Pre sto ili više godina, ustvari krajem devetnaestog veka, Igor Eugen Hrebeljanović - Lazarević sedi tako u Americi i jedno po podne pade mu na pamet da prokopa kanal od Dunava do Soluna kroz predele Moravske i Vardarske doline te naruči projekat u Beogradu. Posle je bilo još projektovanja istog kanala tokom proteklog veka u tri maha i onda je stalo sasvim, bili neki ratovi i bilo je drugih poslova, pruga Šamac – Sarajevo, autoput Bratstva i Jedinstva,  industrijalizacija, kasnije demokratizacija i privatizacija i stvarno je bila gužva pa kanal nije bio na tapetu. Ali, pošto nada umire poslednja, eto, pre neki mesec u Beogradu čovek dužnosnik, ministar za prirodne resurse i još čega i naučnik obelodanio je javno narodu recidiv vizije o prokopavanju kanala i ne samo to, efikasan čovek poradio je na tome bez oklevanja i dogovorio sa Kineskom kompanijom da besplatno urade studiju izvodljivosti i isplativosti ovog poduhvata.

 Ovi baštovani (baštovanci, baštovančine, baštovančići ... ) umesto rekonstrukcije u formi španske serije mogli su uredno i na vreme da zalivaju tu posrnulu biljčicu ... ili da porade na pronalaženju i angažovanju baštovana koji se u biljke razume, ne mnogo, ali da svakako može uočiti na prvi pogled razliku između karanfila, lepog Jove i hrasta ...

 

Pijaca ili ispravnije Pijac, ne gramatički već zato što se u Beogradu tako kaže, jeste kultno gradsko mesto. Tako rečeno može oveštalo i pretenciozno da zvuči, ali zaista, mnogim građanima ali i onima koji se povremeno pridružuju Pijac je mesto gde doživljavaju grad i nalaze mu smisao. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, pozorište, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka i opstanka grada veoma važno i to neosporno, jer osobenost ovog gradskog mesta je da svaki građanin na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, sasvim individualan i slobodan. Pijac je, pored toga što je mesto prve, najstarije inicijacije grada i mesto nastajanja građanske slobode, mesto komunikativnije nego zvanično obeleženi trg (onaj kod Kneza oko čijeg imena se dvoume, na primer) ili Parlament.

Beograd na vodi a izgleda po maketi koja kola medijima da će mu deo biti i u vodi.

O ovom zamašnom projektu sam pisao sa namerom da podržim inicijativu koja bi, ako počne da živi u realnom Beogradu, bila ostvarenje višedeceniskog sna Beograđana o stvarnom izlasku Beograda na Savu u prostoru Savskog amfiteatra. Bilo je u tim tekstovima i nekih opaski i dobronamernih zvocanja, šta da se radi, inžinjerska posla, a posebno je naglašeno da ovako kapitalan projekat ne može bez javnosti i anketnog javnog konkursa za urbanističko rešenje najdragocenijeg beogradskog prostora, niti je moguće zanemariti sve dosadanje projekte urađene za prostor Savskog amfiteatra koji jesu kulturna zaostavština nastajala kroz rad više generacija kojima je davana prilika da kažu šta misle o svemu tome i kako vide buduće središte Beograda. Posle je objašnjeno sa visokog mesta da su primedbe i razna drugačija mišljenja i zvocanja oko prezentiranog projekta u medijima moguća ukoliko onaj koji zvoca može da pokaže tri mijljarde nekih para i time se kvalifikuje za diskusiju.

 Neverovatna je neosetljivost vlasti na primedbe koje su upućene od strane arhitekata, Društva arhitekata Bograda, Udruženja arhitekata Srbije, ljudi iz kulturne sfere i svih onih koji su  građani Beograda i osetili su potrebu da učestvuju u proceduri izmena Generalnog urbanističkog plana Beograda i svojim iskazima pokažu neslaganje sa megalomanskim projektom koji preti da ugrozi ne samo lik grada već i uvede u praksu model planiranja bez učešća javnosti, stručne i laičke i svakako sasvim netransparentan. 

 

 

Lepo je videti pretekle odgovorne mlade i malo starije Beograđane u protestu protiv BGD na vodi što daje nadu da nije javnost sasvim zamukla uprkos snažnoj mediskoj i svakoj drugoj propagandi koju vlast sprovodi pa počinje da liči na mentalnu torturu nad širokim narodnim masama i ponekim pojedincem a koji se na tako što primi. Ono sa balonima i stvarima na naduvavanje nazvano  Šlauf udar je dobar i primeren ogovor na nasilne improvizacije koje mesecima zauzimaju mesto u medijima, bilbordima, na sajtovima i uskoro se očekuje kulminacija ispadanjem malih maketica bgdanavodi iz plakara po stanovima kada građanin hoće odatle da uzme neku preobuku.

Ipak, ništa nije savršeno pa u žaru protestvovanja bele strane sveta pojavio se transparent na kome piše „Stop investitorskom urbanizmu“  koji je prepoznat kao crna strana sveta

  

i onda REBALAAANS !

Opet o Hrastu na autoputu ka Preljini. Pre dve godine beše ideja da se Hrast poseče e da bi autoput mogao po projektu da se izvede i izgradi, onda se digla buka građanska, protesti su bili uzeli maha oko toga, razumni su govorili da tako što nije u redu a oni iz vlasti uz podršku nekih iz struke šumarske i slične su imali drugačije mišljenje. Tada je jedan Ministar predlagao da se Hrast presadi i tako da se reši problem, misija je bila nemoguća i neizvodljiva, a onda se čutalo sve do sada. Ovih dana, opet aktuelno, Hrast opet ometa izgradnju autoputa jer od onda ništa nije urađeno da se neko razumno rešenje nađe pa je progovorila Ministarka nadležna i za hrastove i za autoputeve, nadležna i kompetentna, naravno.

Ministar kulture i informisanja Republike Srbije izrekao je javno pre neki dan o rijaliti TV programima reči koje su tu aktivnost svrstale u onu najgoru kolonu, da su štetni, da zaglupljuju narod, utiču negativno na mentalno zdravlje, da odmažu obrazovanju i negiraju kulturu i još svašta na tu temu te je predložio i neka ograničenja u pristupu takovim emisijama ne bi li bar unekoliko pomogao da se loš i poguban uticaj tih programa na narod umanji. Uostalom sasvim je dobro rekao i svaka čast za izgovorene rečenice na tu temu, dobro je svoje rečenice sročio, tačno i odgovorno sa obzirom i u skladu sa imenom institucije koju vodi.