TIHI NAČIN 

                                               III

 Sa mog sedišta, polja sa malim izolovanim šumama, nestaju brže nego kolovoz, brže nego što mogu da nabrojim sve njihove osunčane boje. Dolazim u zamak. Leto ima nešto čime farba, polja, gradove, ljudsku kožu. Ležimo u tom polju, na padini između dva simbolički udaljena toponima, oboje znamo da je kroz nekoliko sati kraj. Ali svejedno plutamo. Slažemo se da je u tebi upisano da ne živiš tamo gde si rođena i da bi u svakom paralelnom univerzumu otišla od kuće. Meni se adresa nije promenila od rođenja. Imam sačuvanu i prvu prijavu boravka. Letnji datum. 

                                      TIHI NAČIN

                                               II 

Koristim knjigu vrednu pomena, još uvek umotanu u šuškavi papir, poklon dobrodošlice prvi put kad si dolazila, da se zaštitim od najavljenog pljuska. Tvoja jakna je možda vodootporna ali ćeš kad dođemo u stan presvući pantalone. Učimo na greškama, najbolje na sopstvenim. Pratimo korake unazad, rekonstruišemo. 

Više se ne plašim da rane neće zarasti. Ako strah ipak krene da se pomalja, puštam snimke preleta preko mirnih vodenih površina ili malih izolovanih šuma u poljima, gde se jedino čuje zvuk vetra i vode, vetra i lišća. Memorišem te prizore i zvukove, sutra kada ne bude konekcije.

                                   TIHI NAČIN

                                             I

 Iako mi nikada nisi bila neophodna, iako si mi često donosila samo bol, bio sam na kolenima, jeo te i hranio te, gubio nekad čitav jedan dan, da te nasmejem. Svet koji si vukla za sobom bio je tako jasan, kristalan, da nisam mogao da te ne uzimam za ozbiljno, daleko bilo da te prezirem. Dobio bih, katkad, bitku ali bih uvek gubio rat.

            Ptice beže preko ekrana neba, ostavljaju prazninu za mrak. Kiša prati. Kao kletva si, koja ima ime. Ana budi mi rana. Bila si u stanju da izmišljaš tokom čitave noći, pored uključenog i mutiranog TV-a. Tako bismo ostali budni do jutra. Opijena sobom, ali ne u pežorativnom smislu, bila si raspoložena da se posle posla viđaš uvek sa nekom drugom prijateljicom. Uveče bi se vratila, ne bi me ni poljubila.

Sve što je okruživalo Iliju Sokolovića podsećalo je na izlet, na ekskurziju. Mesec dana ranije prijavio se kao dobrovoljac, jer je i većina drugova iz razreda išla. Država se raspadala, nije bilo termina za matursku ekskurziju i ovaj bi pohod sa hercegovačkih vrleti na Dubrovnik mogao biti nadoknada za propušteno. Jedino nije bilo ženskinja koje su mahom na maturskoj htele dati, kada se dobrano napiju. Istina i rakije je bilo manje, ali je bilo. Pa ipak bilo je tih priča o video rekorderima, televizorima, mini linijama koji se mogu nositi kući. Bilo je i zlata i novaca, doduše rezervisanih za neke veće zveri, novaca od kojih se mogla otvoriti videoteka u Trebinju ili čak kafana u Neumu. Stari mu je od kada zna za sebe obećavao da će ga voditi u Neum, na more. Devetnaest punih a još nije video more.

Sve što je okruživalo Miliju Orlovića bilo je more. Istina nikada nije izašao kroz Gibraltar kapiju iz Sredozemnog dvorišta, ali znao je imali razlike između Sicilije i Sardinije, Monaka i Marseja, Soluna i Tesalonikija…

Svanulo je iznad kineskog restorana Žuto more. Starija žena, sklona preteranoj higijeni, ribala je sa prozora svog WC-a isparenja ulja iz friteze nataložena u vidu tanke, žućkaste, masne skrame. Prozor je bio na trećem spratu zgrade od žute fasadne cigle, jedva tri metra udaljen od metalne cevi restoranskog dimnjaka. Sprat iznad, devojka nefarbane kose boje meda započinjala je dan uz muziku... Oh all the things you do, cause you were all yellow, moglo se čuti kroz odškrinut prozor.

Pitao sam ga da li zna gde u blizini ima servis bicikala ili makar garaža automehaničara. Rekao mi je da moram da se vratim u grad, da tamo pitam.

            - A možeš i mene pustiti da pogledam – dodao je.

            Zatim mi je rekao da je rođen na Vidovdan, tu na mostu, negde na pola mosta.

            Tanani i ružan most ispred nas spajao je drinske obale. Kazao je kako je kombi pun dobrovoljaca, koji su odlazili na prvi vikend odmora s tek otvorenog zvorničkog ratišta, povezao njegovu majku u Loznicu u porodilište. Majka nije izdržala do bolnice, po priči koju je čuo, nego se porodila pred svima njima dok su prelazili most. Nevešto je ponovio da se to dogodilo na Vidovdan i tek kada je video na mom licu da shvatam zašto je to bitno čučnuo je pored mog bicikla. Trebalo je tri puta da mi ponovi da se setim da mu je prošle nedelje bio rođendan.

            - Pogledaj slobodno – rekao sam, misleći kako ne mogu imati nikakve štete od njega, pa još je dete, šta on zna – mislim da je nešto na osovini pogona, šraf koji drži pedalu se odmotava kako je okrećem, uskoro bi spala da nisam stao – završio sam, računajući da će ga to u potpunosti obeshrabriti u njegovoj nameri da mi popravi bicikl.