Pokušao sam da se prisetim svih mogućih statističkih metoda, tehnika i postupaka, od onih jednostavnijih kao što su mod, medijan, aritmetička sredina, raspon varijacije, kvartilno odstupanje, standardna devijacija, T skala, C skala, Stanine skala, pa do složenijih kao što su Pearsonov ili point-biserijski ili tetrahorički koeficijenti korelacije, zatim koeficijent kontigencije, analiza varijanse i kovarijanse, ali nisam ni naslutio odgovor. Čak sam posumnjao da je primenjena metoda multipla multivarijacione regresione analize, koju je u svom doktoratu na nadaleko čuvenom Megatrendu, koristio jedan od ministara aktuelne vlade. Doduše, u toj disertaciji ostalo je nejasno kako je doktorand rešio problem heteroskedastičnosti ukoliko je narušena pretpostavka o nepromenjivosti varijanse slučajnih varijabli u linearnom regresijskom modelu, ali to sada nije tema. Negde u medijima sam zapazio naslov: Konova matematika, pa sam i nju pažljivo proučio.

Ipak, nisam uspeo da dođem do odgovora na pitanje: Kojom je metodom, tehnikom ili postupkom struka iz kriznog štaba došla do zaključka da su penzioneri i ostali 65+, koji već više od mesec dana čame u kućnoj izolaciji, bezbedniji ako se šetaju utorkom, petkom i nedeljom, a ne ponedeljkom, sredom i subotom ili četvrtkom. Nadalje, kojom je metodom utvrđena bezbedna distanca za šetnju promera 600 m od stana ili kuće?

Pre nego su nas sveznajući psiholozi i psihoterapeuti preko elektronskih i drugih medija posavetovali da odvojimo vreme, pozovemo prijatelje, porazgovaramo s njima, pitamo ih kako su i uputimo im po koju reč ohrabrenja, mnogi od nas su to već učinili. Ali kako pozvati i porazgovarati sa svim onim blogoprijateljima, sa kojima smo se družili, raspravljali, sukobljavali i provodili dane i noći u ovom virtuelnom svetu, kada se oni godinama ni postom, ni komentarom ne javljaju.

Budućnost je kategorija koja ima samo jednu sigurnu dimenziju –  da dolazi posle sadašnjosti. Ona će, u svakom slučaju, biti različita od slike koju o njoj danas imamo. Potpuno različita, međutim, neće biti. Kada je reč o bliskoj budućnosti, preciznije o pandemiji covid 19, može li se predvideti njen kraj?  

Tokom Velikog rata, u pozadini užasnih ratnih razaranja odvijala se tiha i nevidljiva biološka bitka koja je u svojoj konačnici usmrtila mnogo više ljudi nego što je iznosio zbir svih žrtava vatrenog oružja, bajoneta, bombi i hemijskog oružja. Malecni virus, odgovoran za najstrašniju pandemiju koja je ikada zadesila čovečanstvo, nije mario za strane u sukobu niti je poznavao razlike u političkim i ideološkim opredeljenjima zaraćenih vojski i civila. Dodatno, od njega se nije moglo pobeći ni u najudaljenije krajeve Zemlje; stigao je i do izolovanih ostrva u Pacifiku, pa čak i do krajnjeg severa u naselja naroda Inuita. Ovo je priča o „masovnom ubici“ – virusu „španskog gripa“.

Terasa stana okrenuta je ka parku. Park kao i svaki park: Drvored… travnjak… staze… ukrasno žbunje… drvene klupe ofarbane u zeleno... Sunčano je popodne prve sedmice prinudne samoizolacije… Sedim na terasi i pijem kafu. Na obližnjoj klupi i oko nje je grupa mlađih tinejdžerki. Nisam ih brojao, ali čini se da ih ima više od 5 (pet). Škole im ne rade, pa su valjda zbog toga tako lepo raspoložene i vesele. Ili možda samo zato što su mlade. Stazom pored njih sporim i teškim korakom, oslanjajući se na drvenu štaku, prolazi stariji čovek. Očigledno - znatno iznad  65 godina.

Dosta sam toga, kao i velika većina ljudi mojih godina, prošao u životu, ali nažalost nisam bio u zatvoru. Kažem nažalost, jer bi mi to iskustvo, u narednim danima, sedmicama i ne dao Bog mesecima, prinudne samoizolacije itekako koristilo.  Dobro, malo nas ima takva iskustva, ali ga zato imaju mnogi u Kini i Italiji. Ne mislim na iskustva iz zatvora, već iz karantina.

"Iznenađeni smo izborom pisca koji je svojim javnim glasom potkopavao istorijsku istinu i ponudio javno suknjištvo počiniocima genocida, poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića", navela je u saopštenju predsednica PEN Amerike Dženifer Igan." Duboko žalimo zbog izbora Nobelove komisije za književnost".

Da je Peter Handke, kojim slučajem, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. ili 1989. godine pre njegovog javnog angažmana i stavljanja na stranu Srba i Srbije, a protiv NATO bombardovanja SRJ, niko ne bi imao ništa protiv, usledile bi uobičajene čestitke i izjave divljenje za Handkeov književni opus.

A o književnosti ovde i jeste reč, a ne o politici. Zar ne?

                                          Okružnom sudu Šabac

Predmet: Zahtev za rehabilitaciju Edipa.

Na osnovu čl. 1. 2 i 3. Zakona o rehabilitaciji (Službeni glasnik RS, br. 33/2006), zahtevam da Sud rehabilituje Edipa  kao i nepoznat broj muškaraca, koji su na bilo koji način pretrpeli duševnu bol  zbog posledica klevete nanesene ne samo Edipu, već  i muškoj populaciji uopšte.

Ima tako nekih pesama koje vam se zavuku u memoriju, uđu pod kožu i u dušu, a da pritom ne znate ni zašto, ni kada, ni kako, ni ko je autor, ni ko ih peva i izvodi.  Jedna od takvih je, mene što se tiče:  O, Marijana, slatka mala Marijana.... Niti znam kada sam je prvi put čuo, a pogotovo zapevao, jedino znam da kad god je i danas čujem uzburka mi stare taloge emocija  iz rane mladosti ili još ranije iz detinjstva.

Čim smo se Gaj i ja uselili u taj stan u staroj zgradi Bramford osetila sam onaj isti nemir što se prvi put javio još dok sam bila u katoličkom ženskom liceju. Sestra Veronika, naša vaspitačica, nama devojčicama, a sve smo bile u pubertetu, uvek je govorila o grehu i samo o grehu. Vas tako mlade i nevine Svevišnji voli, govorila je stojeći za katedrom namrštenog izraza na bledom licu, na kome se isticao dugački nos i prodorne sive oči. A Sotona? Šta vama nevinim devojčicama radi Sotona? pitala je. Nismo znale i u grobnoj tišini, strepeći, čekale smo da nam sestra Veronika kaže šta nama nevinim devojčicama radi Sotona.