Хтео сам, као и прошле године, да напишем један мали, пригодни "новогодишњи" блог... о валцеру. О томе каква је то врста музике, како је настао, ко је био Јохан Штраус, а какве валцере су писали Шопен, Лист, Чајковски и још неки. И о томе зашто сваког 1. јануара слушамо пренос концерта из Беча. Премишљао сам се... а малопре прочитах ову вест:
On već svira kada uđem
to se kaže našu stvar
Znaš koliko tad mi znači
jedan šlager
jeftin
star
Videli smo i čuli Arsena na „Kolarcu", ove večeri. Bio je to koncert „za glas i klavir", a za klavirom je bio mlađi od Dedića, bravurozni Matija.
Pevao nam Arsen je o našoj „boljoj prošlosti". Kao ono, nekad...
Visok je i izrazito suv, uskog i bledog lica, ima visoko i lepo čelo; dugu sasvim pravu kosu koja mu pada do ramena, izgleda dosta neobično, jer, čim se uzbudi i pokrene glavu, kosa mu pada preko lica, ni nos se ne vidi. Neuredno se oblači, kaput kao da je samo nabačen, umesto kravate nosi uski beli okovratnik. Čudno stvorenje u neprekidnom pokretu; čas udara nogom, čas maše rukama, čas ovo, čas ono.
Muzika koju je nemoguće zamisliti, treba je čuti!
Muzika uzbuđuje i dira... ali, može li omađijati? Može li muzika u potpunosti obuzeti čoveka i odneti ga u drugi, bestelesni svet?
Ово је стабилан хаос.
Ово је самоорганизујући систем.
Храни се редом
Из мора нереда.
Дешава ми се да се, против своје воље, осећам као учесник у својеврсном театру апсурда. То осећање наилази када се нађем заглављен у реци аутомобила, негде у центру града или на аутопуту. Размишљам, тада, о томе како је цивилизација
Спавам и сањам да сам лептир
који спава и сања да је човек
који спава и сања да је лептир.
Чуанг Це
Сачувај нас, Боже, од остварења снова.
Удаљи од нас оно што је предмет наших жеља,
јер тело наше жели своју сопствену смрт.
Андрић
то сви знају
Има ли излаза?
Ја га, повремено, налазим. У смеху.
Има ли будних ове ноћи?