Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

dan treći

            Spavala sam samo 5 sati. Probudila sam se čim je svanulo. Još u toku prepodneva osetila sam snažan nalet energije izazvan pojačanim lučenjem adrenalina. Mogla sam, čini mi se, da zaplešem i da ne stajem do zore. Međutim, uzbuđenje me je brzo napustilo. Do večeri sam primetila da mi se prsti na rukama i nogama ubrzano hlade i da ne mogu tako lako da ih ugrejem ni pored ćebeta i grejalice (istina je da je kasna jesen). Periferna cirkulacija je smanjena na minimum. Organizam je već shvatio da nešto nije u redu i povukao je krv iz manje bitnih delova ka vitalnim organima. Izgubila sam 0.7kg. Um se potpuno smirio. Nisam brinula velike brige. Kao da sam tek trećeg dana i psihički ušla u celu ovu priču.

gošća autorka: Ava Gotal

Riječ je o tome da ne želim nešto da postignem. Ne želim ostaviti nikakav trag. Ne želim da me pamte po mojim djelima. Moja djela su samo moja i unutrašnji glas mi jasno govori da ih čuvam samo za sebe. Zapravo, ono što osjećam jeste da nešto nije u redu, (nikako da se domislim što bi to moglo biti), dakle, da nešto opasno nije u redu sa svim tim ostavljanjem tragova, javnim postignućima, toj žudnji da se čuje nadaleko i naširoko za nas, da nas priznaju i da nam se dive, pa čak i da nas pljuju, ali samo da se pročujemo, da nekako poreknemo ono što nas sve na kraju krajeva čeka time što ćemo iza sebe ostaviti djelo. I oni to ne mogu da shvate.

dan drugi

            Spavala sam oko 7 sati. Sećam se da sam imala živahne snove, ali ništa konkretno ne mogu da zavedem. Tokom dana um mi se smirio. Setila sam se lozinke koju mi je neko dao za dokument koji sam upravo nameravala da otvorim. Pogledala sam u telefon. Imala sam tri poruke. Nisam odgovorila. Strah od gladi se smanjio, ali sam počela da se plašim da ću dobiti strašne glavobolje. Imala sam solidnu stolicu. Izgubila sam 0.9 kg. Kada sam legla ostala mi je još jedna čaša vode, na uzglavlju.

              Ceo dan razmišljam da izađem negde, ne znam, u šetnju, na reku, da se vozim tramvajem, samo da napustim kuću-kućicu… Dobro, ovo za tramvaj je malo vuhu, čudak na povocu. Na kraju ne odem vani, nego do ispovedaonice. Sednem i kucam, kao prava kuca. Niko ne otvara. Ko još sedi i kuca na vrata, obično se stoji ispred. Elem, ova ispovest ili izostanak prave predstave o nekoj činjenici ili okolnosti, počinje, kao i svaki marifetluk, na jednom kraju lanca. Na drugom kraju je sidro koje me je vuklo na dno egzistencije. A da, na prvom kraju je moj vrat/glava, kako vam drago. Nisam imao šta da jedem, osim hleba, i pretilo je da zastranim, pa sam se prijavio. Mislio sam da je najgore prijaviti se i ujedao sam se zbog toga, ali tek je usledila avantura.

gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin

dan prvi

            Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja

            Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom govore, o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava