SEĆARNIK

Još mi je u sećanju, posle ovolikih godina, uzdrhtali glas mog strica, kao da govori preko velike knedle u grlu, glas kakvim se nagoveštavaju duboki dramski zapleti  ili sudbonosna otkrića.  Zvučalo je kao da je rukom zaklonio mikrofon telefona, da tajnost bude kompletna.

“Dodji odmah ovamo, kod tetka-Mice, brzo”!

Onda su mi se klikeri u glavi vrteli mnogo brže nego danas pa mi je odmah bilo jasno da me ne zove sa parcele 11, konačnog smeštaja moje baba-tetke, nego iz njenog doskorašnjeg, ovosvetskog stana.

“Šta je tako hitno” pokušavao sam da smirim strasti, “nana-Mici sad više ništa nije hitno”.

“Imam u ruci ovoliki štos para” rekao je, kao da ja, kroz telefon, mogu da vidim koliki je taj “štos“.  “Bio u posteljini, u ormanu, k`o što je i govorila”.

Istina, uvek je govorila, sa zagonetnim poluosmehom na licu: Kad umrem, dobro pretresite posteljinu!

Ovo Kad umrem je bilo toliko različito od  uobičajenog koketiranja sa surovom realnošću, svojstvenom ostatku familije, u kome se govorilo Ako mi se nešto desi ..da je uvek izazivalo pupupuisanje i kuckanje u drvo koje je trebalo da zbuni Gospoda i da njegov prst zaustavi na imenu nekog drugog.

Dok sam vozio do njenog stana razmišljao sam koliki bi mogao biti taj štos para. U skladu sa svojim tadašnjim merilima ovozemaljskih vrednosti, zamišljao sam da je debeo kao Abarth 1000 ili, u naročito dobrom razvoju situacije, kao BMW Alpina. Dobro, plus BMW 2002 tii koji će da vuče prikolicu za Alpinu, naravno.  Apetiti nisu stigli da mi porastu do Formule samo zato što je onda bilo lako naći parking  izmedju Bulevara i Krunske.

Nana-Mica je bila starija sestra moje babe po ocu, drugo od šestoro dece g. Petra B.., visokog carinskog službenika, zvanog Perča, i žene mu Katarine čija je uloga bila da strogim vaspitanjem usmeri ženski deo svog poroda na uzvišeni put služenja porodici a muški, dva sina, na časni put služenja otadžbini u vojsci i diplomatiji.

Sledeći zacrtani put, nana-Mica je, kad joj je došlo vreme, i prilika, pristala da postane supruga Dušana N., poprilično starijeg od nje; ova nesrazmera u godinama je bila pomalo ublažena činjenicom da je teča-Dušan(tako su ga zvali moj otac i stričevi) bio visoki državni službenik i novčano dobrostojeći. Medjutim, izgleda da nije bio dobrostojeći u nekim drugim aspektima i brak je bio bez poroda a nana-Mica je svoju neostvarenu materinsku ulogu usmerila ka svojim sestrićima i otud moj stric u ulozi izvršioca njene (o)poruke dobro pretresite posteljinu.

Kroz vrata koja se nisu nikad zaključavala ušao sam u stan koji je zauzimao ceo najviši sprat trospratnice u mirnoj ulici koja je povezivala Bulevar I Krunsku(koja je u to vreme bila Proleterskih brigada, naziv koji nikad nije prešao preko usta moje babe I njenih sestara) i stupio u odaje koje je nana-Mica koristila, dve sobe desno od ulaza. Ovo moram da malo objasnim, pa makar izgledalo da se udaljavam od teme...

Teča-Dušan je ostavio nana-Micu u stanu koji je zauzimao, naravno, ceo sprat jedne zgrade prekoputa Pravnog, kad ga je, posle jedne žučne rasprave u zgradi Vlade, izdalo srce, negde oko 1928. Časna udova se osećala prilično usamljenom u tolikom stanu a kako su joj se i društvene obaveze, ranije mnogobrojne, u novom statusu svele u porodične okvire, rešila je da udovolji svojoj dobroj duši i još mladom i držećem telu.  Pomno je proučila svu dostupnu literaturu o kozmetici i nezi tela a velika penzija (ona država je bila vrlo obzirna prema svojim činovnicima kad više ne mogu da joj služe, za razliku od ove, koja je bezobrazno obzirna dok služe) joj je omogućavala da nabavlja iz Pariza ono što ne može da nadje ovde ili napravi sama, u čemu je postala majstor. Toliko o telu, a dobrota duše se ogledala u tome što je višak stambenog prostora ustupala mladim, siromašnim studentima, po simboličnoj ceni. Kakogod razumeli ovo udovoljavanje telu i duši i studentima, nije se žalila. Nikad. Ni na tračeve koji su se, povodom tih udovoljavanja, ispredali...

Nije se žalila ni onda kad su je Oslobodioci oslobodili dalje brige o tom stanu i tu tešku muku prepustili jednom brkajliji koji se u tom stanu osećao kao kod kuće jer mu je celo imanje, tamo u postojbini, bilo taman te veličine. Uselila se u one dve sobe, kod komšinice čijem je stanu pretila slična sudbina koja je ovim izbegnuta.

Ali, da se vratimo na onaj štos para. Bio je baš, ali baš poveliki.

Nemačke marke. Raznih apoena. Kad se sabere, preko 50.000!

Iz godine 1928.

Epilog

Stric je uzeo, za uspomenu, jedan tepih koji je visio na zidu i po kome se nikad nije hodalo, navodno pravi persijski. Ja sam dobio porcelanski komplet za pravljenje kozmetike a sve ostalo, nameštaj, posudje i Mir Jam u tvrdom povezu trebalo je baciti jer niko nije bio zainteresovan. Joooj, ko će da iznosi sav taj krš! Pozovem u pomoć Branu i Nebojšu a Brana, krajnje racionalan i preduzimljiv tip, predloži da pozovemo njegove poznanike, Cigane, ortake iz kraja,koji ovo odnesu za sat, i kad gazda ne zna, ovo će još brže, i ja pristanem, uprkos Nebojšinom savetu da sačekam da se on raspita kod nekih poznanika koji trguju nameštajem, možda može da padne neka lova. I tako, oni Branini ortaci iz kraja opravdaju renome i odnesu ceo krš izmedju najave i odjave TV Dnevnika.

Dve večeri kasnije, u Manježu, Nebojša zove kelnera i kaže, ali glasno, da svi čuju: “ Meni špricer od ružice, ostalima šta hoće a gospodinu, pokazujući na mene, dupli Vinjak, i on da plati, zato što je glup i zato što ima para za bacanje. Poklonio je nekim Ciganima namešaj koji vredi na tržištu kao Abart 1000!”