Alternativa

Ako u Srbiji postoji opozicija, ona nije u Skupštini. Ako u Srbiji postoji alternativa, ona nije u političkim organizacijama. Većina stranaka nije namerna da učini bilo šta, već želi da vrhunac svog delovanja doživi dolaskom na vlast. I da promeni 'njihove' ljude 'svojim' ljudima. I da se zarekne da će nešto raditi drugačije od 'njih'. Makar da promeni nazive ulica.

DS se zaglavio u 'postđinđičevskoj' fazi razvoja ali je tu, ipak, odabrao mrvicu apsolutne poslušnosti lideru i izbacio ideološki put. Bilo koji ideološki put. Novi predsednik će imati samo mehanizam koji se naziva DS. LDP je zaostao nešto ranije u verbalnoj matrici koja datira još iz perioda života Zorana Đinđića i tome dodao 'racionalizaciju poteza'. Ono sa zakonima o javnom informisanju i slično...

SRS čeka Šešelja i nada se da će preživeti dotle. SNS se pretvara u lidersku partiju čiji potezi zavise od mišljenja dvojca. Bez ozbiljnijeg razvoja ideje osim apsolutne podrške njima.

DSS sa jedne strane ostaje u okvirima debatnog kluba sa kraja osamdesetih uz malu aktivnost i ojačavanje pozicija koje može zahvaliti mlađim pojedincima i Zoranu Đinđiću koji je lidera te stranke naterao na najjozbiljniju akciju do tada. SPS je kao stranka imao period preživljavanja ali se ipak zadržao u klinču između 'starih Slobinih' i 'novih novog Slobe' bez redefinisanja sopstvene uloge.

O PUPS i lokalnim feudima tipa Palma, Velja, Mlađa, Verko, Bidža, Milanka, Marjan....ne vredi trošiti reči. Van parlamenta postoje Dveri i srodne im duše koji su potpuno uvereni u ispravnost mitova i teorije belosvetske zavere. Problem je što neki od njih imaju 'spremne mišiće' .

I sve te stranke čine jedan 'mikrokosmos' koji se vrti oko 'države' i pozicija u njoj bez mnogo dodira sa realnošću. To što pojedini političari 'sve kažu' i dijagnosticiraju stanje , amnestirajući uglavnom sebe, ne znači mnogo. Bolju dijagnozu može im dati svako ko svakodnevno ide u prodavnicu, pijacu, opštinu, sud, autobus, voz....

Alternativu , bar po brojnosti, čine oni koji se nisu oglasili 6. maja. Oni koji nisu prepoznali ideju ili plan zbog kog bi izašli do obližnjeg glasačkog mesta i 'zaposlili' nekog poslanika ili predsednika.

Sa tim ljudima potrebno je razgovarati, videti kakve su im potrebe, šta oni misle šta je prioritet, kako i da li reagovati na presude iz Haga, pregovore o Kosovu, prodaju zemlje u Vojvodini, bahatim policajcima...

Tek u dogovoru sa ljudima koji ovde žive može se napraviti alternativa. Možda se nekome neće svideti ali ako 'lovi miševe' nije bitno koje je boje. Ograničenja u slobodi dogovaranja svakako nije sloboda koja će je drugima ograničavati. Možda se može početi dogovorima na lokali gde se ljudi mogu dogovoriti kako da žive. Šta žele da prihvate a šta ne. Da li im treba rudnik, ili fabrika ili razvoj poljoprivrede... Može se i izborni zakon promeniti pa da u parlamentu sede pravi predstavnici opština a ne predstavnici političkih partija...Može se svašta ali, bojim se da neće.

To neće dozvoliti ova ekipa koja želi da dođe na vlast u 'državi' i da pokaže šta će da uradi 'kada naši preuzmu'. To neće dozvoliti ni finansijer onih koji se predstavljaju kao vlast opozicija i alternativa. To neće dozvoliti ni oni koji su branioci prava LGBT i Roma , ali nikako ne žele da sede za istim stolom sa 'pederima, lezbačama i Ciganima'.

A ko će tražitialternative? Mislim većina. Ali bolje da je nađe što pre...može da postane kasno.

Paralele sa vajmarskom Nemačkom od 2008. postaju sve izraženije.