Прослава дочека троструких светских првака, Нађе Хигл и Милорада Чавића, као и мушке ватерполо репрезентације Србије и европских првака- кошаркашке репрезентације Србије у селекцији јуниора, је замишљена гламурозно. Само такав покушај је и остао у тој области: како мали Перица и иначе замишља...
Све у вези са наводним свечаним дочеком је и остало онако дилетантски, насвршено и наравно несавршено.
Светску шампионку и светске и европске шампионе су водали по Ади Циганлији, улицама Београда на отвореном крову дабл декера на 36 степени, да би их дотукли пред скретањем за свечани улаз Скупштине Београда. Тако су, као и њихови претци гладијатори (читати-робови), шампионка и шампиони пролазили кроз буљук одушевљене масе навијача, који су их немилице хвтали за руке. Право је чудо да светској шампионки нису сломили неки прст од којих она још треба да зарађује хлеб, који јој сигурно није дала власт државе чију је химну слушала на победничком постољу у Риму.
Народу су покушали да дају игара, хлеба ни њима нису дали.
Све то је поред присутних десетина хиљада раздраганих грађанки и грађана, од који су неки долазили из суседних братских држава, посматрало неколико милиона претплатника јавног сервиса РТС-а. Лоша координација сервиса грађана -власти (републичке, градске...свеједно) и поменутог радио и ТВ сервиса и овог пута се показала у најгорем издању.
Камере су постављене на позиције са којих су актери приказивани из лоших углова, планова и ракурса, расвета је била недовољна да би се приказао такав и толико значајан догађај, ТВ коментаторка и коментатор нису били у сагласју са званичним коментатором догађаја и преклапали су се са истим. озвучење је било такође недовољно за такав обим живог програма.
Светску шампионку и шампионе света и Европе смо са својих пријемника малих и већих облика ТВ екрана, могли да посматрамо отпозади ( са ручног камера фара са терасе градске скупштине) или преко телеобјектива камера са околних зграда у Драгослава Јовановића, т.ј. из бочног угла, или чак са Булевара Краља Александра, или одоздо из жабље перспективе, опет из ручног камера фара, испред раздрагане масе. Није било могуће сагледати крупне фронталне планове шампиона из нормалног ракурса. Тако смо били ускраћени за потпуни доживљај и саосећање са емоцијама наших асова, њиховим психичким стањима, радостима, неверицама...
На тако траљав однос сервиса грађана-власти навикла је и светска шампионка, која је рекла да ће веровати у добијени стан тек када га буде видела, али не на ТВ слици преко јавног РТС сервиса, која је деформисана, а њен тон неразумљив.
Само велика љубав према спорту, али и према Србији, очувала је да Нађа Хигл не постане Аустријанка као на пример њена колегиница Мирна Јукић из Хрватске, као ни Вања Удовичић Италијан, који је сигурно имао такве понуде . Да не помињемо светског шампиона Милорада Чавића- рођеног Американца, за њега, такође, такве дилеме не постоје.
Једино што за њихов патриотизам нису заслужни поменути сервиси грађана.
Зато оче светске шампионке, обриј главу и тетовирај европски рекорд на 200 м прсно твоје Нађе-светске шампионке из Панчева из Србије!
Не дозволи да то снима или преноси јавни РТВ сервис, и нeмој то да радиш пред локалним или мање локалним, па ни пред републичким апаратчицима.