Atak noćni na slavijsku fontanu a ima i filmić na netu gde se atakeri nasilni vide kako deluju, ubacuju deterdžent u fontanu što joj svakako može omesti rad, ono prskanje vode uz muziku a sve u raznim bojama. Onda onaj dužnosnik što obnaša dužnost gradskog menadžera kaže da je to sabotaža od „onih“ što su protiv napretka a mogao je da smisli i neku drugu rečenicu a ne da ponavlja i imitira glavnog naprednjaka što već neku godinu unapređuje grad za dobrobit građana kao što je slučaj i sa fontanom a kada je sreća građana u pitanju cena nije upitna. Za gradskog menadžera a i ostale iz tog serkla svaka 

Preturam po arhivi i nađem papire iz 1982 godine o pokušaju promene mišljenja o gradu ... tada smo to pregnuće zvali „Za umereni Beograd“ ... pa evo nekih od zatečenih papira, tek podsećanja radi ...

 

Radionica za popravku grada pod geslom „Za Beograd, ovde i odmah“ je bila akcija čiji je inicijator Skupština grada Beograda, idejni tvorac Gradonačelnik Bogdan Bogdanović, izvedena je u organizaciji preduzeća „Beograd projekt – Centar za planiranje urbanog razvoja“ sa ciljem da se obnove zapušteni i zanemareni delovi prestonice uz učešće građana samogradnjom i ličnim angažovanjem. Akcija je usporena a kasnije ugušena jer je bila na putu da umanji uticaj institucija i unese novu energiju pravljenja grada van institucija i do tada nepoznatu  slobodu građana u odnose sa dužnosnicima.

Učesnici akcije: Goran Božović, Đorđe Bobić, Miša David, Romana Ćirić, Miodrag Ferenčak, Slobodan Lazić, Vladimir Macura, Nenad Novakov i Mihajilo Novitović   

 

 RADIONICA ZA POPRAVKU GRADA

BILTEN : BROJ 1... OKTOBAR 1982. ... GODINA IZDANJA I

Hoćemo da u Radionici radimo na menjanju načina razmišljanja o Beogradu, jer su se vremena i uslovi promenili te je potrebno istaći princip: Za Beograd, ovde i odmah

 ZA UMERENI BEOGRAD 

Očigledno je da Beograd doživljava krizu koja potresa veliki broj gradova, a koja je izmeđju ostalog uzrokovana nedovoljnom efikasnošću urbanističke prakse i nedostatku novih svežih ideja i koncepta. Moglo bi da se ukaže na neke probleme.

Moderno planiranje se sve oštrije suočava u zadnjoj deceniji sa jednim novim, predhodnom vremenu nepoznatom gradu – gradom energetske krize, gradom koji stagnira, gradom koji siromaši, gradom koji ne obezbeđuje svojim stanovnicima dovoljan kvalitet života.

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Danas je moj gost Arhitekta Dragoljub Bakić ..  

Tekst je objavljen u Politici 19.01.2018 u rubrici POGLEDI !  

MOŽE  LI  GRAD  DA  PLAČE

Može, ako ga rane.

Beograd su ranili-oni koji ga nedovoljno vole. Možda ga čak i mrze. Ranili su ga u lice,oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima, bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama.Od sada će taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju-visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.

Držao se vekovima,odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi-da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.

Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika-5 Januara ove godine.

Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje će opet biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost ... on je to radio da bi preživeo ... 

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:

 ... izgleda da je došla godina i vreme za novu kapitalnu investiciju ... da najzad proširimo ovu baru ...

 

 Ovih dana na granicama ... pa kažu dužnosnici ... „ama to sa izbeglicama ćemo da rešimo, ali prvo da vidimo čiji je veći, pa da pričamo ... „