Imao si vino bolje od moga, prijatelju - priznajem

Otvorim jutros novine, i vidim, umro mi prijatelj iz detinjastva, Srđan Radulović. U 55. godini. Znao sam da je bolestan i da je bolest od koje boluje opaka. Da kosi one koje zakači. Nadao sam se negde u dubini vlastitih osećanja da će je on pobediti, onako dobroćudan, stamen i tvrd. No, nada je dobra samo za doručak, a za večerom se izjalovi.

Dakle, od jučer više nije sa nama Srđan. Odlazi na istinu, tamo gde su transcedentne stvari što bi kazali filozofi, a mi još neko vreme koje nam je dato ostajemo u imanenciji. Što je Andrić jednom zapisao - "svi smo zapravo mrtvi samo se po redu sahranjujemo".Zvuči ovo, pesimistički, fatalon i verovatno nije slava životu, ali prosto, ovoga časa se tako osećam i držim baš to, "suvom" realnošću.

Srđan je Radulović, da sad ne rastežem mnogo priču o njegovoj karijeri, jedno od najznačajnijih novinarskih imena, poslednjih nekloliko decenija, u Srbiji, naravno. Pored ostalog bioi je urednik "Blica", "NIN"-a, a ostavio je najdublji mogući trag u više novina na našem jeziku, među kojima je i splitska "Slobodna Dalmacija" u nekoliko predratnih godina. No, prve ozbiljne novinarske korake, nakon završenog FPN -a u Beogradu, uradio je sredinom osamdesetih u Radio Kninu. Tadašnja redakcija kninskog radija, a urednica je koliko se sjećam bila Snježana Pokrajac - Stamatović, imala je pored Srđana još Danka Perića, Petra Popovića,Milana Četnika, Radovana Borovića, Senku Miloš, kasnije i Vesnu Damjanić, Milana Pešuta, Simu Budimira i teško je nabrojati sva značajna novinarska imena koja su kroz tu kuću prošla. O tehničkom osoblju da ne pričam. Branko Kolundžija, Pašić, Boško Čoko, Davor Biserko, Aco Bjedov i još mnogo ljudi, značajni inženjeri, kamermani, montažeri,tonci i sve ono što ide uz tu delatnost.,Godinama, još, negde od kraja sedamdesetih,sarađivao sam sa kninskim radijom. Jedan period sam bio i njegov glavni urednik, a TV sam praktično sa pobrojanim ljudima pravio od "krpe i konaca".. Bio je to mali grad, velikih mogućnosti, i sedeći na komemoraciji koju su danas povodom Srđanove smrti priredili "Blic" i "NIN", sve te slike su mi se pomaljale u glavi. Niko da pomene "radio Knin", u oficijelnim govorima ljudi koji su jako bliski Srđanu, kako ljudski tako i profesionalno. Kao da tog dela njegovog života nije ni bilo. A on je, evo mogu to kazati sasvim mirne savesti, postao pravi novinar baš u "radio Kninu" u periodu od 1984 do 1987. kad je prešao kao "gotov" novinar u splitsku "Slobodnu Dalmaciju", novinu gde su tada pisali Miljenko Smoje, Momčilo Popadić, Ćićo Senjanović, Zvone Krstulović, Boro Soleša, i "feralovci" Viktor Ivančić, Boris Dežulović i Predrag Lucić. Mogao bih nabrajati još mnogo dobrih ljudi, ali sam naveo uglavnom one poznate široj srpskoj javnosti. Bio bi Srđan Radulović veliki novinar i da nikada nije bilo radijo Knina, jer prosto, imao je taj nerv. No, ne razumem zašto je prećutana jedna važna činjenica u njegovu profesionalnom životu.

Srđan je Kninjanin, i ja ga znam iz detinjstva. Moje sećanje na njega, nema toliko veze sa novinarskim, profesionalnim životom, mada je to nezaobilazno, koliko sa kninskim, djetinjastim slikama, koje u sebi, nosimo mi osuđeni da to ne zaboravimo, mada nam se zaborav večno natura, čak i objavljenom Srđanovom biografijom, u kojoj Knina ni od korova nema. A on je, tamo pripadao celim svojim bićem, apsolutno.

Sedeći na komemoraciji u "Ringerovom" holu, u Dunavcskoj ulici, doletele su mi slike, davno potisnute. Odjednom, setih se, kad sam prvi put primetio Srđana, inače, nešto mlađeg od mene. Mi u Kninu smo imali nekoliko mesta gde smo igrali "male goliće". Bila je to fudbalska igra, najčešće, tri na tri, mada je moglo i dva na dva, a retko i četiri na četiri. Igra na mali gol, na kratkom igralištu i bez golmana. To je igra koja razvija dribling i maštu, ali je skopčana sa mnogo duela i međusobnog udaranja. Moj"domaći teren" bilo je igralište kod severne kasarne, i na tom terenu, skoro da nisam nikad gubio. Bio sam tu tako vešt, da sam uvek znao, čak i leđima okrenut, golu, sa svake tačke pogoditi gol ako na njemu niko ne stoji. I to po sredini. Sličnu sposobnost sam mogao manifestovati i na igralištu "na maloj pijaci, mada nešto manje, kao i leti, na livadi "tri jablana" na Butižnici.

No, postojalo je igralište, desno od ulice Gojka Bjedova, ulice koja je vodila ka tvrđavi, gde sam igrao retko, a i dosta neuspešno. U tom kvartu je stanovao moj drug, Pero "Pekica" Omčikus, koji živi već četrdeset godina u Australiji,jedan od najvećih fudbalskih talenata koje je majka rodila.Na igralištu kod severne kasarne "Pekica" je sa svakom ekipom koju je doveo, fasovao poraze, mada su  za njega i tadašnje naše pojmove igrali sve "strašni igrači". Trojac, Bobo, Jole i ja, bili smo na tom terenu, kao i onom kraj "tri jablana", nepobedivi, desetinama godina. Čak i kao ozbiljni, odrasli ljudi. I kad je "Pekica" video da od pobede nema ništa, zovne on nas u "goste" na svoje igralište. Dođemo mi u zakazano vreme, i pošto se tu igralo četiri na četiri, povedemo i moga mlađeg brata Savu, da stoji na golu i "bekira". Tako se zvalo kad ne učestvuješ puno u igri, nego odbijaš loptu pod svaku cenu od sebe i ne daš da te izvaraju ako jedan ili dvojica sami prilaze golu. Četvrti igrač u "Pekičinoj" ekipi je bio Srđan. Kao sad da ga gledam -visok, mršav i krakat. Nekoliko puta me je potpleo, i Pekica u strahu da na njega ne nasrnem, zovne me i kaže - "odličan je klinac, ne diraj ga i ne psuj, nema majku, skoro je umrla". To mi se nekako urezalo. Da mi je nogu tada slomio, reč mu ne bih rekao.

Kad smo odrasli, i bili već oženjeni mladi ljudi, sedeli na kafi u "Balkanu", "kod Ante" ili "kod Grizelja", često smo pričali o vinu i vinogradu. Srđan je strasno voleo vinograd svog dede, smešten na istočnoj uzvisini iznad grada. Ispod vinograda bila je kuća Radulovića, koju mu je deda napravio kad se onomad vratio iz Amerike, sa lepim i funkcionalnim vinskim podrumom i dobrim vinskim "sudima" kako se to govorilo.U toj kući je živela samo njegova baka. Kuća se mogla videti iz svakog dela našega grada. Srđanov otac Momir, zvani Moćo i stric Krste nikada nisu delili to imanje. Vinograd je bio zajednički, zajedno su ga radili, i zajedno uživali njegove plodove. Dva puta sam mu pomogao oko trganja, mašćenja i odlivanja. Jednom i kod pečenja rakije. Hteo je on da i meni pomogne, ali moj vinograd je bio trideset kilometara od Knina, prema Zadru, a i bila je brojna familija koja bi brzo sredila naših hiljadu i po loza. No, nismo propustali priliku da kod njega ili kod mene degustiramo vino i rakiju. I znao je uvek kazati, moje vino je bolje, ali je bolja tvoja loza. Nisam nikada to priznao, mada sam bio svestan da je njegovo vino, naročito "belo" bilo bolje. Džaba, što je i moja majka govorila - "ej, maraština koju imaju Radulovići najbolja je u okolini jer njev je vinograd vaje prema suncu". Kakav bi ja bio Kninjanin da nekom priznam da ima bolje vino. To je prosto, za mušku glavu nedopustivo.

Na komemoraciji se ređaju govornici, novinari, Srđanove kolege iz "Blica", "NIN"-a i drugih redakcija. Gledam ispred sebe, pun slika. Stojimo, Danko, Pero, Plavšić, Čuki, Jovo Radulović, Bogdan i ja. Kao odnekud iz mene je izašlo..

- Imao si vino bolje od moga, prijatelju..

- Šta kažeš, veli Bogdan..iznenađen mojim iskazom..

- Ništa, jebeš život, moj Bogdane..

- I ja kažem, promrsi Bogdan..