Afik je imao osamnaest godina i mrzeo je sve oko sebe. Najpre, svoje razvedene roditelje. I svoju sestru koju je tukao kad god bi mu tako došlo. Pa sve slabije od sebe. I njih je prebijao na mrtvo ime.
Zbog te mržnje postao je alkoholičar, narkoman, diler. I, kako to najčešće biva, brzo je upao u ozbiljne nevolje i umalo dopao šaka policije - a posedovanje i prodaja droge u Maleziji se kažnjavaju smrću. Spasla ga je majka, penzionisana profesorka engleskog, preko svojih veza.

Umakavši bezmalo smrtnoj presudi, Afik se iznenada zapitao šta on to zapravo radi. I što je toliko ljut. I da li ga porodica i ljudi oko njega zaista cene ili ga se samo boje.
Odgovori koje je dao sebi nisu mu se ni najmanje dopali.

*

Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!" Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.

Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.

Mnogi čitaoci mog bloga pitaju me kako da krenu na kraći ili duži put biciklom i predlažu mi da napišem nešto o tehničkim detaljima u vezi sa takvim načinom putovanja. Radi njih i svih onih koji bi da se upuste u avanturu na dva točka, pokušaću da sažmem svoje skoro dvogodišnje iskustvo na drumu u kratak i lako razumljiv vodič, u kome će najviše mesta biti posvećeno specifičnostima cikloturinga. Teme koje su zajedničke mnogim outdoor aktivnostima – poput izbora kamperske opreme i njenog korišćenja – biće obrađene sasvim kratko; opširniji saveti i uputstva o tome mogu se naći u Kamperskom vodiču, koji se u nastavcima objavljuje na portalu Q-Sphere.

*

Ljudi kao najbitniji deo putovanja. Upoznati ljude u svakoj sredini u koju se dođe. Saznati kako žive. Pitati ih o čemu sanjaju. Otkriti kako razmišljaju. Čuti šta vole ili ne vole. Razumeti njihove strahove, izbore, probleme. Putovanja bez upoznavanja lokalnog stanovništva su nepotpuna. Ostaju površna, bez pravog uvida u stvarni život tog naroda.

No kako pričati sa ljudima koji ne govore jezike koje vi znate? Koji ne razumeju ni vaše gestove i mimiku, jer imaju potpuno drugačiji govor tela. Koji se, uz sve to, stide poput dece pred strancima, budući da ste vi

Kako je sve počelo i kako se razvijalo

Moj prvi bicikl za putovanje bio je poklon od prijatelja, Aleksandra Erskog, koji u Šapcu ima svoju malu prodavnicu i servis dvotočkaša. Poklonu se u zube ne gleda, ali iz raznih razloga valja napomenuti da je to bio jedan prastari (“86-o godište) brdski bicikl, dobrog proizvođača – italijanske Botecchie – izdržljiv kao kljusina. Što je i dokazao, prešavši 33000 km, izvukavši me na himalajski vrh Thorung La, na 5416 mnv, i prekotrljavši se kroz 1000 km dugačku

12-16. avgust

*

Samo mi se u Turskoj dešavalo da u svega par kilometara stane pregršt dobačenih pozdrava i reči dobrodošlice od prolaznika i vozača, srdačno navođenje do mesta koje tražim, te brojni neverovatni susreti zbog kojih mi se činilo da sam došla na najgostoljubivije mesto na planeti. No isto se ponavlja evo sad, u Kazahstanu, i to kako sam ušla u Uralsk.

Izašavši iz net-kafea koji sam posetila odmah nakon obilaska mosta, kod mog bicikla ugledah neku ženu koja me je očito čekala.

Češmir

1. februar

U Češmiru je vetar neuporedivo slabiji, a sija i sunce, pa nam se vreme čini gotovo prolećnim iako je svega sedam stepeni. Raskravljeni, obilazimo češmirski zamak i arheološki muzej. Brbljivi vodič, pravi Turčin i izgledom i po tome što se obraća isključivo Brajanu dok mene potpuno ignoriše, više je raspoložen da mog saputnika podučava turskom jeziku nego da nam ispriča nešto o češmirskoj istoriji. Srećom, tu su štampani vodiči a i objašnjenja uz muzejske eksponate veoma su iscrpna.

20-31. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni — ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.

Zubi

Kada mi se Rus ili Ruskinja stariji od trideset pet nasmeju, znam da ću ugledati ili vilicu sa krnjavim ostacima zuba, ili zlatne navlake. Nemoguće je ne primetiti koliko broj ljudi ih ima. U nekih su čak svi zubi zlatni.

 4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku