O Petrovaradinu

Dakle, pre jedno godinu dana, a nakon nešto manje od decenije po odlasku u Grčku da živi i radi na ostrvu Kos, video sam se sa jednim mojim prijateljem. Ispričali smo se uz uzo. Međutim, kad nas je već uhvatilo, jedna rečenica koju je izgovorio mi je zaparala uši – druže, ovde se u kvartu ništa nije promenilo već sto godina; znam samo ove starije, a čuo sam da je neko overio, neko ubijen.... Budući da sam s tim tragedijama bio u toku, pažnju mi je privuklo više to ne promenljivo stanje. Kako je to poražavajuće zvučalo da se jedan deo grada ne promeni ni u jednom segmentu na bolje te da ostane u mumificiranom sećanju iliti formi gastarbajteru sa stažom... Ne sećam se, da ne grešim dušu,  može biti da je pohvalio igralište koje su presvukli prvi put asfaltom 2004. godine od kada je napravljeno sredinom osamdesetih. Ali nije bio upravu, sve se promenilo...

Moj deo grada, moj kraj, to je jedno od najstarijih naseobina, najzeleniji deo grada Novog Sada, sa veoma povučenim ljudima. Multikulturalno, bio, bogat, sa najpoznatijom tvrđavom u zemlji (da, beograđani J i ostali), sa najvećim muzičkim festivalom u ovom delu Evrope... Takođe je dosta kontradiktoran. Nedavno me je pitala jedna novinarka – „pa, da li je Petrovaradin siguran?“, rekoh joj da jeste i da je to deo grada najbolji za odrastanje iako drogu nije uopšte teško nabaviti. „Pa kako je onda siguran?“, kažem joj da se svi živi znaju i da je zato izbor puta veoma lak (znate ono- životni put je stvar dobrih i loših izbora). Ne zam da li joj je to sve bilo konfuzno ili sam joj dosadio sa ne konvencionalnim odgovorima, tek prepisku nismo nastavili (Tviter).

Petrovaradin je deo grada/predgrađe/mesto/imaginarna opština koja se kruni na više načina.

grafit

Na primer, u mom odrastanju nije postojao ni jedan grafit koji je pozivao na smrt ili veličao lik i delo neke negativne persone. Ako je neko „čuvao“ nebo iznad kraja, tj. otpadao svako veče, ja sam bio taj, ali se ne sećam ni jedne prepirke koja je imala političku konotaciju, šta više, ni navijačke podele nije bilo. Bez problema su se uklopile mlađe generacije dođoša iz Knina, Bosne... Kontam da je brzo stiglo bombardovanje pa nas je u onom atomskom skloništu, uz Briškule, sve još više zbližilo.

Ali, moj prijatelj sa Kosa, sa svežim Grčkim državljanstvom, je pogrešio kada je rekao da se ništa nije promenilo zbog toga što, normalno, nije mogao da isprati „neke nove klince“ tj. njihovo odrastanje. To su ti za koje se večito pitamo- šta koji k***c vi uzvikuje te kojekakve parole kad ste rođeni tek pred kapijom 5. Oktobar? Moralno posrće i kruni se Petrovaradin, mesto u kom je jedan od najinteresantniji grafita bio (mojih ruku delo)- „Dule volim te, Tima“. Zapravo kada bi otpadali u nekom ulazu, taj Dule, porodičan čovek, bi došao sa posla vodeći svoju malu devojčicu za ruku; Timi, ortaku iz kraja, bi samo dao znak cimajem glave uz- „oš na Plej Stejšn?“, a ovaj redovno ne bi rekao ni- zdravo, već samo poleteo ka njemu. Tako nas je ispaljivao redovno dok nisu osvanula slova tog grafita, ispod njegove terase, veličine pola metra svako (kasnije smo to prepravljali u- Đole, volim te Toma, samo da prekine da se ljuti). Kontam da i dalje igraju PS. Eto to su bili naši „zli“ momenti.

Bilo je leto kada smo taj moj prijatelj, sa Kosa, i ja pričali, nešto pred početak Exita. Pa je bilo logično da ga pitam da li ostaje dovoljno dugo da ide na „najveći muzički festival u Jugoistočnoj Evropi“? Iskren da budem ne sećam se odgovora, ali to je sad potpuno ne bitno za ovu priču. Bitan je – Exit!

(I pre nego što nastavim priču samo želim da kažem da je festival sam po sebi jedna super stvar i sve vezano za muziku i sliku kakvu On šalje u svet o nama ima od mene samo reči hvale!!! Ali...)

Voleo bih da mogu da kažem da Petrovaradin ima glazuru koja tek kada se zagrebe pokazuje svoje pravo lice, ali ne. Ni ta glazura ne postoji. Oni koji dolaze na Exit vozom te silaze na željezničkoj stanici dočeka ih, blago rečeno, tužan stanični objekat. Jedno od prvih razočarenja po dolasku. Ali verovatno se teše pričama, nadama i dobrim preporukama o samom festivalu. Često znam da kažem da će nam društvo napredovati tek kada prestanemo da se divimo čistim toaletima na benziskim pumpama na autoputu za Peštu ili Beč (tj. Segedin). Iz ovoga se može zaključiti da su toaleti (toalet je super laskanje tim groznim prostorijama usled mog lokalpatriotizma) na toj stanici najverovatnije zarazni. Da bi imali predstavu kako to izgleda- to su čučavci u četiri zida kojima se od smrada nije moglo prići. I takvu reprezentativnu sliku neki Holanđanin ili Englez zatiču čim siđu u mesto u kom se održava najveći muzički festival u ovom delu Evrope.

Dalje nastavljaju Preradovićevom ulicom, jedinom pristojno asfaltiranom. Od ž. stanice do Beogradske kapije, u podgrađu tvrđave, ima odprilike 3250 metara (nije me mrzelo da merim sa Google Earth) i ukoliko skrenete U BILO KOJU poprečnu ulicu ona se i doslovno kruni; rupa rupu sustiže. Nedavno sam išao u Novosadski arhiv koji se nalazi na Petrovaradinskoj tvrđavi (koji je blago rečeno jadan) a kaldrma koja vodi do gore, inače glavni Exitov ulaz, je takva da sam udario glavom o krov auta. Budući da je tvrđava pod zaštitom države bolje da je ne štiti tako. A evo kako izgleda samo podgrađe Petrovaradinske tvrđave...

podgrađe

sokak

fasada

Čista sramota za jedan grad koji, koliko sam čuo, ima želju da se kandiduje za grad kulture 2020. godine. Mimo toga što je ruglo, ono nije ni bezbedno usled fasada koje se odvaljuju. I sada se neko hvali kako dovodi svetske zvezde i kako gomila turista dolazi u ovaj grad (što nije sporno) a ne tangira ga „nered“ u kojem ih ugošćuje. Zar nije sramotan taj nemar koji se večito pravda odsustvom novca. I nekako mi se čini tj. ubeđen sam da se Petrovaradin namerno zaobilazi. Zamislite, nedavno je najveća vest bila renoviranje pijace i otvaranje Univera.

Nego da se vratim na podgrađe tvrđave. Postoji ta „inicijativa“, odkad ja postojim i hodim, da se građani koji žive u tim kućama rasele u stanove koji tek treba da se izgrade. Budući da se grad širi tamo prema Veterniku i Futogu verovatno u neku novoizgrađenu zgradu. E sad, da li će oni uopšte hteti da menjaju kvadraturu kuća u kojima trenutno žive za tu u stanovima, ostaje pitanje. Da li će tražiti doplatu od grada koji poslovično nema novca? Ustvari, pitanje je da li će oni imati izbora? Ali otom- potom.

Šta hoću da kažem što se tiče Exita, krnjeg podgrađa i samog grada Novog Sada. To je da grad redovno obezbeđuje budžet predviđen za Exit- prostor za kamp, vodovod(česme i tuševi), septičke jame pošto nema kanalizacije, angažovanje javnog komunalnog preduzeća itd. Znači u Exit se ulaže i grad mu pomaže, a ne znam da li je iko ikad video prihod koji bi grad trebao da dobija od samog festivala. Odnosno, možda on i postoji ali ko zna gde i na šta odlazi pošto Petrovaradin nema ama baš nikakve koristi. Prisustvo najvećeg muzičkog festivala se ne odražava na Petrovaradin. Ne može se tu razmišljati o ne znam kakvom razvoju od ta četiri festivalska dana, ali infrastrukturno može baš zbog ta četiri dana. Koliko tu ima muljanja pokazuje i to da je Exit-ov kamp svake godine na drugom mestu zato što gradski oci ne mogu OKO NEČEGA da se dogovore. Jedne godine je to moguće izlivanje fekalija u izvorišta pijaće vode kod plaže Oficirac(inače, što je Oficirac za petrovaradince, karlovčane i bukovčane to je Štrand za novosađane ili Ada za beograđane); zatim je kamp bio smešten u parku kod Filozofskog fakulteta gde su nastradali ljudi od grana koje su pale, da bi kamp jedne godine bio smešten i u kasarni na Trandžamentu(deo Petrovaradina). To jednostavno govori da infrastrukturno za kamp ne postoji kapaciteta tj. postoji ali uz ovakvo čergarenje i montažne komunalije.

Kaubojština, bahatost i ne briga koja vlada Petrovaradinom se najjasnije može videti na primeru rušenja zidića same tvrđave(onog zidića ispod kojeg stoji ogroman natpis- The State of Exit). Novembra 2007. godine preko noći je srušeno 200metara zida. Možete li da zamislite da neko malo ore po Peštanskom mostu ili vršlja po Šenbrunskoj palati na isti način kako se to skrnavi kod nas? Došao bagerista i „odlučio“ da sruši parče spomenika kulture. PRIČALO SE, naglašavam da sam to čuo, kuloarilo je, da je Bata Butorović odlučio da sruši jedno parče zida jer je blokirao pogled na panoramu Novog Sada; iz kafića.

Baš pre neki dan mi drug kaže da je bager, krčeći prostor kod Beogradske kapije za pešačku stazu, oštetio samu kapiju. Pa se pitam- gde je to još tako moguće i dokle više?

Najedanput je iz temelja nikla kuća, takođe u podnožju tvrđave. Uz put koji vodi uz Dunav na putu za Beočin. Budući da je tu zabranjena gradnja čak i onom ko ima plac, ne znam kako je ovo dozvoljeno. Koliko znam u podgrađu tvrđave je moguće renovirati fasadu samo u skladu sa zakonom o zaštiti spomenika; nikakve promene nisu dozvoljene.

novogradnja

Ako ovo bude čitao, ovaj moj s Kosa, videće koliko se stvari krune i menjaju na gore.