanju da promeni niti izmesti niti zaustavi, da je vodenični kamen koji se okreće u prazno, bez prave svrhe i smisla, ali dosledno i uporno i nemoćno...
               Oseća se kao vetrenjača poludela od pogrešnih vetrova, kao izduvana guma primorana da se i dalje kotrlja na pokrivljenoj felni, kao kazaljka na satu koju niko nije pitao da li želi da odustane, da se predomisli, da barem na izvesno vreme promeni smer...

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

               Pre nekoliko dana, dok sam lutala bespućima interneta, iskočio mi je članak Nacionalne geografije Srbija o jednom nadasve..., pa, da se blago izrazim, jezivom ostrvu nadomak Meksika. Da ga sad ne prepričavam, ko je zainteresovan za detalje neka otvori priloženi link ( https://www.nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/6605-hiljade-pari-plasticnih-ociju-motre-na-meksicko-ostrvo.html / Žao mi je što nisam u mogućnosti da link postavim kako spada jer mi je karikica namrtvo mrtva - ne reaguje ni na kakve podsticaje./ ) i sam se uveri da baš i ne preterujem u iznesenoj tvrdnji. Za one koji su neskloni zavirivanju u linkove, dovoljno će biti da kažem da me je podstakao na intenzivno razmišljanje o lutkama, dodatno osokoljeno opetovanim nesanicama zbog promene vremena, prestupne godine, mojih uobičajenih nemira i već ko li će ga znati čega. I tako, evo me gde svoje reminiscencije velikodušno ;) delim sa vama.

               U početku beše reč.
               Ma, ne! To nije početak ove njene priče, mada je neverovatno koliko je oslikava u samoj njenoj suštini.
               Ali, da ne trči pred rudu, već da krene redom.

               Hana uvek zastane u hodniku ispred apoteke. Tu, skrajnuto u ćošak, živi svoj nežni život ogromno stablo hibiskusa. Ne zna da li ga još neko primećuje i nema ni najblažu predstavu da li je to biljci uopšte bitno da bi raskošno cvetala, ali ne može da odoli da mu bar na trenutak ne posveti malo pažnje i svoje duboko poštovanje što uopšte opstaje u za njega sasvim neprikladnim uslovima, daleko od svežeg vazduha i širine osunčanog neba.

             Ta-na-na-naaa!  zilikaka ( link ):

               Prolazim ovih dana pored jedne banke, kad me iz izloga spopadnu plakati - reklame za kredite. Prvo ide onaj ko Travolta, pa na sledećem jedan sa kutlačom kuvanog graška, kad na trećem - moj bicikl. Istina, u drugoj boji al isti moj!

Sad ga nema danas, a juče se vratilo.

Ima li koga da je pretek'o?

               Da. Postoje te neke vetropiraste i razbarušene godine u kojima je zaljubljivanje prosto jedini oblik življenja. Nema načina da se udahne, a da se pri tom u krvotok ne uvuče makar i trunčica tog posvemašno opisivanog, a nikad sasvim precizno objašnjenog alhemijskog procesa koji izmešta iz ravnoteže potpunije od ma kog razarajućeg zemljotresa i čini da paperjasta krila izniknu i najpostojanijim hodačima po zemlji.
               I još kad je leto.
               I još kada srce treperi, svo satkano od tananih antenica koje hvataju i najmanji znak uzajamnosti i razumevanja.
               I još kada se strahovito žuri ispred svoje kalendarske dobi, ne bi li se što pre dosegao svet odraslih.